Драгољуб Збиљић: (И) граматички удар по ћирилици из Матице српске

(Или: на основу чега је сачињена  Нормативна граматика српског језика, аутора Предрага Пипера и Ивана Клајна, објављена у Матици српској, Нови Сад, 2013, на укупно 581 страни?)

За подизање зграде, добри грађевинци најпре одреде темељ. Без доброг темеља зграда је несигурна за времена, поготову ако је подручје трусно. Исто тако, да би се саставила сигурна, стабилна, лингвистички добро образложена граматика потребан је темељ. Граматичка (језичка) основа ваља да буде договорно стабилна, сигурна. Треба да се темељи на основу неког договора који је заснован на научној, чврстој основи. А без договора стручњака о тој основи не може бити стабилне ни граматичке норме коју и какву, без сумње, подразумева граматика језика.

Неизбежно је поставити питање на каквој основи, на којем темељу, на каквом језику је заснована граматичка норматива у овој књизи коју нису радили стручњаци којима је примарна србистичка наука? Један је по примарности (израз којим се служе српски лингвисти веће деценијама у скандалозном решењу питања писма за писање језика Срба још од Новосадског договора, 1954. године) слависта (тачније русиста) а други романиста (тачније италијаниста). То што су ову граматику писали стручњаци којима је србистика, на неки начин, секундарна (као српско „секундарно писмо“), успутна, дисциплина, не мора да значи да је то недопустиво, али је, свакако, на известан слика или израз стања у српској лингвистици о језику Срба. У природним (уобичајеним) околностима, српским језиком би се, кад је реч о кључним (основним) приручницима какви су речници, граматике, правописи и сл. за неки језик, очекивало да се баве они који су у тој области плаћени. Овако, испада, као да Срби немају стручњаке за српски језик или их немају у довољној мери па им морају притећи у помоћ они који се у тим пословима нису уздигли до највиших звања и титула. Истина је да научника и стручњака за српски језик нема довољно, али нема их, пре свега, не бројчано, него по практичним научним достигнућима.

1. Приручник без ваљаног научног темеља

По нашем мишљењу, то што србистичари (са српским језиком као примарном струком и науком) нису творци овога граматичког приручника може да буде и двоструко добро. Јер, то свакако значи, прво, да ми још немамо признате темељне добро школоване и исказане србистичаре а, друго, може значити и то да су српски србистичари (има их тек један, два, три; тешко да их има више) потпуно свесни необновљене српске србистике и да се српски језик и даље проучава и учи на темељима преживеле, мртве, нефункционалне, закржљале тзв. с(е)рбокроатистике која је, у суштини, убрзо после Вукове смрти наставила да се бави српским језиком фалсификујући и саму основу Вуков(ск)е србистике, ма колико Вукова језичка наука имала мана или врлина. Познато је многима да је већ крајем 19. века Ђура Даничић почео да одустаје од основе Вукове језичке теорије и праксе и први је међу Србима озваничио преименовања српскога језика својим „тајниковањем“ у ЈАЗУ у којој је започео израду Рјечника хрватскога или српскога језика, чиме је први пут одступљено од Вукових кључних ставова и Вук је већ тада почео да бива „озваничаван“ као с(е)рбокроатиста, што он никада није био. Вук је увек говорио о томе да стандардни језик из његове реформе српског језика и писма треба да прихвате Хрвати. Од Ђ. Даничића почиње, практично, посрнуће српскога језика и српске лингвистике – србистике.

Српски лингвисти су, тако, већ од краја 19. века, а званично од 1918. године почели да свој језик називају „српскохрватски“ и да српски народ не сматрају јединим власником изворног српског језика, него да Србе сматрају само „делиоцем“ тога језика, то јест да српски језик посматрају као „заједнички језик“, али не на онај начин на који се, на пример, енглески језик сматра „заједничким језиком“ с Американцима и др. али се енглески језик није никада називао „америчким језиком“, као што се немачки језик Аустријанаца никад није сматрао и називао „аустријским језиком“. Српски језик је тако извучен Србима из власништва, а то је учињено политички, по основу жеље за стварање „братства“ и „јединства“ и сл.

