Зашто и коме највише смета Михаиловићева рехабилитација

Мешање извршне власти у рад Уставног суда Србије у поступку оцене уставности тзв. Бриселског споразума само је најпластичнији доказ да судство у Србији није независно. Стога, легитимно је претпоставити да је одлука Вишег суда у Београду од 27.2.2015. да изнова врати на почетак процес за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића донета под утицајем политике, поготово што се ради о процесу који је покренут још 2006. године и очигледно се већ годинама вештачки одуговлачи. А, с обзиром да је јасно да је политика у петооктобарској Србији суштински подређена западним интересима, из тога се могу извући додатни закључци.

На вестима телевизије Б92, противнике Михаиловићеве рехабилитације је на дан најновијег одлагања заступао Александар Краус, председник „Савеза антифашиста Србије“, који је користио већ познате аргументе: четнички покрет је био „квислиншки“, Михаиловић је био у равни Петена, а рехабилитација би представљаја ревизију историје, што би било „катастрофално“.

Сајт Краусове организације делује мртво, и изгледа да је последњи пут ажуриран негде 2012. Рубрика „О нама“ је непостојећа. Чиме је онда ова практично фантомска организација заслужила неколико минута простора на вестима телевизије са националном фреквенцијом?

Биће нам јасније ако се вратимо у 2012. годину и видимо ко је све био потписник чак два јавна обраћања против рехабилитације Драже Михаиловића. У марту те године је равно 14 организација „представника цивилног друштва“ потписало апел под називом „Саучесници злочина“, међу њима и Краусова организација: Савез антифашиста Србије, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Комитет правника за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за практичну политику, Жене у црном, Председник координационог одбора ИВ Војвођанске конвенције, Живан Берисављевић, Центар за културну деконтаминацију, Група „Споменик“, БКВ Фонд, Центар за евро-атлантске студије, Независно друштво новинара Војводине, Београдски центар за људска права. Затим је у августу 2012. упућен нови апел, овог пута „међународној јавности“, од стране истог броја организација, с тим што су овог пута из неког разлога изостале Краусова организација и Жене у црном, а на њихово место ускочили Савез антифашиста Војводине и Антифашистичка акција Нови Сад.

Но, Краус се враћа на сцену, „јачи него икад“, у октобру 2013. када, заједно са Соњом Бисерко и Сташом Зајовић из Жена у црном, учествује на скупу у београдском Медија центру посвећеном истој тематици. Учесници су том приликом изјавили да су поднели тужбу против двојице историчара који су сведочили на процесу за Михаиловићеву рехабилитацију, да су њихове организације издале тзв. „Антифашистички манифест“, и да крећу са прављењем „Антифашистичког фронта“.

Изгледа да се најављени „фронт“ није запатио у Србији, и да је поменути скуп представљао зенит његовог деловања. Што се тиче „манифеста“, довољно је цитирати његов први пасус да би се схватило о чему се ради:

„Друштво у Србији се пре четврт века, у тренутку нестанка СФР Југославије нашло на судбоносном раскршћу: да настави путем антифашизма, демократије, сарадње и мира, или путем национализма, рехабилитације четничког покрета, оживљавања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре. Са национал-социјалистичким режимом Милошевић-Шешељ србијанско друштво је изабрало овај други, погубан пут и још увек плаћа сурову цену тог погрешног избора.“

Сам Краус је на конференцији изјавио да се рехабилитација Драже Михаиловића „супротставља путу Србије у Европску унију“.

Треба додати да су се, током 2012, против Михаиловићеве рехабилитације јавно изјаснили и лумени попут Јелка Кацина, Бранке Прпе, Дубравке Стојановић, Иве Јосиповића, Весне Пусић…

Ко су, дакле, ти „овлашћени противници“ рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића у данашњим западно-контролисаним медијима? Разни „денацификатори“ Србије, противници постојања Републике Српске, заговорници НАТО-бомбардовања и окупације СР Југославије, непокајани титоисти, русофоби, разбијачи СФРЈ, челници етнички очишћене Хрватске, ЕУроатлантисти… Паметном доста.

Занимљиво је приметити како су припадници ове коалиције спремни да, „у име Европе“, фалсификују декларисане вредности саме ЕУ, сводећи их на „антифашистичке“ а, што је индикативно, изостављајући оне друге. А које су то прећутане вредности може се прочитати у тачки „И“ Резолуције Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојене 2. априла 2009. године:

„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи“.

Дакле, не само „антифашизам“ већ и – сасвим неодвојиво од њега – антинацизам и антикомунизам. Но, пуно а не селективно прихватање „европских вредности“ за које се залажу би противнике Михаиловићеве рехабилитације довело у озбиљан проблем, јер би многи од њих били приморани да се „суоче са сопственом прошлошћу“, оном титоистичком. А, уз то би сами морали да се залажу управо за процесе рехабилитације попут овога који се сада води у корист Михаиловића. Уосталом, ево шта каже 8. тачка Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“ из 1996, темељне резолуције из које је проистекла и горе-поменута резолуција ЕП:

„Скупштина препоручује да се гоњење појединачних кривичних дела [извршених од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима] спроводи истовремено са рехабилитацијом лица осуђених за ‘злочине’ који у цивилизованом свету не представљају кривично дело, и лица која су неправедно осуђена“.

