СРБИНЕ, ПУЦАЋЕШ НА РУСЕ!?

категорија Мишљења / дана 19/03/2015 у 17:59 часова /

Србија није војно неутрална. Споразумом ИПАП ( Individual Partnership Action Plan – IPAP / Индивидуални Партнерски Акциони План) са НАТО алијансом Србија директно укључена у реализацију примарног акционог плана Сената САД за рушење Путина, слабљење и могући рат са Русијом, под називом РАПА, „Russian Aggression Prevention Act 2014″, односно, „Akt o prevenciji ruske agresije 2014.″ Србине, зар ћеш заиста пуцати на братску нам Русију!?

Све је видљивије да је актуелна власт у Србији одступила од војне неутралности, као званичне државне политике, и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, реформатори, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, «саветују» владаре Србије, да је НАТО једини прави избор, да је то предуслов «јединог пута», а владари Србије годинама уназад припремају терен за улазак Србије у НАТО.

Да се хронолошки подсетимо оног што се смишљено крије или незнања заборавља:

први сусрети са врхом НАТО-а већ у новембру 2000.године и то у Бриселу (Човић и Свилановић) и својеврсно аболирање за нелегалну оружану агресију;
званичан скуп јуна 2001. у војном објекту „Моровић“ одабраног дела државног и војног врха СРЈ и врха Алијансе, када је прелиминарно прихваћен (наложен) програм „Партнерство за мир“ и евроатлантска оријентација земље;
Одлука ВСО а затим и Одлука Савезне владе од 25.априла 2002.године када је усвојена Информација о приступању програму „Партнерство за мир“, а затим успостављена Интерресорна група за координацију припремних активности за приступање СР Југославије програму „Партнерство за мир“, из августа те исте године;
истовремено почетак школовања и курсирања војног кадра по НАТО центрима и други видови интензивне међуармијске сарадње са НАТО и појединачним чланицама савеза;
гашење армија као најважнијих стратегијских групација, кидање кичме војске и радикално смањење људства мирнодопских и ратних јединица и борбене технике;
брутално чишћење ратног кадра од 2001. до 2004. као континуирани, повезани процес према налозима НАТО-а, који ће се у целини завршити до 2008.године;
довођење Бориса Тадића на место министра одбране у марту 2003.године и противзаконита измена организацијске шеме МО и Војске, препотчињавањем Генералштаба министру одбране и одузимањем командних надлежности начелнику ГШ, чиме је Штаб Врховне команде трајно постао помоћно тело удаљено од врховног команданта Војске;
званична посета Џорџа Робертсона, генералног секретара НАТО (осуђеног ратног злочинца) с краја те 2003. године и дефинитивно приклањање западном политичком и војном савезу, односно препотчињавање и стављање система одбране СЦГ (Србије) у целини;
постављање високих официра НАТО, предвођених генералом Џон Мур-Биком, на формално саветничка места у врху Министарства одбране, чиме је легализован својеврсни мини-штаб НАТО-а усред Београда;
преформатирање организације Војске од 2004.године (гашење корпуса) и прелазак на „оперативно-функционалну“ организацију, којом је значајно (и одлучујуће) редуковано бројно стање људства и борбене технике и потпуно измењена физиономија и намена оружане силе;
масовна елиминација оруђа и оружја кроз тзв. дезангажовање и проглашавање вишком, а затим покретање процеса продаје и уништавања импозантне количине која је набављана деценијама;
СОФА споразум са САД и покретање процеса интезивне сарадње (независно од програма ПзМ) кроз „Програм државног партнерства Србије и Охаја“;
отварање НАТО војне канцеларије у Београду (МЛО) с краја 2006.године и (не)формална предаја Алијанси командних палица над Министарством одбране и Војском Србије;
финална фаза „реформе“ током 2005., 2006. и 2007.године, када су угашени последњи састави оперативног нивоа и успостављен тзв. бригадни систем, чиме је оружана сила земље сведена на декор и пројектовану полугу НАТО-а у овом делу Балкана, са мање од 29 хиљада припадника у миру и не више од 70 хиљада у рату;
у периоду 2007.-2009. израда и усвајање Закона о одбрани и Закона о војсци, а затим Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и Стратегијског прегледа, чиме су стандарди и процедуре Алијансе, затим политика одбране, као и организацијска, формацијска, логистичка и свеколика одбрамбена и војна поставка система, у целини уподобљене НАТО-у;
укидање обавезног служења војног рока, чиме је србском народу ударен нож у груди.