Дакле, научна лингвистика у вези са српским језиком у Србији и међу Србима не постоји кроз цео 20. век. То се наставља и у новом, 21. веку. Таква великим делом, темељним делом, квазинаука о језику Срба заснивала се на субјективистичким, политикантским и калкулантским тумачењима никада незваниченог Књижевног договора у Бечу (1850) који нигде и никада није био сматран и назван „договором Срба и Хрвата“ о „српскохрватском језику“. Наиме, тамо у тексту Договора није осведочена ни једна једина реч о „српскохрватском језику“, него је, како се у тексту види, то био договор појединаца (Вука и Даничића с неким људима с територија данашње Хрватске и Словеније (био је један од учесника договарања и Франц Миклошић (често се наводи са ић, а могло би се претпоставити да је то Миклошич). А није се ни о Србима говорило. Само се спомињао „један језик“ и један народ“. После тога код Срба је прошла Јагићева претпосатвка да је то био „договор Срба и Хрвата“, а да „један народ“ значи да је реч о „једном народу који се зове Срби и Хрвати“. Тај Бечки договор у интерпретацији Ватрослава Јагића и, касније, осталих српских и хрватских језикословаца, „реформисан је“ и озваничен 1954. године у „Новосадски договор о српскохрвтском/хрватскосрпском језику и писму латиници и ћирилици“. Назван је             „Новосадски договор“ јер је одржан у Новом Саду (није поуздано утврђено где је потписиван (у Матици српској, како је забележено, или у покрајинском ЦК-у). Али, ма где да се договарало и потписивало, чињеница јесте да је политика играла важну и пресудну улогу у вези с тим договором. Први пут су тада озваничена два писма (латиница и ћирилица“ за један, тзв. заједнички „српскохрватски/хрватсосрпски језик“) и први пут је тада разговарано о томе да се „постепено изврши замена српске ћирилице хрватском латиницом“, о чему је и раније било незванично понекад речи о томе (Ј. Скерлић и др.). Пре самог договарања о на самом Новосадском договору било је у расправи тога заговарања, али је било и опирања латиничењу Срба, поготово што је још у сећању била свежа одлука у Независној држави Хрватској (1941-1945) да се донесе званична Законска одредба о забрани ћирилице, која је и донета и потписана од поглавника др Анте Павелића. Тако је у 3. тачки Закључака Новосадског договора забележена тзв. „равноправност латинице и ћирилице“, што се у пракси после, наравно, није ни могло спроводити, јер „равноправност писама“ природно није ни могућа. Она је бесмислена. У пракси се, у ствари, врло брзо почео спроводити конспиративан налог комуниста и комунистичке власти о оној „постепеној замени ћирилице латиницом“. Постојање тог налога доказали су Ђ. Јањатовић и Д. Збиљић[1].

Академик Предраг Пипер

И ова граматика, то се види на њеним првим странама поводом које овде говоримо, утемељена је највећим делом на Новосадском договору и његовим Закључцима који су били превасходно политичко дело које су потписали „дуготрајни сербокроатисти“ и „краткотрајни кроатосрбисти“. Краткотрајни „кроатосрбисти“, јер су се хрватски лингвисти већ 1967. године званично одрекли Новосадског договора својом Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). Хрватски лингвисти су од тада свој преузет од Вука српски језик преименовали у „хрватски језик“ по њиховом „праву сваког народа да преименује језик којим се служи“, што у свету не постоји као устаљена, званична пракса[2]. За разлику од хрватских научника и стручњака, српски се лингвисти ни данас нису одрекли Новосадског договора, него су га у пракси оснажили.

2. Напорно за читање и коришћење и стручно, и терминолошко и методско

Да се српски лингвисти ни самозвани србистичари, ни остали српски лингвисти (као што су аутори ове граматике П. Пипер и И. Клајн) не само нису одрекли него се нису готово ни за милиметар удаљили од Новосадског договора, види се у целој књизи, од прве до последње стране. Граматика је сачињена по „језичком бућкуришу“ у Новосадском договору (1954). Тако је све кључно за остали научни свет изван српске лингвистике  непојмљиво за стабилну и одрживу природну, човеку и његовим потребама у језичком изражавању прихватљиву, граматичку и уопште језичку норму. Тако је за академике Пипера и Клајна као („унајмљене“ и „позајмљене“ из русистике и италијанистике) писце ове граматике стабилно и нормативно: језик само једног народа

Академик Иван Клајн

(српског) и на ћирилици и на латиници, и с екавским и с (и)јекавским изговором. Јединствен случај не само у свету и у Европи него и на Балкану. Посебно ће читалац и корисник ове граматике наићи на низ потпуно неуобичајених и необразложених чињеница које је оставила политика из прошлости које се још не можемо ослободити кад је реч уопште о језику Срба и језичким приручницима.

