Хрватска латиница је искоришћена као тројански коњ за олакшано опште разбијање српства

(Поводом објављене изврсне студије Николе Кулића о предностима ћирилице над хрватском и било којом латиницом под насловом „Ћирилица на Голготи“, Стање ствари, субота 7. марта 2015)

Прво, студија Николе Кулића, посвећена историјско-филолошким чињеницама о многим и убедљивим предностима српске ћирилице над србокатоличком и хрватском латиницом (данас само хрватском, јер су Срби католици нестали у националном изјашњавању), показује објективно несумњиве и лако доказиве многе предности које су на страни српске ћирилице у односу на хрватску латиницу којом се, такође, може писати и данас се много чешће и међу Србима, пише српски језик.

Друго, савршенство писма и све предности српске ћирилице нису довољне да се данас чува и сачува српско савршено писмо. И оно се све ређе користи данас и у Србији, као и изван Србије у писању српског језика. Предузете су одавно све мере да се пониште те очигледне предности српске ћирилице (о којима веома мериторно, тачно и добро говори Кулић) и да се предност дадне мање савршеном (латиничком, хрватском) писму.

Треће, српско писмо је затирала непрекидна мржња према Србима, па, сходно томе, и према свему српском, а посебно према српском великом културолошком, националном и идентитетском симболу – српској ћирилици. Примењивано је антићириличко (антисрпско) голо насиље, забране ћирилице на све начине, па и преко уредаба и закона о забрани ћирилице, уз насилно наметање хрватске латинице.

Четврто, док није била прихваћена Вукова реформа српског језика за стандардни српски језик, није ни постојало погодно писмо које би се наметало Србима уместо српске ћирилице.

Када је сачињена јединствена (а историјско-верски и културолошки неизбежна због католичког утицаја на избор писма у језику) латиница за католичке Србе и Хрвате, постојала је (сада и „техничка“, практична изведбена) могућност да се Србима намеће то најпре србокатоличко и хрватско, па онда (после асимилације Срба католика) само хрватско писмо и православним Србима.

Пето, у том наметању хрватске латинице уместо српске ћирилице, Срби су се опирали све до Новосадског договора (1954) када је „иза врата“ експлицитно споменут и наметнут договор о „постепеном замењивању српске ћирилице хрватском латиницом“. Та је замена свим поступцима и махинацијама, па и под тобожњом „равноправношћу писама“, извршена у пракси, у примени за петнаестак година, тј. од 1954. до 1970. Тада је већ у Србији и међу Србима свуда већ била српска ћирилица у општем писању језика Срба сведена на десетак или нешто више процената. Толико је српске ћирилице међу Србима и данас и поред извесних покушаја да се поврати одузет суверенитет српском писму у српском језику.

Како је одузет тај суверенитет ћирилици и ко је то учинио?

Суверенитет је српској ћирилици коначно одузела југословенска и српска комунистичка власт уз (зло)употребу српских лингвиста, филолога и културних радника. Наиме, смишљено је тзв. богатство двоазбучја само за Србе и само зато да би се Срби осиромашили у писму кроз некакво, нигде више у свету непостојеће, „богатство“ тиме што ће се један народ (само српски) поделити по писму, тј. по писању свога језика.

Нису у томе криве само „покондирене српске тикве“, каквих одавно има међу Србима много, него још више комунистичке и посткомунистичке власти најпре у Југославији па и у Србији (раније, али и дан-данас). Те „покондирене тикве“ (које и Кулић спомиње) само су део леденог антићириличког и антисрпског брега. Најопасније су затирачке „тикве“ против српске савршене азбуке у властима (оне и данас ретко када и да спомену српски језик и српско писмо и не пада им на памет да прочитају уставну обавезу из Члана 10, а камоли да је примене. А, уз то, чак и српски правници у Уставном суду, као и сваковрсни лаици, уопште не читају изворно Члан 10. Устава о ћирилици како у том члану пише, него га читају погрешно на познати начин – „између редова“, проналазећи оно чега у Уставу нема – „латиничко писмо српског језика“).

Највеће „покондирене“ или умишљене величине у лингвистици у свим нашим институцијама за српски језик и писмо ревносне су у подршци политичким „величинама“ да се не поштује не само уставна обавеза о српској ћирилици него и општа светска пракса у једноазбучком решавању питања писма сваког другог језика и народа у Европи и широм света. Српски лингвисти данас већ говоре и сами да се српски језик уништава и да српско ћириличко писмо „одумире“. Али никако да им падне на памет зашто оно мора да одумире у оквиру њиховог неуставног и природно непрактичног решења питања писма српског језика у светском уникатном поступку – двоазбучју.

