Старац Филотеј Зервакос о „Свеправославном сабору“

Блажени

Блажени старац Филотеј (Зервакос) родио се 1884. године у маленом грчком селу Пакија, а упокојио се 1980. године. Овог подвижника красила је непокoлебива вера, велика побожност, смирење и ревност за црквено предање.

На иницијативу васељенског патријарха Василија (Георгијадиса), на Светој Гори је 1930. године требао да се одржи тзв. „Васељенски сабор“. Било је планирано да се на њему спроведе низ реформи, усмерених на подривање темеља православне вере. Старац Филотеј је уложио много труда у спречавање сабрања модерниста, и по милости Господњој његови су напори уродили плодом. Између осталог, отац Филотеј је написао посланицу која је изражавала светоотачку позицију у односу на погубни подухват васељенског патријарха, у којој је апострофирао низ проблема савременог црквеног живота који, уистину, потребују разматрање. С обзиром да су екуменисти, на челу с константинопољским патријархом Вартоломејом, у наше дане поново активирали припрему „Свеправославног сабора“, и заказали га за 2016. годину, рад богомудрог старца добио је ново значење и посебну актуелност.

+ + +

У документу Свештеног Сабрања № 23, од 31. децембра 1925. године, предложено је много питања за разматрање на Васељенском сабору, који би требао ускоро да се одржи на Светој Гори.

Међутим, сва питања која је назначио васељенски патријарх, практично су већ размотрена у божаственим и светим канонима од стране Светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора Цркве. Савремени оци се у потпуности могу уверити у то, ако темељно и пажљиво проуче божаствене каноне и свештени Пидалион*. Због тога сматрамо да је бесмислено сазивати Сабор ради разматрања проблема који су већ решени у свештеним канонима божаствених Апостола и богомудрих Отаца и Учитеља Цркве.

Осим тога, ако константинопољски Патријарх и његов Синод, а такође и неки други архијереји, верују да могу да спроведу реформе и уведу новотарије, онда, очигледно, они смишљју  нешто опасно, како за себе саме тако и за сву црквену пуноту.

Јер Сабор који не би следовао обичајима, моралу, правилима и предању Православне Цркве, већ, напротив, покушавао да их измени, никада не би могао задобити ауторитет нити се назвати законитим или Васељенским. „Истинити и законити Васељенски Сабор не потире ни једну од претходних црквених установа, не учи насупрот њих, не доноси ништа противно општеприхваћеном и не уваја ништа лажно…“ (Свети Марко Ефески).

Квазиауторитет и лажни назив „Васељенског“ имали су сабори у Влахерни, – одржан у време Константина Копронима против икона, – и Флорентински сабор. Исто ће се, вероватно, догодити и с предстојећим сабрањем на Светој Гори. Сабор сазван у време Копронима сада је познат као „разбојнички“, а архијереји који су учествовали на њему били су одлучени од Цркве и анатемисани на Седмом Васељенском Сабору. Такође, и сабор у Флоренцији до данашњег дана сматра се лажним сабором, а његове одлуке је оповргао и одбацио Свети Марко, митрополит ефески. Претпоставимо да сабор који планира патријарх Василије оствари своје циљеве и усвоји предложена решења, са којима ће се сложити сви архијереји. Они би тада изменили календар Православне Цркве и одлуке Првог Васељенског Сабора о Пасхалији (за шта Антиохијски Сабор предвиђа рашчињење),  потпуно укининули или изменили правила Отаца о посту Светих Апостола… Но, да ли ће такав сабор бити истинит? Хоће ли његова правила бити непорецива? Да ли ће сви хришћани почети да их поштују? Очито је да неће.

Ако оци тог сабора не поштују одлуке, каноне и предања божаствених Апостола и  правила црквених Отаца, већ их, напротив, одбаце, – ко ће показати поштовање према њима самима?! Који православац, – са макар мало вере и поштовања према Светим Оцима, – неће назвати такав сабор лжесабором? Ако, због грехова народних, његове одлуке и ступе на снагу, засигурно ће бити одржан нови Сабор, законити, како би предао нечестиве анатеми, као што је Седми Васељенски Сабор осудио иконоборце, а Сабор у време Светог Фотија – латине.

А шта је неопходно да уради константинопољски патријарх са својим Синодом и другим архијерејима, да не би својим новотаријама изазвали смутње и збуњеност и раскол у Цркви Христовој, и да не би навукли на себе и народ гнев Господњи?

