Беседа у Другу Недељу Великог Поста

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа у Другу Недељу Великог Поста

1967. године у манастиру Ћелије

То је пут којим и ти и ја идемо у Васкрсење. У васкрсење и тела и душе, да, и ти и ја. Зато је пост тако чудесан сав води, куда? У Васкрсење. А то, шта то значи? Васкрсење – победа над смрћу, Васкрсење – победа над грехом, Васкрсење – победа над ђаволом! То је тај пост.

У једној дивној стихири ових дана певали смо и молили се: Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам показа победу над ђаволом, постом. Пост – победа над ђаволом. То је блага вест коју је Господ нама дао и показао. Хоћеш победу над грехом, хоћеш победу над творцем греха, над ђаволом самим? Ето ти поста – вели Спаситељ! Да, ти постом постајеш највећи победник у овоме свету. Ко је победио ђавола, ко, осим Господа Христа? Нико други није. Зато је он Спаситељ света, јер је само Он Бог јачи од ђавола. Све је друго слабије од њега. И ми, идући за Њим, уствари увек идемо за Победником Који нам даје увек победу над ђаволом, над сваким ђаволом који јуриша на нас да нас обори и (одвуче) у грех, у шта, у смрт.

Бесмртно биће – то је човек. Господ је дошао у наш земаљски свет да грех уништи, да нам да силе и средства да и ми то исто учинимо, да и ми то исто чинимо заједно са Њим, вођени Њиме, идући за Њим. Шта су људске победе? Ништа! Све су људске победе порази, ако не побеђују смрт. Шта су све победе које су многи цареви, наследници и силници овога света односили и односе? Шта су европски ратови: први, други, трећи, десети и педесети – шта? Какви порази! Пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету.

Само Бог и Божја сила може победити зло у овоме свету. Само Бог и Божја сила може победити творца свакога зла и греха, ђавола. Бог је дао те Божанске силе свакоме од нас, да ми то као разумна бића људска, као разумна бића Божија, побеђујемо зло, побеђујемо ђавола Божанском силом. Ето светога поста, ето свете молитве. Шта је то? То су Божанске силе, силе које је Господ оставио и дао Цркви Својој, да ми, да сваки од нас побеђује у име своје, себе ради побеђује ђавола. Не другога ради, себе ради да побеђује свој грех. Јер сваки твој грех, знај, то је твој убица то је ратник ђавола; сваки грех који ти милујеш, који ти тајиш у себи јавно или тајно, свеједно, то је извидница ђаволова, оружје страшно његово свепобедно; свепобедно све дотле док се не тргнеш, и не осетиш да грех који ти чиниш, уствари, убија тебе, и врши самоубиство чинећи ма који грех. Мржња – ти самоубиство вршиш; гњев, охолост, среброљубље – то су све оружја, страшна оружја ђаволова која ти он даје у руке и ти сам себе убијаш.

Ђаво не може да наметне грех никоме од нас, он може само да предлаже. Он може теби да предложи мач да убијеш себе, он те не може убити, Бог му не даје те силе. Али, ако ти примиш од њега тај мач, ако ти примиш среброљубље, рецимо, или примиш гњев, или примиш завист, или пакост, оговарање, крађу, гле, ти си узео у своје руке мач и сам га зариваш у срце своје. Ђаво нема власти да може приморати човека на грех, а ђаво има власти само да предлаже грех човеку. Он предлаже грех и мени и теби. А ја и ти? Ја и ти, или усвајамо грех, или га одбијамо од себе. А то значи: или убијамо себе, душу своју одвајамо од Бога, или одбацивши грех ми хитамо ка Васкрсењу Господа Христа, ка победи, последњој и завршној победи над грехом, над смрћу, над ђаволом. Зато је, браћо, Господ дошао у овај свет. Зато нам је оставио све, зато је оставио свети пост, зато је оставио свету молитву, да ми побеђујемо ђавола који је творац греха и смрти. Шта сваки грех ради са мном и с тобом? Помрачује нас. Грех је тама, он лије из себе таму, и тама поплављује твоју и моју душу, поплављује нашу свест, поплављује нашу савест, и ми као да смо у бунилу, у бунцању, у ноћи, у тами, у помрчини. Не знамо шта радимо, то је грех. Сваки грех је пијанство душе.

А Господ је дошао у овај свет, да нам да баш светлости, да нам да буктиње, да нам да светионике, светиљке, да ту таму разгонимо. Ето светога пост: то је огромни светионик који стоји на путу нашег живота. Пост низводи с Неба у душу твоју Небеску светлост. Ако је истинити пост. Истинити пост је уздржање од свакога зла, уздржање од јела и хране, али ц уздржавање од свакога зла и греха. Шта молитва ради с тобом? Она те пење на Небо, и онда у душу твоју низводи с Неба Божанску светлост. Ко смо, шта смо, куда идемо? Куда нас воде наши дани и ноћи? Куда ми то хитамо? Хтео ја или не, хтео ти или не, да задржиш овај дан, да престане, неће стати. Носи он тебе, носи. Куда?

А ето пост је свети пред нама, а ми знамо да тај свети пут води у Васкрс Господа Христа. Ето светлости над светлостима! Јер, Васкрсењем Својим, Господ је све светове обасјао Божанском светлошћу, обасјао сву твар, обасјао сва бића, обасјао људе, обасјао душе наше, обасјао звезде, небеса, птице, биље, животиње, све светове обасјао и показао – шта? Тиме је Господ казао последњу и завршну тајну нашег бића, казао оно што сваки од нас треба да зна и да чини. То је једино што остаје с нама, све друго смрт нам украде и однесе, све! А Господ то свима даје.

