Мирослав Лазански: И Вермахт је „интегрисао“ Европу од Атлантика скоро до Москве

„Интереси Исланда су боље задовољени изван ЕУ”, службени је став Рејкјавика. Како ће сада реаговати ЕУ? Шта ако се Велика Британија на референдуму одлучи за излазак из уније?

Америчко-немачки односи на највећим су искушењима у последњих 50 година. Берлин не прихвата да се због Украјине и САД додатно конфронтира са Русијом, па су амерички републиканци осули паљбу по канцеларки Ангели Меркел. У Паризу је председник Франсоа Оланд најавио стоп даљем ширењу НАТО-а, што је изазвало забринутост у братској нам Црној Гори. Шта ако их не позову у НАТО до краја 2015? Смак света? Ма не, за НАТО лобисте то је добро, бића пара и дотација још најмање годину дана. Ништа не радиш, ту и тамо причаш о некаквој стабилности државе и страним инвестицијама ако се уђе у НАТО. Вијетнам има америчке инвестиције од пет милијарди долара, комунистичка је држава и, гле чуда, није чланица НАТО-а.

Захвалност и сентиментална сећања значајан су фактор немачко-америчког пријатељства, симбол за то били су пакети организације КЕР. Картонске кутије са животним намирницама у којима су се налазили непознати производи, на пример путер од кикирикија. Готово је карикатурална била и слика пријатељски расположених америчких војника, који изгладнелој и радозналој деци из џипова деле чоколаде. Наравно, то је прошлост, фасцинација Америком у Немачкој није много попустила, али је наклоност годинама била доста једнострана. Наиме, дијалог између Берлина и Вашингтона до сада је текао рутином старих актера. Међутим, пријатељство у свакој генерацији мора бити испуњено животом, иначе пропада. Истина је да многи у САД на Немачку још увек гледају кроз оптику кукастог крста, али притом нису непријатељски расположени према Немцима. У центрима моћи у САД поглед на Немачку не одређују ресантимани и лоша воља, већ забринутост.

Седамдесет година после ослобођења Европе трансатлантски односи налазе се пред новим почетком. Некадашњи војници више нису живи, или су се повукли са политичке сцене. Ратна генерација која је педесетих година водила заједничку политику, засновану на међусобном разумевању, отишла је. Како испунити тај вакуум, којим то новим садржајима? Је ли то ЕУ, или најновији америчко-европски трговачки споразум, којег Мађарска за сада одбија? Шта рећи о томе да Исланд одустаје од кандидатуре за чланство у ЕУ, иако је већ отворио 27 поглавља у преговорима око приступања чланству?

„Интереси Исланда су боље задовољени изван ЕУ”, службени је став Рејкјавика. Како ће сада реаговати ЕУ? Шта ако се Велика Британија на референдуму одлучи за излазак из уније?

С друге стране, имамо Грчку и све муке с којима се данас уоквирују параметри јединствене ЕУ монете. С тим у вези и питање да ли ЕУ иде у правцу нелибералне еволуције? Па су то први схватили на далеком Исланду? Је ли превазилажење националног суверенитета истовремено и поткопавање саме основе правне државе и фундаменталних права грађана?

„Народи Европе све више увиђају да су многе контроверзе које нас данас раздвајају обичне породичне свађе у поређењу с великим питањима која треба решавати између континената”, изјавио је – не Хелмут Кол, нити Ангела Меркел, већ – Јозеф Гебелс 1940. године. Је ли Гебелс те 1940. предвидео како ће Вашингтон притискати Европу око трговачког споразума? Је ли то тај судар континената?

На великој конференцији у Берлину 1942. о Европској економској заједници, у присуству министра економије Трећег рајха Валтера Функа, подвучено је да се изградња економског простора одвија у складу са природним законом развоја. Функ је тада подсетио да је Европа била расцепкана на безброј малих држава, свака са својом валутом, па Немачка није била у стању да се одупре конкуренцији која је долазила из Велике Британије и Француске. Иако је признао да ће „интеграција” Европе ићи нешто теже од пројекта немачке царинске уније, министар економије Трећег рајха је ипак закључио „да се интеграција мора постићи, јер је за то дошло време”. Па је Вермахт и „интегрисао” Европу. Од Атлантика скоро до Москве.

Мусолинијев министар финансија од 1922–1925. Алберто де Стефани написао је 1941. како „Европска унија можда не би била подложна осцилацијама унутрашњих политика које карактеришу либералне режиме”. Са њим се сложио и директор листа „Чивилта фашиста” Камило Пелици: „Једна нова Европа је циљ, нова Европа за нова надахнућа.”

Тоталитарни европеизам тридесетих и четрдесетих година прошлог века и демократски европеизам данас – један од противника им је исти: национална држава. Којој „рачуновође” из Брисела–Берлина предају школске књижице, ко је прошао, а ко мора на поправни.

(Политика)