Дакле, од Војислава Коштунице, Мирољуба Лабуса и Бориса Тадића, преко Првослава Давинића, Зорана Станковића, Драгана Шутановца, до Александра Вучића, Небојше Родића, Братислава Гашића и актуелног „врховног команданта“ Томислава Николића, СВИ одреда били су или су укључени у план колонизације Србије од стране НАТО-а. Тежак, дуготрајан и изнад свега од стране НАТО-а вешто вођени, непрекинути процес, све док се нисмо буквално довукли до ИПАП-а. Даље више ништа није битно.

Чланством у „Партнерству за мир“ Србија је прихватила инспекцију и контролу стања у систему одбране, као и непосредни увид у оно што је планирано и договорено, о чему се дискутује повременим „билатералним састанцима“ попут последњег, одржаног 11. и 12. фебруара, где је између осталог: „на састанку је усаглашен предлог текста нацрта Процене ПАРП 2015. за Србију који ће у марту бити представљен земљама чланицама НАТО и Партнерства за мир у Бриселу, на мултилатералним консултацијама.“?

Такви обиласци нису, како већ нагласисмо, само класична инспекција и контрола стања у систему одбране, као и непосредни увид у оно што је планирано и договорено чланством у „Партнерству за мир“ као таквом већ и кроз конкретне (под)програме попут програма ПАРП.

Да видимо шта је ПАРП према званичном тумачењу пријема у ПзМ:

„Процес Планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) је основни механизам Програма „Партнерство за мир“ кроз који декларисане јединице достижу интероперабилност са јединицама држава које имплементирају општеприхваћене стандарде Савезничке команде за операције, као и даљи развој оперативних и функционалних способности за извршавање задатака.

Процес је готово идентичан процесу планирања снага у НАТО.“

Који су то циљеви „планирања и прегледа“?

политика одбране,
стање људских и материјалних ресурса,
организацијско-формацијске промене у контролисаном периоду (уколико их је било, али, строго према одобрењу Савезничке команде НАТО за операције),
„демократска и цивилна контрола“ над безбедносно-обавештајним апаратом,
стање логистике и друга питања.

Свакако треба нагласити учешће припадника НАТО канцеларије за везу (NATO Military Liaison Office, MLO), која је смештена усред Министарства одбране. „НАТО војна канцеларија за везу“ је главна оперативна полуга тог савеза у Србији, коју чине одабрани припадници Алијансе и они, за разлику од господина Френка Боланда и пратећег апарата који дођу пар пута годишње, свакодневно контролишу и прегледају баш све у нашем систему одбране, са тежиштем на Војсци Србије. Толико квалитетно и темељно да им не може промаћи (чак и да хоће) ништа од онога што је битно за њихову матичну кућу.

А није им ни тешко. Налазе се на истом спрату где и министар одбране са својим Кабинетом и Секретаријатом.

ШТА ЈЕ ИПАП СПОРАЗУМ ?

Као што смо да сада показали и видели већ дуже време на делу је политика да се Србија методом „корак по корак“, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО.

На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО. На другој страни, Влада пузећим стилом, готово, потпуно предаје земљу у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО.

Актуелна политичка збиља је, напросто, попут боравка Шеф српске дипломатије Ивице Дачића, заједно са министром одбране Братиславом Гашићем, 18. марта, у седишту НАТО у Бриселу поводом договора о Индивидуалном акционом плану партнерства наше земље са северноатлантским војним савезом, наметнула потребу да се позабавимо односима Србије и НАТО, као и могућих даљих обавеза Србије у вези са плановима и активностима НАТО-а.

