ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао

На вест да је први добитник Гран прија београдског Феста Емир Хаџихафизбеговић, глумац познат по томе што је најзначајнијем редитељу рођеном у овом делу света јавно претио смрћу и по томе што је понудио оригиналну дефиницију турбо-фолка као зла којим класичној музици наклоњен бошњачки народ покушавају да отрују „србијанске дроље” – сваки европски оријентисан грађанин Србије морао је да осети понос.

Србија и Срби су, тако, по ко зна који пут, доказали своју ширину.

Као што су, ономад, након Првог светског рата, аутора пароле „Србе на врбе” именовали баном, да би – пошто је та парола у Другом светском рату добила ширу и обухватнију примену, а пошто су поменути копирајтер и главни реализатор били оправдано одсутни (један у паклу, а други у пацовском каналу) – некадашњег војника аустроугарске казнене експедиције прихватили као највољенијег сина и вишедеценијског господара сопственог живота и смрти – тако су и данас остали на висини задатка.

Наравно, скромни као што тако широкогрудим људима и доликује, они који су заслужни што је фестовско признање дошло у праве руке ће, добар вам стојим, тврдити како ова награда нема везе са Хаџихафизбеговићевим друштвено корисним ангажманом, већ су пресудили чисто уметнички критерији.

Не верујте њиховој лажној скромности. Било је у конкуренцији глумаца и глумаца, међу којима су многи бољи од Емира. Али, извесно, у мржњи према Србима с њим ниједан не може да се мери.

Покушаће скромни фестовски арбитри да свој допринос овом тријумфу мудрости, далековидости и морала оспоре чињеницом да је жири био интернационалан, па је, самим тим, српска улога минорна.

Ни говора! Жири јесте био интернационалан, али су га именовали управо Срби, пардон, грађани Србије, па је њихова реч, опет, била пресудна, а заслуга неспорна.

Посебну тежину поменутом подвигу даје чињеница да је један од чланова жирија био Срђан Драгојевић, и сам жртва Хаџихафизбеговићеве добронамерности и толеранције.

Бошњачки глумац је, наиме, не тако давно, био на челу харанге против Драгојевићевог ремек-дела „Лепа села лепо горе”, и дао немерљив допринос антиуметничком бојкоту ком је био изложен један од најбољих филмова у историји балканских кинематографија.

А Срђан ко прави православац – ко тебе каменом, ти њега хлебом.

Пред таквом ширином, заиста, не преостаје ништа до да се занеми. Тако, неми, можемо само да размишљамо о неком трајнијем, звучнијем и мрснијем ангажману који би лауреату ваљало понудити, пошто није ред да Тони Блер покупи сав кајмак.

Истина је, Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао. Да јесте, он нас вероватно не би засуо само осиромашеним уранијумом, него би без сувишног двоумљења сунуо атомску бомбу, па није ред да га неоправдано запостављамо само зато што је Енглез био моћнији.

Размишљање о ангажману који звезда „Хајде да се волимо” дефинитивно заслужује, међутим, не сме да нас успава, па да, глуво било, на сваки покушај постављања неумесних питања у вези са новим тријумфом фестових мудраца не одговоримо што жешће и што глупље знамо и можемо, критизера из места проглашавајући назадњаком, ксенофобом, фашистом, и, наравно, директно одговорним за Сребреницу.

Енд ласт, бат нот лист, не смемо допустити да нас малодушним учини сазнање да Марко Перковић Томпсон није филмски радник, па на следећем Фесту нећемо моћи да му дамо награду коју је извесно заслужио.

Никад се не зна, можда Томпсон у догледно време склепа музику за неки филм.

Ако не, увек нам остају музички фестивали.

Добро, не увек, али барем све док, мудри какви смо – коначно не нестанемо…

Писац