Ф-117 И Б-2, ОБАРАЊА О КОЈИМА ЈЕ ВАЉАЛО ЋУТАТИ: Потпуковнику Аничићу за награду – пензија, отишао понижен и преварен

Потпуковник Ђорђе Аничић имао је „ратну срећу“ да буде руковалац гађања у Трећем дивизиону 250. ракетне бригаде приликом обарања два „стелт“ авиона, Ф-117, 27 марта 1999. и Б-2, 20. маја исте године. Срећа га, ипак није служила после рата. У својој ракетној бригади, иако овенчан ратном славом, постављен је на формацијско место нижег чина (капетан прве класе – мајор), а потом је пензионисан у истом чину у коме је обарао понос америчке технологије.

Као припадник бригаде, Аничић је у пензију понео Орден народног хероја који је добила цела бригада, али и осећај да је понижен и преварен. Наиме, приликом обарања Ф-117, који је пао у Буђановце, појавила се верзија догађаја према којој је овај подухват заслуга пуковника Золтана Данија и његове модификације ракетног система „нева С-125 М-1″.

Ова верзија појавила се одмах по одласку пуковника Данија у пензију, али заиста никаве модификације на техници није било. Како прича Аничић, а то је и објављено је у ратном издању листа „Војска“ од 7. априла 1999, на положају његовог дивизиона појавио се и главни конструктор „неве“, у пратњи руских генерала, да ода почаст борбеном саставу који је оборио Ф-117. Главни конструктор се уверио да модификација није било.

Верзија да је Ф-117 оборио Золтан Дани потом је преточена у три филма. Први су снимили Американци и „вртели“ га на „Експлореру. У њему се до танчина објашњава непостојећа модификација, али и то колико је борбених дејстава Ф-117 извео пре но што су га Срби оборили. Према речима потпуковника, овај филм је настао по Данијевој верзији и био је „смоквин лист“ америчке ваздухопловне индустрије. Потом се појавио филм „21 секунд“ у коме су људи који су учествовали у обарању Ф-117 одбили да се појаве у остварењу јер нису у сценарију нашли себе. Филм су финансирали, по истој причи, „наши“ и Американци. Потпуно је трагично да су паре дале и поједине општине у Нишу које су биле засуте касетним бомбама. Трећи филм о помирењу Срба и Американаца, у ком су главни протагонисти Золтан Дани и Ден Зелко (пилот обореног Ф-117) такође је копродукција двеју страна, која поред порука помирења шаље и неистине о самом догађају. Крајње је сумњива и представа приликом премијере овог остварења у београдском Дому омладине (тада управо реновираном америчким парама), где је публика овацијама поздрављала америчког пилота који је имао, у најмању руку, „спорну“ улогу у бомбардовању 1999.

Зашто је истина о обарању Ф-117 отишла током којим је отишла, наш саговорник каже да нема сазнања. Чињеница је да после свега, када се припадници 250. бригаде окупљају да обележе дан обарања Ф-117, они који су учествовали у гађању славе на другом месту. Иронија је и да Трећи дивизион бригаде више ни формацијски не постоји, већ се „утопио“ у Други и тако је „реорганизацијом“ уништена још једна традиција. Много је питања, мало одговора.

– Тог 27. марта цело по подне био сам на задатку лажног озрачивања ваздушног простора које је имало за циљ да намами у заседу америчке авионе – сећа се Аничић. – На положај у бусијама у Шимановцима стигао сам десетак минута пре акције и тамо сам затекао пуковника Данија, команданта. Он није био стручњак за систем „нева“, непосредно пре рата дошао је из Загреба, где је радио на потпуно дугом систему, „влахов“. Заједно смо били када смо примили борбу. Талас авиона је наишао са југа, и чак три пута смо нишанили и због тајминга противрадарских ракета „харм“ морали да прекидамо борбене радње. Циљ смо захватили из трећег пута. Гађано је са две ракете, али је само једна ракета изашла и погодила. Борбеном послугом командовали смо пуковник и ја.

Наш саговорник прича даље како је, одмах након успеха, све чињено да се он као други руковалац гађања елиминише. Ишло се све дотле да се јавно негира да је у опште био члан борбене послуге. Официр са система „волхов“, пуковник Дани, према тврдњама потпуковника Аничића, није познавао нити је знао да да оцену исправности ракетног система „нева“ колико треба. Авион је осмотрен на 23 километара удаљености, а гађан је на 15 километара, и у 20.42 срушен захваљујући скраћеној процедури гађања коју је увежбала посада. Најчудније је да се војни врх никад није изјаснио по овом питању.