Влада Србије и НАТО недавно су припремили обиман документ под називом „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је постављен на сајт Министарства одбране.

ИПАП споразум је највиша лествица пред приступање неке државе НАТО савезу. Српска влада овим документом практично кандидује Србију за чланство у НАТО.

Садржај документа је разрађен у четири поглавља која обухватају следеће области: (1) политички и безбедносни оквир, (2) одбрамбена и војна питања, (3) јавна дипломатија, научна сарадња, систем управљања кризама и планирања у ванредним ситуацијама, (4) заштита тајних података.

Свега ту има па тако:

Тим документом се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. Тако ће се и војницима свих других чланица НАТО гарантовати екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.

Индивидуалним акционим планом партнерства предвиђа се потпуно усаглашавање стандарда оружја, друге војне технике и целокупне војне инфраструктуре у Србији са стандардима НАТО.

У документу који су у Бриселу, 18. марта 2015., потписали министри иностраних послова Ивица Дачић и Министар одбране Братислав Гашић, има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности.

Треба посебно напоменути став у коме се наводи обавеза, или писано обећање, да ће Србија у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације!? Какав то интерес има једна војна организација као што је НАТО за окончање приватизације у Србији ? Одговор је релативно јасан и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији.

Посебно се наглашава усаглашавање „заједничке безбедносне политике“ и потреба „подизања јавне свести“.

У тренутку најзатегнутијих односа између САД и Русије, САД конгрес доноси документ под називом „Russian Aggression Prevention Act 2014″, односно, „Акт о превенцији руске агресије 2014″, који се бави Русијом кроз детаљан план операција САД и НАТО-а на простору Европе и Евроазије, Србија са НАТО-ом усаглашава „заједничку безбедоносну политику“ – ЗАШТО?
Најновији документ америчког конгреса, „Russian Aggression Prevention Act 2014″, за период од 2015. до 2017. године предвиђа да САД уложе 10 милијарди долара у тзв. процес који се назива „ширење демократије у Русији“ (кад САД шири демократију значи да убија), а укупна количина новца коју су предвидели за све операције, укључујући и јачање војних НАТО капацитета у Европи и Евроазији, те војну сарадњу с другим земљама у Европи и Евроазији износи ће око 30 милијарди америчких долара.

Поред сталних чланица НАТО-а у Европи и Евроазији, попут Хрватске, као и кандидата Украјине, Грузије, Молдавије, Азербеџана, Босне и Херцеговина, Косова, Македоније, Црне Горе, укључује и планове за Србију (…Ukraine, Georgia, Moldova, Azerbaijan, Bosnia and Herzegovina, Kosovo, Macedonia, Montenegro, and Serbia…).

Документом се планира и оснивање новог фонда. Фонд за европске партнере НАТО алијансе (NATO European Partners Security Fund) који, како је то дефинисано званично, има за циљ подршку јачању и ширењу војне сарадње НАТО алијансе са набројаним земљама у Европи. То су Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Србија и „Косово“.

У документу се такође јасно дефинише „оружане снаге Косова“, што открива да је план стварања војске Косова стратешка одредница САД-а од које се неће одустати.

У оквиру плана деловања овог новог европског НАТО фонда стоји и план билатералне и мултилатералне сарадње набројаних земаља и извесно је да ће пред србске власти током 2015. године доћи и захтеви о заједничким војним вежбама и другим видовима сарадње и са тзв. војском Косова.

Оно што открива овај документ јесте план Америке да кроз сарадњу са ЕУ чланицама направи нови систем финансирања путем којег ће упумпавати новац и у војску Србије. Тачније, судећи према овом стратешком плану САД-а, од 2015. године у Србији ће доћи до снажније промоције евроатлантског војног савеза, односно, да се за очекивати снажнији притисак на власти у Србији да заузму отворенији став према чланству у НАТО алијанси (што је већ постигнуто ИПАП споразумом).