Ова граматика, за разлику од још (за нас) непревазиђене сербокроатистичке бар читљиве граматике М. Стевановића[3], из речених и многих овде неспоменутих разлога, чита се и са стручним и с терминолошким и с методским напорима и објективним отпорима. Ми смо с великим напором посебно читали одељак „Графија“ у коме се вербално заговара у пракси неспроводиво у двоазбучју којег се и Пипер и Клајн слепо држе. Истичемо ову, наоко прихватљиву, а уопште на досадашњи начин неоствариву замисао: „С обзиром на значај ћирилице за српски културни иденитет, њено потискивање из јавне употребе је штетно за неговање и развој тог идентитета.    Зато тај процес треба зауставити, а ћирилици треба дати место које јој у српској култури традиционално припада“ (стр. 17).

Какво је то смишљено „смушено“ тумачење, непознато у свету за друге језике и њихова писма. Да су се „унајмљени“ писци ове граматике (русиста и италијаниста) макар хтели сетити да укажу на стање у вези с писмом у руском и италијанском језику, па да признају да се нигде на свету не чува било које и чије писмо одузимајући му припадајући му по језичкој природи апсолутни суверенитет у језику. Граматичари јесу познаваоци или би требало да су познаваоци поређења, па да се сете да није могуће сачувати било које и чије писмо ако му уведеш алтернативу, па ту алтернативу у писму (коју ми зовемо параписмо), још протежираш и насилно, смишљено, намерно и преко науке и струке „скривено“. Српско писмо ћирилицу, ваљало би једном да српски лингвисти протумаче на прави начин и да врате Србима, као што је то учињено за све друге народе једино остварљиво, примењиво и одрживо једноазбучје. Сваки иоле образован стручњак за језик и писмо морао би се упитати – како то да једино српски језикословци мисле да је уопште могуће чувати оба писма за један језик, тј. за један народ. Како не виде каква је то општа (економска, културна, идентитетска, национална, антисрпска) штета да се само језик Срба пише двоструко. Коме то треба? И ко то на тај начин може да чува трајно оба писма. Српски лингвисти, па очигледно и Пипер и Клајн, или заиста не схватају или им неко не допушта да схвате да је српско двоазбучје, звано „богатство двоазбучја“, смишљен појам за олакшавање протеривања српске ћирилице, тј. њено замењивање хрватском абецедом? За Србе је то много вишеструко и вишестрано штетно, неправедно и неуставно.

Сви (тачније огромна већина изјашњених или ћуталица) српски лингвисти не схватају да је, кад је реч о користи и описмењености, једно питање – (по)зна(ва)ти два писма у случају Срба, а сасвим је друго питање решење питања писма језика Срба у двоазбучју, тј. у постојању алтернативних писама за стално писање истог језика. Снага латинице која истиска из употребе српску ћирилицу није случајна и спонтана и не проистиче из њене боље подешености и лепоте и повољности за језик Срба, него је снага латинице у чистој економској моћи земаља које се служе латиницом коју намећу ћириличким језицима па смо принуђени да учимо због учења туђих језика, али да та њена стварна, објективна снага не постоји у српском језику и његовом писању, него проистиче из погрешног решења питања писма код Срба. А то питање практично (не) решавају српски плаћени стручњаци за језик и писмо

Наши лингвисти не схватају да су у тумачењу јединствени (непоновљиви) на планети када, као овде Пипер и Клајн, кажу: „Српска ћирилица је службено писмо српског језика“ (стр. 17) и то потврђују постојећим и важећим на папиру Чланом 10.. Устава Србије. А одмах затим они „имају“ и други, друкчију употребу писма, коју зову „јавна употреба“ (иста стр. 17), па кажу Пипер и Клајн: „У јавној употреби данас су и српска ћирилица (ређе) и српскохрватска латиница (чешће).“ Човек није начисто с њима да ли (не) знају или морају тако да говоре и пишу. Како да не схватају да је то једно писмо ређе, а друго чешће производ, последица непостојећег у свету решења питања писма у двоазбучју, тј. у алтернативним писмима. И да се то среће тако само код Срба захваљујући онима који су то, за новац примљен од народа, у језику омогућили, а не народ. А то су и пипер и Клајн, као и многи други.