– У филму где се мире пилот Зелко и Золтан Дан, Американац прича како је видео прву ракету која га је промашила, али је схватио да мора да се катапултира јер иде друга – наставља Аничић. – Ми смо лансирали две ракете, али је само једна ракета дошла у рејон циља, и не знам шта Зелко крије. Можда је „подметнут“. Сумњиво је да је пореклом Словенац, да има исте инцијале као Золтан Дани па… Све то личи на америчку лимунаду. Најстрашније је када су у Дому омладине добијали френетичне аплаузе, да би се накнадно установило да су у публици пљескали „наши“ који су за то од мађарске државе добијали двојно држављанство. Један од ретких који није насео био је студент из Београда који је написао и поставио на интернет писмо под називом „Убијање као забава у граду“.

Потпуковник Аничић даље наводи како није против мирења и добрих односа са бившим непријатељима, али то је лични чин и није смео да доживи никакву медијску промоцију.

– Сви њихови авиони који су обарали наше у РС, Крајини или изнад Србије на реповима и на кабинама имају нацртане симболе наших летелица које су рушили – наставља он. – Ти авиони и даље лете и појављују се свугде у Европи на митинзима. То је поштено и истина, али није била фер борба јер су наши авиони били потпуно инфериорни. Ипак, истина је и да смо Ф-117 погодили једним пројектилом, а Б-2 са два.

А обарање Ф-117 има и поратну сторију, у коју је невољно умешан и Музеј ваздухопловства у Сурчину. Петар Недељковић кустос у музеју открива делове.

– Откада је авион Ф-117 пребачен код нас (два контејнера пуна делова у депо и кабина у оквиру сталне поставке, влада огромно интересовање за њега. Наиме, америчке делегације које су у више наврата долазиле нису криле да су незадовољни што је Ф-117 ту где јесте и то је било предмет многих „несугласица“. Неспоразуми су кулминирали када је негде 2007. неко из врха државе „договорио“ да се остаци Ф-117 из депоа предају Американцима. Реаговала је јавност и он је остао.

Према причи кустоса, већ прва посета америчка делегација Музеју после 1999. била је проблематична. Један од Американаца је констатовао како је штета што је Ф-117 имао механички квар те је пао.

Одговорено му је да је овај авион имао озбиљан квар, узрокован пројектилом са земље.

Приликом друге посете, делегације из Пентагона, Американци нису имали примедбе на то ко је авион приземљио, али је члан делегације надмено поставио кустосима „чудно“ питање поред олупине.

– И шта кажете, како је било ратовати против најјаче армије на свету? – запитао је.

Одговор га је, међутим шокирао.

– Не знамо, нисмо се никад тукли са Русима – рекли су кустоси.

Упркос непријатној ситуацији, појашњено је госту да су Американци против Србије имали још 17 савезника.

РУСИ ЗНАЈУ ИСТИНУ

КАДА је прошле године на Велики петак, пред Ускрс, у Ваздухопловсни музеј дошао актуелни командант ПВО Руске Федерације Виктор Васиљевич Гумениј, између осталог уручена му је и књига „Смена“, ратни дневник потпуковника Ђорђа Аничића, која је штампана у тиражу од 20.000 примерака и у којој се говори о ратном путу 3. ракетног дивизиона ПВО као и о обарању Б-2 и Ф-117.

Како сведочи кустос Недељковић, интересантно је да је Гумениј знао за књигу, и шта пише и да му је било изузетно драго што је добио књигу потписану од аутора.

У СРБИЈИ СЕ НЕГИРА ПОМОЋ САД

КАКО објашњава Недељковић, историју треба оставити историчарима. Покушаја да се она фалсификује и данас има превише.

– То не значи да на Американце гледамо као на непријатеље. Па њихови авиони које су нам дали да се бранимо у Другом рату и потом после судара са Стаљином такође стоје у главној поставци Музеја. У Србији се не заборавља помоћ САД у Првом и Другом рату, али исто тако ни оно што је било 1999. – закључује Недељковић.