Шта ће бити са Украјином
Реторика западних медија у односу на украјински конфликт није увек иста, она се мења, а за то постоје и добри разлози. И у Вашингтону, и у европским престоницама схватају: данашњи украјински руководиоци које је на власт довео Запад не само да нису у стању да изађу на крај са ситуацијом у држави – они демонстрирају ретку некомпетентност за послове управљања. При том су спремни да обмањују своје западне покровитеље и показују запањујућу неспособност за договарање како на међународној арени, тако и између себе. А још уочи доношења одлуке о томе да се Кијеву одобри кредит ММФ-а већ је било постало познато да су украјинска дуговања откупили Ротшилди: једна од најбогатијих на свету породица се нада да ће зарадити на томе што ће земља признати да је банкротирала. Очигледно је да цареви финансијског света сматрају да на то неће морати још дуго да чекају. Зато и питање будућности Украјине постаје све неодложније.
Вашингтон не жели да се ратна дејства стварно зауставе и да се примирје претвори у стабилан мир. Рат у Новорусији САД посматрају и као средство да се Русија ослаби, и као средство да се угуше зачеци непокорности Европљана који због нарушења економских веза са Русијом праве губитке.
Али, ни званични Кијев није спреман да се сложи са губитком Доњецке и Луганске области, макар и само једног њиховог дела. Порошенко, Јацењук, Турчинов и остали актери украјинског режима које је на власт избацио талас државног преврата, не могу отворено да крену против оних у чијим је рукама сила – против многобројних неонацистичких казнених батаљона у чијим је рукама данас стварна војна снага. Неонацисти који су фрмирали те батаљоне, заједно са масом „патриота“ опседнутих русофобијом, неће трпети ни најмањи покушај одрицања од Донбаса. Зато ће највише украјинско руководство бити принуђено да настави вођење сукоба, повремено га прекидајући примирјем, како би се јединице снабделе потребним наоружањем, допуниле топовским месом и прегруписале за нови удар.
Са друге стране, људи са територије коју контролишу устаници, одлично схватају да им чак ни проширење ДНР и ЛНР до административних граница Доњецке и Луганске области не гарантује безбедност, све док у Украјини постоје и отворено делују неонацистичке партије, организације и покрети на које се актуелна украјинска власт ослања. Она Украјина коју је отровала неонацистичка идеологија, која се шири читавих четврт века и која се после фебруарског преврата 2014. претворила у званичну идеологију, никада неће становништву истока Донбаса опростити „нелојалност“, те ће се светити. А у случају пораза новоруских република становништво истока Украјине чека масовно клање, што су „ослободиоци“ са трозубцем на кокарди већ више пута приказали по освојеним селима и градовима.
То схватају и руководиоци самопроглашених република. Јасно је и да ће победа украјинских јединица у Донбасу надахнути неонацисте, а то значи и власт која опстаје захваљујући њиховим бајонетима, да покушају да врате Крим помоћу оружја. Зато је доследно и ригорозно извршавање Минских споразума могуће само уз један услов: после потпуне денацификације Украјине и кажњавања криваца за геноцид руског становништва и становништва које се служи руским језиком, као и за ратне злочине. Данас је то немогуће, јер би у том случају под војни суд доспео и државни врх.
Овако нестабилна ситуација може да се промени на два начина. Било као резултат обнове ратних дејстава, када руководства ДНР и ЛНР буду постављена пред беспоговорну потребу да објаве да њихов циљ представља ослобођење комплетне Украјине од неонациста, било преко смене режима у Кијеву помоћу новог преврата. У Украјини не постоји демократска алтернатива, јер су у прошлој години сасвим разбијене све политичке снаге које су се бориле против неонацистичке државне идеологије а цензура, коју су водили носиоци те идеологије, је уништила све опозиционе медије. Сваки избор на демократској бази ће на власт у Украјини довести не поклонике неонациста, већ баш њих, исто онако како је то било у Немачкој 1933.године.
Немогуће је и да народ који се дигао због осиромашења и безизлаза изврши стихијно свргавање Порошенка, Јацењука, Турчинова и осталих, јер су те вође прихватљиве за наоружане неонацисте све док у земљи заговарају русофобију и сакупљају снаге ради обнављања ратних дејстава у Донбасу. Оне који се дигну „без дозволе“ стрељаће казнени батаљони, који ће у тренутку да буду повучени у престоницу или тамо, где је дошло до дизања народа. Класични војни преврат садашњем украјинском режиму такође не прети: званични украјински војни кадар нема довољно снаге да се супротстави мотивисаним, прилично добро обученим и одлично наоружаним неонацистичким батаљонима, а у највећој и најефикаснијој украјинској тајној служби – СБУ – у прошлој години је промењен састав: државне административце су замениле најзагриженије личности нацистичке идеологије. Руководилац СБУ Валентин Наливајченко је дуго помагао да се формирају и учврсте неонацистичке организације, на које се садашња власт и ослања, а сада се у тој установи идеолошким питањима бави и стари обожавалац Хитлера и Мусолинија – Јуриј Михаљчишин.
Зато је не само могуће, веће је врло вероватно да може да дође до неонацистичког државног преврата: неонацисти за то имају не само војну снагу, већ и мотиве да тако нешто и учине. Још пре годину дана вође неонацистичких организација су упозоравале да се све, што се дешава у земљи, сматра само за прву етапу „националне револуције“ и да имају намеру да нову власт трпе само док се она креће „у правом смеру“. Уосталом, како учи историја револуција, они који свргавају стари режим представљају или снаге рестаурације или су још радикалнији револуционари од претходних. „Десни сектор“ је спреман да се појави у улози ових последњих, а уколико до тога дође он ће установити потпуно отворену нацистичку диктатуру. Окидач за то могу да буду побуне гладних људи, на чијем челу ће се наћи украјински „побеснели“.
Судећи по ономе што је Џон Кери у току своје фебруарске посете Кијеву саветовао Петру Порошенку, САД ће се својски потрудити да блокирају такав развој догађаја. За тако нешто Американци имају полуге. На пример, финансијска помоћ Украјини у износу који је довољан да се може одржавати гладно постојање становништва, али не испод нивоа после кога долази до побуна изгладнелог становништва. На пример, помоћ у оружју за рат са Новорусијом. На пример, притисак на вође неонацистичких групација, њихова маргинализација, уклањање из центара моћи.
Уколико на власт у Кијеву дођу отворени нацисти, Европа ће се, не желећи то, наћи лицем у лице са војним решавањем украјинског питања. Очигледно, обзиром на такву вероватноћу, западни аналитичари и разматрају све могуће варијанте „руске агресије“ – од „меке“ која предвиђа формирање Велике Новорусије од Харкова до Одесе, до „чврсте“ у облику „проруске окупације“ читаве Украјине, што би без имало сумње било пропраћено ритуалним предвиђањем да се Русија претвори у „земљу-изгнаника“. Међутим, Запад се неће сложити са таквим развојем догађаја све док на власт у Кијеву не дође нови фирер.
Како год да се следећих недеља и месеци буде развијала ситуација у Украјини, брза нормализација ситуације без проливене крви тешко да ће икако бити могућа: дошло је до изузетно дубоке трансформације свести код значајног броја украјинског становништва, и то под утицајем оних снага са Запада које тек данас почињу да схватају каквог су џина пустили да излети из лампе тиме што су замислили да Украјину претворе у анти-Русију.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