На предстојећем сабору, по нашем мишљењу, потребно је размотрити следећа питања:

1. о одучењу и рашчињењу архијереја и других клирика који су пали у смртни грех, тајно или јавно, лишивши на тај начин себе свештенства, сагласно божаственим канонима. Јер Црква Христова, следујући речима Светог Василија Великог и других Отаца, жели да свештеници буду чисти и непорочни, – због чега се они морају рукополагати у складу са светим канонима, – и то не само они образовани, већ и добродетељни, уздржљиви, целомудрени, ревносни за веру и отачка предања;
2. о низвргавању из чина и осуди окорелих у лењости (ако се не поправе) архијереја и свештеника – неделатних и који не проповедају реч Божију, не уразумљују паству, већ је предају вуцима грабљивим, т.ј. различитим јеретицима;
3. о низвргавању оних архијереја који разрешавају паству од Великог Поста и постова у среду и петак, супротно 69. правилу Светих Апостола: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон или ипођакон или чтец или појац, не буде постио свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду и петак, осим ако није спречен неком телесном немоћи, такав да буде свргнут. Ако је световњак, нека буде одлучен“;
4. о рашчињењу и одлучењу од Цркве оних који занемарују свете каноне и предања, према одлуци Константинопољског Сабора одржаног у време Константина Порфирогенита: „Свим који презреше божаствена и свештена правила Светих Отаца наших, која Цркву надгледају и, украшавајући сав живот хришћански, руководе божаственој побожности, – анатема!“… Такође и Пети Васељенски Сабор у својој посланици императору Јустинијану сведочи: „Сагласно Светим Оцима одређено је да је и после смрти могуће анатемисати оне који су грешили против вере или канона“ Погледајте како је страшна реч – анатема! И Седми Васељенски Сабор је одредио у својим актима: „Ко би се усудио да /…/ по примеру непотребних јеретика презире црквена предања и измишља било какве новотарије/…/ ако буду епископи или клирици да се свргну, а ако су монаси и мирјани, да се одлуче“;
5. о рашчињењу и анатемисању оних који уводе новотарије и усуђују се да спроводе промене у Православној Цркви, насупрот одлуци Седмог Васељенског Сабора: „Свему што је против црквеног Предања, учења и заповести Светих и вечно спомињаних Отаца установљено, установљује се или ће бити установљено – анатема!“
6. о враћању (у новокалендарским Помесним Црквама) црквеног календара, установљеног од стране Светих Отаца.

Ето шта је потребно размотрити на корист Православне Цркве и у славу Божију! Увођење новотарија, преиспитивање свештених канона и предања изазива немире, смутње, раздоре, свађе, непријатељства, мржњу и друге видове зла, на које иде гнев Господњи. Јер као што је рекао апостол Јаков,  „где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар“ (Јк. 3,16).

Превод са грчког и извор: „Православни апологет“

Превод са руског: „Борба за веру“

____________

*Зборник канона православне Цркве који садржи свештене каноне Васељенских сабора, Апостолске каноне, као и каноне Светих Отаца са кратким тумачењима. Саставили су га 1793. године свети Никодим Светогорац и монах Агапије. – нап. „Борба за веру“

родио се 1884. године у маленом грчком селу Пакија, а упокојио се 1980. године. Овог подвижника красила је непокoлебива вера, велика побожност, смирење и ревност за црквено предање.

На иницијативу васељенског патријарха Василија (Георгијадиса), на Светој Гори је 1930. године требао да се одржи тзв. „Васељенски сабор“. Било је планирано да се на њему спроведе низ реформи, усмерених на подривање темеља православне вере. Старац Филотеј је уложио много труда у спречавање сабрања модерниста, и по милости Господњој његови су напори уродили плодом. Између осталог, отац Филотеј је написао посланицу која је изражавала светоотачку позицију у односу на погубни подухват васељенског патријарха, у којој је апострофирао низ проблема савременог црквеног живота који, уистину, потребују разматрање. С обзиром да су екуменисти, на челу с константинопољским патријархом Вартоломејом, у наше дане поново активирали припрему „Свеправославног сабора“, и заказали га за 2016. годину, рад богомудрог старца добио је ново значење и посебну актуелност.

+ + +

У документу Свештеног Сабрања № 23, од 31. децембра 1925. године, предложено је много питања за разматрање на Васељенском сабору, који би требао ускоро да се одржи на Светој Гори.

Међутим, сва питања која је назначио васељенски патријарх, практично су већ размотрена у божаственим и светим канонима од стране Светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора Цркве. Савремени оци се у потпуности могу уверити у то, ако темељно и пажљиво проуче божаствене каноне и свештени Пидалион*. Због тога сматрамо да је бесмислено сазивати Сабор ради разматрања проблема који су већ решени у свештеним канонима божаствених Апостола и богомудрих Отаца и Учитеља Цркве.

Осим тога, ако константинопољски Патријарх и његов Синод, а такође и неки други архијереји, верују да могу да спроведу реформе и уведу новотарије, онда, очигледно, они смишљју  нешто опасно, како за себе саме тако и за сву црквену пуноту.

Јер Сабор који не би следовао обичајима, моралу, правилима и предању Православне Цркве, већ, напротив, покушавао да их измени, никада не би могао задобити ауторитет нити се назвати законитим или Васељенским. „Истинити и законити Васељенски Сабор не потире ни једну од претходних црквених установа, не учи насупрот њих, не доноси ништа противно општеприхваћеном и не уваја ништа лажно…“ (Свети Марко Ефески).