Према томе, српски лингвисти или неће да се сете или им неко не да да се сете да је двоазбучје само за Србе у актуелном српском стандардном језику најбољи начин да се и данас без забране српске ћирилице, ћирилица затире међу Србима.

И, да скратимо причу. Уз велику похвалу, овом тексту Николе Кулића, желимо да кажемо да Кулић, очигледно, није лингвиста, па зато он не види где је тренутно, на којем је или у којем је терену „лопта“ која разбија, вâља и гони српску ћирилицу из употребе међу Србима. Кулић једино то није могао да види као нелингвиста или му није ни био задатак и(ли) намера да то види, него је само дао опис предности српске ћирилице над хрватском латиницом, а даље од тога није могао, или није знао или није ни имао намеру да иде.

Наша маленкост је у оквиру рада у Удружењу „Ћирилица“ отишла у томе много даље – у правцу разоткривања циљева, узрока и начина смишљеног, а никада и никако спонтаног латиничења Срба (видети, на пример: „Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења“, Будућност, Нови Сад, 2010. на укупно 210 стр., затим „Латиничење Срба“, Ћирилица, Нови Сад, 2011. на укупно 1070 страна и „Ћирилицоцид“, Ћирилица, Нови Сад, 2014. на укупно 440 страна).

Отишли смо, наравно, као практичар и лингвиста и даље од тога – у правцу предочавања начина како може да се избегне довршавање латиничења Срба, тј. до појаве да, ускоро, сви Срби пређу и лично и национално на туђе, хрватско патиничко писмо и да Срби тако, практично, изгубе свој хиљадугодишњи идентитет и свој најјачи национални симбол и најочигледнију тачку свог општег идентитета.

Као скроман лингвиста, разуме се, ни по бабу ни по стричевима, обајснили смо и предочили голе чињенице и доказе зашто се српска ћирилица никада више не може оживети међу Србима ако се не уклони главни данас разлог сигурног будућег потпуног полатиничења Срба. Отворено и практично свима смо у институцијама државе и језичке струке послали књиге из Удружења „Ћирилица“ и нагласили да се српска ћирилица може сачувати и оставити поколењима само тако како се и свако друго писмо у свету чува и преноси млађим генерацијама. Истакли смо да је с обзиром на околности да су Срби насилно и у заблуди увелико већ прешли на туђе писмо у јавности и да се оно никада и ни на који други начин не може вратити у живот, осим да се поступи тако како се с писмом поступа у Европи и широм света у другим народима и њиховим језицима.

Српском писму, дакле, ако хоћемо да га чувамо и сачувамо, морамо вратити неуставно одузети му суверенитет, и то у стопостотној мери у језику Срба. Као што у енглеском, француском, немачком, грчком, руском, „хрватском“ и било ком другом језику на свету постоји решење питања писма у једноазбучју, такво решење питања писма за Србе и њихов језик мора да се поново уведе за српски народ у његовом стандардном језику. Без тога свако залагање за чување српске ћирилице у језику Срба нити је озбиљно нити је примењиво.

Дакле, после наших у „Ћирилици“ објављених двадесетак књига (више него у свим српским језичким институцијама заједно о том питању) о српском језику и писму, с посебним освртом на затирање српске ћирилице, српским државним институцијама у заједници с лингвистичким националним институцијама преостаје само једно: или ће прихватити предлог и позитивну неизбежност – да у решењу питања писма језика Срба примене светску праксу и правописно једноазбучје, или ће наше непосредно време бити период у коме ће се, у актуелним језичким и државним небригама, докрајчити српско савршено писмо у језику Срба на рачун много лошијег писма за природу српског језика.

Они су у институцијама моћни да бирају од двога реченога. Наша маленкост у оквиру „Ћирилице“ могла је да зна и да уради оно што је требало да ураде српске лингвистичке и државне институције, али наша маленкост нема моћ да заустави нехајност, небригу и неделотворност институција државе и науке. Ми да наредимо никоме не можемо. Можемо једино да трпимо ниподаштавања и квазинаучника и бројних (против нас лично усмерених, из лоше намере) лаика. Али, то је природна судбина оних који открију истину и прозборе о њој без лажи и политикантских увијања.

(8. март 2015)

Драгољуб Збиљић