Збрка у глави

Прослава Дана државности (Србије или Косова?) у Београдској надбискупији, 17. фебруара.

17. фебруар је дан када је пројекат Запада, тзв. Република Косово, прогласила независност. Обично једна држава дане када је окупирана проглашава за дане жалости, све док се та окупација не поништи и окупирана територија не ослободи. Ипак, у Србији, о којој постоје предлози да се у ближој будућности преименује у „Републику Апсурдистан“ 17. фебруара се није туговало, него славило. (Видети – Beogradska nadbiskupija je 17. februara obeležila Dan državnosti)

То што се славило, није неко ни чудо, јер ако прођете ромском махалом на Велики Петак може вам се десити да осетите и мирис ћевапа. Једноставно, у Србији постоје и људи који не деле наслеђе православног идентитета и имају неке своје празнике, а празници и туге православних их се не дотичу. Најтрагичније је што је 17. фебруара славио човек кога колоквијално зову „српски патријарх“, мада постоји убеђење да се он само тако лажно представља.

Дакле, српски патријарх, или тзв. српски патријарх Иринеј, 17. фебруара је у римокатоличкој цркви са римокатоличким кардиналом Хочеваром прославио Дан државности Србије, који се обично слави 15. фебруара на Сретење. Вероватно 15. фебруара, господин Иринеј, није имао времена да у заједничкој молитви слави у римокатоличком храму, али, свакако 17. фебруар није најбоље решење. Ако је и од екуменисте, много је.

Историјска правда

Док Срби обележавају 17. фебруар као дан жалости и неправде (уствари, више га обележавају Чеси и Пољаци него Срби, јер сваке године излазе на улице и протествују због неправде која се десила на Косову и Метохији), овај исти дан шиптарски нацисти (које треба разликовати од поштених Шиптара) обележавају као свој највећи духовни и национални празник. Кога и како виде шиптарски нацисти као највећег идеолога њихове борбе за истребљење Срба са Косова, показала је Атифете Јахјага, локална марионета Запада са елементима шиптарског нацизма. Она је приликом сусрета са папом Франциском, који је сличан њој по томе што је тип „лидера“ који не одлучује, већ попут глумца испуњава обавезе према западњачкој елити, изјавила да је пројекат „Република Косово“, „…био инспирисан инструкцијама папе Јована Павла 2. и стрпљењем и хуманошћу Мајке Терезе.“ (Погледати текст о томе)

Отуда је, се може назвати историјском правдом, то што паписти у Београду и господин Иринеј славе Дан државности Србије 17. фебруара. Паписти су били главни инспиратори одвајања Косова од Србије, а г. Иринеј је подржао изборе и интеграцију Срба у ову фашизоидну банана-државу. Пошто им је државност Србије задња рупа на свирали, онда је и правилно да је славе на дан окупације Србије.

Степинчеве „мошти“ у историјској литији уздуж и попреко Загребачке надбискупије

Када су мошти св. Кнеза Лазара, уочи 600 г. Косовског боја преношене преко Србије, то је значило обнову Косовског завета од стране Срба. Дочек моштију по градовима Србије било је формално пристајање Срба на идеју да су и они истог духа и исте вредности поштују као свети Кнез. Када су мошти св. Владике Николаја пренесене из Америке у Србију, то је значило да се Срби кају, преумљују, и враћају вредностима у које је веровао св. Владика Николај. Да ли су Срби у тим приликама били искрени према Богу историја ће показати, али, нешто су обећали.

Сад, кад је 3 дана после прославе Државности Србије започео молитвени ход са усташким војним викаром Степинцем, који ће уздуж и попреко бити ношен да би му част узносили млади и стари Хрвати, то значи да се Хрвати заветују да буду исто оно што је био Степинац, да исти прозелитистички и покатоличавајући дух којим је њиме владао влада и њима, то значи да ће се и они користити повољном констелацијом глобализма да што више преотму од окупиране „браће“ Срба, као што се Степинац користио повољном констелацијом нацизма да што више Срба и Јевреја покатоличи.

У Србији се већ говори да Степинац није био баш толики негативац, и то не говори Наташа Кандић и неки екстремни мазохисти, већ сарадник црквених часописа Живица Туцић, један од идеолога екуменизма у Србији. Колоквијални српски патријарх Иринеј није реч рекао против нове литије у суседној независној држави. Он је својевремено оправдавао хрватски злочин „Олују“ зарад добрих екуменских односа. Ако се неко види у свечаном друштву оних који славе ратног злочинца Степинца, онда и такав постаје својим ћутањем саучесник у злочину. Овде, наравно, не потежемо питање исправности гостовања на молитви у јеретичком храму. Само покрећемо питање последице јереси, а то је морална равнодушност. Из моралне равнодушности, вероватно, и происходи збрка у глави која се оваплотила у слављењу Дана државности Србије 17. фебруара.

Погледајте такође: КОНСУЛТАЦИЈЕ ЈАХЈАГА-ТЕОДОСИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“