3. Смућено, просуто, штетно, неодрживо…

Уместо да српски лингвисти (поново) буду паметни као, на пример, хрватски и сви други лингвисти, па да донесу решење: „српски језик се данас пише (у значењу да је одлучено у Уставу да се неизоставно пише) српском ћирилицом, они разликују две непостојеће у свету појаве у писању језика. Они деле „службену“ од „јавне“ употребе писма, као да јавна употреба није службена, није обавезна, није званична. Српски лингвисти једини на свету не разликују појмове и синонимске речи „службено“, „обавезно“, „званично“. Свуда у свету службено писмо је и јавно писмо, јер јавност је у обавези да користи службено, званично писмо. И када је Устав одредио за службено писмо српског језика ћирилицу, он, наравно, није одредио да то службено писмо не мора бити коришћено у јавности. Замислите да је у Уставу речено, на пример, „Сви грађани Србије имају у службеној примени истра права, а у јавној примени различита права.“

Само ово што смо рекли овде (а могли бисмо претрести целу граматику и навести мноштво примера у речнику, терминологији, и промашајима у објашњењима која су неприхватљива за било који други језик и његово писмо, потврђује да је све ово великим делом смућено, просуто, штетно и неодрживо у корист будућности српског језика и писма.

Наравно, нису ту неки посебни изузетни кривци о(чо) грешници аутори ове граматике русиста Пипер и италијаниста Клајн. Они су предочили нову граматику на старим уништеним темељима заснованим на погубном Новосадском договору који у српским институцијама за српски језик и писмо – Матици српској, САНУ, Институту САНУ за српски језик и другде и данс важе иако су на тим темељима „створена“ очас посла три нова „језика“ „хрватски“, „босански“/“бошњачки“ и „црногорски“.

Шта је наш предлог?

Тај смо предлог више пута предочавали у нашим књигама, слали смо га написаног институцијама и појединцима у њима. Никад се још на њега нису озбиљно осврнули. А српски језик и српско писмо, то и готово сви лингвисти често признају, доведени су до дна. Језик нам је на разрушеним темељима, писмо нам је у одумирању[4], лингвисти троше народне паре и ништа се не мења ни у науци ни у пракси.

Овде ћемо сасвим скраћено поновити наше убеђење: српски језик ће и даље остајати у јадном стању а српско писмо ћирилица, у околностима наставка решења у алтернативности писама (у двоазбучју), постепено ће доживљавати даље пресељавање српске ћирилице у музеје, у прошлост уколико српски лингвисти не схвате да се морају састати на једном месту, сачинити договор о српском језику и писму у складу с праксом која влада у свим државама које брину о свом матичном, националном језику и писму. Није корисно, али и праведно и допустиво, да српски научници и стручњаци за језик и писмо оптужују само небригу институција државе, док сами лингвисти не показују никакву стварну и практичну жељу да из квазинауке сербокроатистике искоракну после једног века поново у научну лингвистику у складу с праксом у престижном свету. За договор лингвиста о питању шта и како даље са дна, држава није једина одговорна. Институције државе нису лингвистичке институције. Излаз морају да понуде научне и стручне институције које су за то плаћене од народа.

(Нови Сад, 12. децембар 2013)

[1] Видети Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић, „Данашња очигледна окупација српског језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“ у: Драгољуб збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност,  Нови Сад, 2010, стр. 106-149).

[2] О томе је аргументовано писао 2012. Милош Ковачевић у раду „О (не)постојању права народа на сопствено име језика“ у: Милош Ковачевић, Лингвистика као србистика, Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет, Пале, 2013, стр. 13-29.

[3] Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма) I, II, Научна књига, Београд, 1970.

[4] То потврђују и научна сведочења из прве хрестоматије Милоша Ковачевића У одбрану српске ћирилице, Просвјета, Пале, 2013. У њој је добро описаано стање ћирилице међу Србима, али су и ту једни стручњаци за, практично, наставак докусуривања ћирилице преко „богатства двоазбучја“, а други су за нормално, природно решење питања писма језика Срба у једноазбучју.

Драгољуб Збиљић