САД планира да Србију стави у низ земаља које је Русија већ означила као потенцијалне НАТО претње, а то су Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и тзв. „Косово“.

Сасвим је јасно да јачање војне сарадње европских земаља са НАТО алијансом од 2015. године ће бити директно антируско деловање, јер је реч о спровођењу стратешког плана САД-а који се званично зове „Акт о превенцији руске агресије 2014″.

Овим документом је САД званично потврдила оно што Русија већ годинама тврди, а Бела Кућа пориче, а то је да ширење војне сарадње са европским земљама има директан антируски карактер, те да су деловања НАТО алијансе по Европи заправо усмерена директно против Русије.

Документ је опширан, али под тачком 304. се дефинише војно-безбедоносна сарадња са земљама које нису чланице НАТО и међу њима је Србија.

Документом се планира јачање односа и интеракције оружаних снага низ земаља од којих је већина огласила тежњу ка НАТО чланству попут Украјине, Грузије и Црне Горе.

Да су и србски политичари и власт добро упознати са плановима САД и НАТО-а, и да свесно улазе у конфротацију са Русијом, јасно нам доказује необјављени коментар Јелене Милић, Директорке Центра за евроатлантске студије, објављен на сајту ЦЕНТРА ЗА ЕВРО-АТЛАНСКЕ СТУДИЈЕ (CEAS), која на питање новинара везано баш за „Акт о превенцији руске агресије 2014″ , између осталог, јасно каже:

„… Било би добро да нова Влада повећа темпо својих активности на усклађивању и усвајање акционог плана за појединачно партнерство са НАТО. … Осим тога, било би веома добро да Србија усклади своје Националне стратегије одбране са Лисабонским уговором, као и са Споразумом у Бриселу. Имајући у виду развој геостратешки с једне стране, и економске тешкоће из преусмери већа средства за војне буџете на друге, било би веома добро да Србија створи услове за размишљање свог колективне безбедности и одбране на основу реалног безбедносних претњи и изазови и шта се реално може урадити како би се смањила ово. Срећом за Србију, ту је НАТО, који је дуго тврдио да његови врата су отворена за све земље Западног Балкана који то желе. …“

Ако и успеју да нас натерају, да нам нареде, да нас преваре, да заборавимо ужасне НАТО злочине ’99., да заборавимо све невине жртве, материјална разарања вредности стотина милијарди долара, расцепкане србске државе, отето Косово и Метохију… да заборавимо онако по Србски како само ми можемо заборавити нанешене нам неправде и злочине, да ли ће успети и да нас окрену против браће, да издамо оне који су нам помагали када нам је било најтеже ?
СРБИНЕ БРАТЕ, ДА ЛИ ЋЕШ ПУЦАТИ НА БРАТА РУСА!?

Аутор: С. Михајловић / Форум: СРБСКИ ПОКРЕТ СЛОБОДНА СРБИЈА

_________________________________

(1) Text: S.2277 — 113th Congress (2013-2014)

(2) Summary: S.2277 — 113th Congress (2013-2014)

(3) All Bill Information (Except Text) for S.2277 – Russian Aggression Prevention Act of 2014

(4) S. 2277

(5) Партнерство за мир

(6) ИНДИВИДУАЛНИ АКЦИОНИ ПЛАН ПАРТНЕРСТВА (ИПАП)

(7) Unpublished comment of Jelena Milić on the significance of the “Russian Aggression Prevention Act 2014”

(8) Дачић: Бомбардовање Србије није препрека за највиши степен сарадње с НАТО

(9) АЛАРМАНТНО: ИЗАШАО ДОКУМЕНТ КОЈИ ДОКАЗУЈЕ: Хрватска и Србија поновно крећу у РАТ, то зна и Колинда Грабар Китаровић?!

(10 ) Senate Bill Preps for War with Russia