Кад је велики енглески књижевник Џорџ Бернард Шо део своје имовине завештао филологу који буде уредио енглеско писмо да буде савршено као српска ћирилица, нико није слутио да ће једног дана Вукова азбука бити скоро протерана са српских улица.
Уласком у 21. век, развојем технологије и „демократије“, ћирилица је у јавном животу Србије толико окупирана латиницом и енглеским језиком да је својевремено из Народне канцеларије председника државе удружењу Ћирилица стигао електронском поштом одговор: „Поштовани, из техничких разлога нисмо у могућности да прочитамо ваш мејл. У случају да мејл пошаљете поново, молимо вас да текст напишете латиницом“.
„Вести“ као једини српски лист који излази у свету, и штампа се и ћирилицом и латиницом, док у матици скоро сви штампани медији излазе на латиници, осим два дневна листа – „Политике“ и „Вечерњих новости“.
Чињеница да ћирилично издање „Вести“ често остаје на европским киосцима, док се латинично разграби, понукала је „Вести“ да истраже због чега је ћирилица постала пасторак српске дијаспоре и да ли се држава Србија односи према свом службеном писму мајчински или јој писмо није ни на крај памети, па је писмо старо 1.000 година препустила духу времена.
„Вести“ као једини српски производ у свету и даље намерава да штампа за своје читаоце и ћирилично издање надајући се да му закони тржишта неће једног дана пресудити.
Гладовање у Ници
Просечан грађанин Србије кад изађе на улицу углавном чита само латиницу – по трговачким центрима Србије шљаште рекламне табле исписане на модерном енглеском или на српском, али латиницом, ако путује у други град дочекаће га путокази исписани латиницом, а ако седне да гледа телевизију, а у томе су грађани Србије рекордери, може да гледа националну Хаппy телевизију или чита кратке вести исписане латиницом. Ако узме да чита књигу највеће српске издавачке куће „Лагуна“, мораће да се припреми на латиницу.
Иако чл. 10 Устава Србије приписује ћирилицу као службено писмо, нико се не бави његовом применом, јер службено писмо подразумева и јавну употребу. Међутим, у Србији све телевизије са националном фреквенцијом, изузев РТС-а, имају латиницом исписан лого.
Милорад Ђошић, члан управног одбора Српског удружења Ћирилица, за „Вести“ каже да је у Србији реткост видети ћирилицу:
– Српски ауто-путеви су латинична ауто-страда. Обилазили смо Србију пре две године и путовали од Београда до Пирота, па од Пирота до Трстеника и само смо на Гледићким планинама видели путоказе на ћирилици. Чак и село Блато, задња пошта Пирот, има латиницом исписано име. Србија је прекривена латиницом, а званично писмо јој је ћирилица. Већину уговора грађани Србије потписују на латиници. Градско-саобраћајно предузеће натписе на аутобусима исписује латиницом. У свету се лекторати српског језика гасе, преузимају их Хрвати, који данас имају седамдесетак лектората, а ми тридесетак. Додатак за лектора српског језика на страним факултетима држава Србија исплаћује као такозвани лекторски додатак, а то значи да је никакав, јер од њега не може да се живи. Тако се професори враћају из Француске у Србију, боље да преводе с француског код куће, него да гладују у Ници.
Странци у завичају
Дарко Новаковић, графички уметник, дизајнер, од 2006. године је члан друштва Култура ћирилице, а деценијама ради на графичком изгледу ћириличног писма. У новембру прошле године на изложби „Ћирилица – архитектура писма“ приказао је 12 ћирилица, које носе називе делова Београда – булбудер, ћуковац, неимар…
– Ја се бавим лепотом ћирилице, а не политиком. Одличан пример је реч „штитити“, ако нема цртица код Ш и Т, то је само један повећи комад кривих линија. Ћирилицом се данас не бави нико, осим појединаца. Ја сам ћирилицом почео да се бавим кад је Раша Ливада покренуо часопис „Писмо“ и позвао ме да га технички осмислим. Било је то 1985. године. Отад је прошло 30 година и сваки нови број на корицама доноси нову ћирлицу. Прво сам користио постојеће варијанте, а после сам сам стилизовао ћирилична слова. – каже за „Вести“ Новаковић.
Друштво Култура ћирилице је радило своје интерно истраживање у Кнез Михаиловој улици у Београду и установило да 90 одсто фирми и трговина има табле исписане на енглеском језику.
– Ми смо Срби, практично, у Србији странци. Свако други је у праву осим нас. И држава Србија не може да заштити своје службено писмо, пошто она мора прво да се формира, јер је потпуно расходована! Ћирилици се не пише добро, претпостављам да ће се угасити. Ни Министарство просвете ту не може ништа, оно је део Владе и понаша се на курсу сваке нове странке која заузме власт. Наша једина национална стратегија је „окрени, обрни лову“, и то за себе – каже Новаковић.
Друштво Култура ћирилица засад организује часове калиграфије за децу, а одржали су и неке радионице у региону, Холандији, Француској…
– И тамо је све препуштено појединцима. Државна стратегија не постоји, осим што су их опељешили квазинационалисти деведесетих година.
С. М. Томић (Вести); Фото: А. Чукић
Извор: Умире ли традиционално српско писмо (1): Ћирилица, пасторак Србије