Квазиауторитет и лажни назив „Васељенског“ имали су сабори у Влахерни, – одржан у време Константина Копронима против икона, – и Флорентински сабор. Исто ће се, вероватно, догодити и с предстојећим сабрањем на Светој Гори. Сабор сазван у време Копронима сада је познат као „разбојнички“, а архијереји који су учествовали на њему били су одлучени од Цркве и анатемисани на Седмом Васељенском Сабору. Такође, и сабор у Флоренцији до данашњег дана сматра се лажним сабором, а његове одлуке је оповргао и одбацио Свети Марко, митрополит ефески. Претпоставимо да сабор који планира патријарх Василије оствари своје циљеве и усвоји предложена решења, са којима ће се сложити сви архијереји. Они би тада изменили календар Православне Цркве и одлуке Првог Васељенског Сабора о Пасхалији (за шта Антиохијски Сабор предвиђа рашчињење),  потпуно укининули или изменили правила Отаца о посту Светих Апостола… Но, да ли ће такав сабор бити истинит? Хоће ли његова правила бити непорецива? Да ли ће сви хришћани почети да их поштују? Очито је да неће.

Ако оци тог сабора не поштују одлуке, каноне и предања божаствених Апостола и  правила црквених Отаца, већ их, напротив, одбаце, – ко ће показати поштовање према њима самима?! Који православац, – са макар мало вере и поштовања према Светим Оцима, – неће назвати такав сабор лжесабором? Ако, због грехова народних, његове одлуке и ступе на снагу, засигурно ће бити одржан нови Сабор, законити, како би предао нечестиве анатеми, као што је Седми Васељенски Сабор осудио иконоборце, а Сабор у време Светог Фотија – латине.

А шта је неопходно да уради константинопољски патријарх са својим Синодом и другим архијерејима, да не би својим новотаријама изазвали смутње и збуњеност и раскол у Цркви Христовој, и да не би навукли на себе и народ гнев Господњи?

На предстојећем сабору, по нашем мишљењу, потребно је размотрити следећа питања:

1. о одучењу и рашчињењу архијереја и других клирика који су пали у смртни грех, тајно или јавно, лишивши на тај начин себе свештенства, сагласно божаственим канонима. Јер Црква Христова, следујући речима Светог Василија Великог и других Отаца, жели да свештеници буду чисти и непорочни, – због чега се они морају рукополагати у складу са светим канонима, – и то не само они образовани, већ и добродетељни, уздржљиви, целомудрени, ревносни за веру и отачка предања;
2. о низвргавању из чина и осуди окорелих у лењости (ако се не поправе) архијереја и свештеника – неделатних и који не проповедају реч Божију, не уразумљују паству, већ је предају вуцима грабљивим, т.ј. различитим јеретицима;
3. о низвргавању оних архијереја који разрешавају паству од Великог Поста и постова у среду и петак, супротно 69. правилу Светих Апостола: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон или ипођакон или чтец или појац, не буде постио свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду и петак, осим ако није спречен неком телесном немоћи, такав да буде свргнут. Ако је световњак, нека буде одлучен“;
4. о рашчињењу и одлучењу од Цркве оних који занемарују свете каноне и предања, према одлуци Константинопољског Сабора одржаног у време Константина Порфирогенита: „Свим који презреше божаствена и свештена правила Светих Отаца наших, која Цркву надгледају и, украшавајући сав живот хришћански, руководе божаственој побожности, – анатема!“… Такође и Пети Васељенски Сабор у својој посланици императору Јустинијану сведочи: „Сагласно Светим Оцима одређено је да је и после смрти могуће анатемисати оне који су грешили против вере или канона“ Погледајте како је страшна реч – анатема! И Седми Васељенски Сабор је одредио у својим актима: „Ко би се усудио да /…/ по примеру непотребних јеретика презире црквена предања и измишља било какве новотарије/…/ ако буду епископи или клирици да се свргну, а ако су монаси и мирјани, да се одлуче“;
5. о рашчињењу и анатемисању оних који уводе новотарије и усуђују се да спроводе промене у Православној Цркви, насупрот одлуци Седмог Васељенског Сабора: „Свему што је против црквеног Предања, учења и заповести Светих и вечно спомињаних Отаца установљено, установљује се или ће бити установљено – анатема!“
6. о враћању (у новокалендарским Помесним Црквама) црквеног календара, установљеног од стране Светих Отаца.

Ето шта је потребно размотрити на корист Православне Цркве и у славу Божију! Увођење новотарија, преиспитивање свештених канона и предања изазива немире, смутње, раздоре, свађе, непријатељства, мржњу и друге видове зла, на које иде гнев Господњи. Јер као што је рекао апостол Јаков,  „где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар“ (Јк. 3,16).

Превод са грчког и извор: „Православни апологет“

Превод са руског: „Борба за веру“

____________

*Зборник канона православне Цркве који садржи свештене каноне Васељенских сабора, Апостолске каноне, као и каноне Светих Отаца са кратким тумачењима. Саставили су га 1793. године свети Никодим Светогорац и монах Агапије. – нап. „Борба за веру“