Адела Маргот или: два писма су наша два вода од једног бога до српског националног земаљског разбијања до гроба

УВОД

Нови Сад, 19. март 2015. – Сами себе ми Срби сахрањујемо јер не знамо оно основно. Не знамо више којим писмом да пишемо СВОЈ ЈЕЗИК и која је наша азбука. Нисам чуо да је икада у свету постојао неки слободан народ, а да је писао различито. Србин је у основи и материјално, и ментално, и национално разбијен кад је разбијен у писму. Срби су смишљено (ништа није на свету случајно) доведени дотле да не знају више које је њихово писмо.

Никад у животу нисам чуо да постоји неки јединствен народ који пише различитим писмима свој језик.

Браћо Срби и сестре Српкиње, нажалост – сигуран сам да се никада нећемо – ни као народ ни као држава – опоравити све док се поново не опаметимо и поново не научимо које је српско писмо. Ко седи на две столице, једна се мора измакнути, и тај ће пасти. Ко пише свој језик на два писма никада неће више имати национално и духовно јединство.

Два писма у једном народу су два различита вода једног народа од Бога до нашег српског националног гроба (како смо ми разумели данашње излагање психолингвистикиње Аделе Маргот.

Све ће нас мање бити док то поново не научимо. А ако то не научимо, неће нас дуго ни бити.

Народ није крив што га тако државне и језичке институције смишљено и издајнички уче. али, нажалост, народ трпи последице таквог учења.

Само Ви, слободни могући стрелци, нападајте нас у “Ћирилици” за ову опомену, али унапред знајте да нам од незнања које је наше писмо никада више добро бити неће. Хајде, смејте се и грдите нас и хулите на нас, ви двоазбучни “правоверници”, тј. они којима је “свеједно” којим писмом пишу свој језик. Ништа није “све једно”, па ни којим писмом пишемо свој језик. Само Срби су, захваљујући својим језичким и државним институцијама, доведени до страшног незнања и деобе – којим од писама треба да пишу свој (један им дати) језик.

Нека неко укаже и нека именује неки народ који се духовно објединио и, као народ, (са)чувао на два писма.

Ово укратко рекосмо за увод о нечему што још желимо овде рећи.

РАЗРАДА И ЗАКЉУЧАК:

“ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ ЈЕДЕ” (КРАВИЋ)

(Или: шта ће ћирилица Србима кад могу свој језик да пишу хрватском абецедом!)

Данас је Културни центар у Новом Саду тачно у 12 сати организовао изложбу књига “Ћирилице” и предавања о теми: “УЗРОЦИ, ПУТЕВИ И ПОСЛЕДИЦЕ ЋИРИЛИЦОЦИДА КОД СРБА”.

Професори Адела Маргот, Владислав Ђорђевић и Драгољуб Збиљић говорили су, посвећено о теми, као да је било присутно хиљаду слушалаца, а било је свега и тачно –петоро заинтересованих људи, заједно с предавачима. На три предавача била су укупно два слушаоца! Дакле, троје предавача, и два слушаоца.

Нису криви непојављени слушаоци (убеђен је писац ових редака и аутор књиге „Ћирилицоцид“), није крив народ. Институције су шест деценија уназад училе и научиле народ да је “свеједно којим се писмом српски језик пише”. И то је “свеједно” данас само за Србе, само међу Србима.

О ћирилицоциду извршеном међу Србима мало би било да је данас дошло да слуша и сто хиљада слушалаца. Али да ће бити баш само пет “посвећеника” у борби за оживљавање српске азбуке међу Србима, то нико није могао да очекује.

Дакле, Срби су, као народ, “прерађени” и полатиничени у рату против српске ћирилице који траје близу хиљаду година. И Срби данас, једини на свету, мисле да је “свеједно” којим ћемо писати писмом свој језик. А кад је “свеједно”, њима више не смета што је српско писмо данас у употреби и у Србији у свега десетак процената. Какав је однос државе и научника према српском писму, чудно је да се и толико српске азбуке данас може срести међу Србима.

Један од двојице слушаоца – чувени борац за оживљавање српског писма међу Србима дипл. инж. Немања Видић (који је с Миланом Паулићем дошао на предавање из Београда) исправно рече после завршених предавања: “Срби су народ с великом фалинком. Очигледно, још није дотакао дно чим га не занима више које је његово писмо. Ћирилица је убијена кад јој је одузет статус српског националног писма.”

Данас се догодило да су од укупно два слушаоца о излагањима троје професора о споменутој великој и озбиљној теми дошла из Београда, а ниједан из Новог Сада.

Није то превише чудно. Један политичар је пре два три месеца открио баш ту, у Новом Саду „светски изум“ рекавши на једном протесту против ћириличких исписа у градским аутобусима у Новом Саду: “Ћирилица се не једе”.

Дакле, како би и било данас у Културном центру у Новом Саду више од два слушаоца излагања кад је познати новосадски политичар (презиме је случајно Кравић) изјавио откривши светски изум да „се ћирилица не једе“. Кад се, већ, не једе, много су била и два речена слушаоца о српском ћирилицоциду. Други су сви били гладни, па пошто се ћирилица не једе, зашто би дошли да слушају о ћирилици кад им она не може утолити „глад“. Ако се не једе — шта ће им!

Стварно, шта ће ЋИРИЛИЦА СРБИМА кад могу да користе за свој језик хрватску абецеду!?

На то (да се „ћирилица не једе“) Србе су врло искрено упозоравали и аустроугарски окупатор у Првом светском рату и поглавник др Анте Павелић када су то пре Кравића открили, али су отишли мало успешније даље, јер су били на „вишим положајима“ од Кравића, па су за Србе учинили велико дело и корисно – законом су им забранили српску азбуку и уместо ње увели хрватску гајицу, јер су били убеђени да ће Срби с гајицом имати бољу „пробаву“ и биће „ситији“, ако остану живи.

(Нови Сад, 19. марта – на Света четрдесет два аморејска мученика)

Драгољуб Збиљић