Овим се умногоме може објаснити понашање локалних западних подизвођача. Но, шта је западни интерес да се, ако не спречи, а оно максимално успори или опструише Михаиловићева рехабилитација? Ово питање се поставља имајући у виду да је Михаиловић одавно званично рехабилитован у САД. Амерички председник Труман је, на препоруку генерала Ајзенхауера, Михаиловића постхумно одликовао 29.3.1948. Легијом за заслуге, високим војним орденом, уз следеће образложење:

„Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године. Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени на савезничку страну. Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе“.

Ово одликовање је, међутим, амерички Стејт департмент 20 година држао под ознаком тајности „како се не би замерио комунистичкој влади Југославије“, према сведочанству једног од преко 500 стотине савезничких авијатичара које су Михаиловићеве снаге, уз огромне ризике, евакуисали са територије окупиране Србије у лето 1944. године, у операцији „Халјард“, „највећој операцији спасавања срушених америчких авијатичара у историји“, по речима америчког аутора књиге посвећене том догађају.

Такође, генерал Шарл де Гол је Михаиловићу 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделио француски Ратни крст, Орден Легије за заслуге првог степена намењен врховним командантима и издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. прочитана свим француским јединицама.

Но, данашњи Запад не би био то што јесте без неисцрпне спремности да прагматичност стави испред принципа. Тако је, према извештајима, приликом доделе Михаиловићеве америчке медаље његовој ћерци Гордани у мају 2005. америчка амбасада у Србији намерно минимизовала медијско извештавање „страхујући од протеста и дипломатских трвења са суседном Босном и Херцеговином и Хрватском“.

Да дипломатски обзири нису једини разлог, већ је реч и о ширим геополитичким западним интересима открива нам, можда нехотице, Бранка Прпа, у свом реаговању на Михаиловићеву рехабилитацију: „Негирати партизански покрет, антифашизам и АВНОЈ значи тврдити да границе нису дефинитивне. То је идеолошка основа за неке будуће, могуће, расправе на тему граница“.

Јасно је: преиспитивање унутрашњих граница којим је Броз испарцелисао послератну Југославију очигледно би нанело огроман ударац садашњој западној контроли ових простора, па тако и целокупне југоисточне Европе. Зато су се западне силе, још приликом разбијања СФРЈ почетком 1990-их, потрудиле да, путем злогласне Бадинтерове комисије, газећи кључни хелсиншки принцип и Повељу УН о неповредивости спољних граница, очувају унутрашње границе – чиме су већ тада покренути процеси урушавања целокупног међународноправног поретка и глобална дестабилизација која нас је данас довела на руб ратног сукоба широких размера.

Наравно, за наставак контроле српског простора изузетно би сметало и коначно признање да су на тлу Југославије током Другог светског рата постојала два антифашистичка покрета – НОП и ЈВО, којим су доминирали Срби. Фама о Михаиловићу као „квислингу“ је битна ради успостављања лажне, вештачке симетрије са Хрватима и њиховим преовлађујућим усташко-домобранским покретом, муслиманским „ханџаровцима“, шиптарским балистима – односно истинским и активним нацистичким колаборационистима. То је уједно и начин да се један знатан део Србије што дуже раздваја од Русије, али и начин да се Србија држи у константној унутрашњој тензији и вештачкој дефанзиви.

Уосталом, ако гледамо по делима, видећемо да су поменути „антифашисти“, противници Михаиловићеве рехабилитације или љубитељи НАТО-милитаризма, или нечујни у критици истог. Уз то – колико њих је јавно осудило повампирење нацизма међу Хрватима и Арбанасима на КиМ, или у данашњој Украјини? Али зато је поменути Краус, коментаришући прошлогодишњу војну параду којој је присуствовао руски председник Путин, спремно негодовао:

„Њему (Путину) је користило, а нама је нанело велику бламажу. Пробудио се тај русофилски, тај славјански модел и ми уводимо неке старе мантре који никакве везе немају ни са садашњошћу, а још мање са будућношћу“.

Толико о искрености, доследности и опредељењима горе-поменутих корифеја „антифашизма“.

Коме, осим непријатељима, може да буде у интересу да пола Србије, која се изван Русије најжешће борила против нацифашистичког окупатора, која је подигла први оружани отпор у поробљеној Европи, и даље носи „квислиншку“ етикету?

Долазећа 70-годишњица победе у Другом светском рату је идеалан повод да се Србија, искључиво на основу истине, сама са собом помири – поготово јер је, као што видимо, управо врхунски интерес непријатеља да се то не деси. Ако се највећи непријатељи српске државности и независности и њихови колаборанти тако грчевито противе Михаиловићевој рехабилитацији – мора да имају веома јаке разлоге за то.

Александар Павић – ФСК