Сваки грех, то је помрачење душе; а свака врлина, то је преображење душе. Гордост – то је страшно! Охолост, када залегне у души мојој и твојој, ух! личи на таму најкрајњу, о којој Спаситељ говори у Свом Светом Еванђељу.[6] Пакао! Охолост, уображеност, самољубље, знај, све је то твој мали пакао, брате и сестро, ти пакао носиш у себи. Господ нам је дао лек – лек од гордости је смиреност. Смири себе пред Господом, смири себе пред браћом, пред људима, и ето, Божанска сила смирености разлиће по души твојој Божанску светлост, и растерати и разгонити сав мрак гордости, охолости и уображености душе твоје.

Човек среброљубив не види ништа осим гомиле новца. Није среброљубив онај који воли новац и имање. Среброљубац је, рецимо, и научник који зури над књигом целог живота свог, нашао себи занимање и заборавио на Бога. То је среброљубље: то је лажни идол, то је лажно божанство. Све што је човек уместо Истинитог Бога у овоме свету прогласио за смисао свога живота, за своје божанство, то, то јесте среброљубље, место Истинитог Бога, Господа Христа, прогласити ма шта за циљ свога живота. Има тога. Гле, ти си среброљубац, онда не знаш пут живота. Мрак, ноћ легла на савест твоју, легла на очи душе твоје, и ти не видиш прави пут, не видиш смисао свога живота земаљског, не видиш да је теби лек, једини лек од твоје смрти, од твога пакла – покајање. Да, у случају среброљубља покајање једини је лек пред Господом.

Грех – то је помрачење душе и савести наше; а врлина то је преображене душе. Пост је постепено преображење душе. Постом се душа чисти од сваке нечистоте, чисти се од свакога греха, чисти се од сваке страсти. Пост и јесте то неизбежно чупање, молитвом и свима другим подвизима, чупање из душе свих рђавих наших особина, свих рђавих навика. Ако си до поста и допуштао себи да језик твој говори бесмислене речи или лажи, пост је зато ту да се преобрази језик твој, да поставиш разум на језику свом. То исто учини са очима, са ушима, са целим бићем својим. Престани са грехом! То је пост, то је истински пост. Ако си оговарао, не оговарај више; ако си крао, не кради више; ако си се посвађао, мири се брже док си на путу живота, да те смрт ноћас не затекне, а ти у свађи са својим комшијама. Тешко теби! Та свађа, то ти је омча, омча која право вуче у царство свађе, греха и ђавола, пакла. Господ Благи нека ми да сва средства да истерам сваки грех из своје душу.

Шта је завист? Завист је страст тако велика да и Бога Христа издаје. Јевреји су из зависти издали Господа Христа, из зависти! Не реци да је то мали грех. Ђаво, ђаво је преварио Адама и Еву из зависти, позавидео је божијим бићима, боголиким створењима Божјим, првом човеку и првој жени, из зависти оборио их у грех, и предложио им страшан грех. Ја ћу данас да завидим, сутра да завидим, па ће то тако да остане у мени. Али знај, у теби је остао твој убица, у теби је остао твој пакао, у теби је остао твој ђаво кроз завист. Јер никада грех не долази сам. Господ вели, да иза сваког греха иде ђаво. И ти, кад пустиш ма који грех у твоју душу, кад чиниш ма који грех, знај да је ђаво већ ушетао у твоју душу. Ниси сам, он те води. Куда? У смрт, смрт! Куда? У пакао, у вечне муке! Пост – свети пост, молитва – света молитва, све то води у Васкрсење, у победу над грехом, над ђаволом, над смрћу.

И ми данас, ове друге Недеље светога поста, славимо једнога од тих великих победника, славимо Светога Григорија Паламу, Архиепископа Солунског, великог подвижника Божијег, великог борца за Православље, за светлост Христову. Он је тај који је целог живота свог ишао за Спаситељем нашим, постом, и молитвом, и свима другим врлинама, и побеђивао све ђаволе, све грехе, све страсти овога света, изазивао светлост у свима душама што су биле око њега, и данас живи кроз своје свете списе. Такав је сваки Светитељ. Сваки Светитељ – шта је? Ништа друго него непрекидни ревнитељ заповести Христове у овоме свету, није ништа друго он него творац свих заповести Божјих. А свака врлина у души човека изазива Небеску Божанску светлост.

Светитељи Божји су они који су светим врлинама изагнали из себе сваку таму греха, сваки мрак, сваку помрчину демонску и сваки пакао. Дакле, сваки Светитељ увек изображен тако да из њега бије светлост, а око главе ореол. Све светли у њему, мисли свете и светле, а светлост зрачи из његове главе, и из његовог бића, из целог бића његовог. Очистио је и тело и душу од страсти, од мрака, од помрчине, и лије се светлост из њега. Такав је Григорије Богослов, такав је Свети Григорије Палама, такав је Свети Василије Велики, такви су сви Светитељи, од првог до последњег. А сви су они ту, с нама, у Цркви Христовој, наши живи васпитачи, наши савременици. Светитељи не умиру. Душа људска не умире откако је Господ васкрсао. И тело ће наше васкрснути на дан Суда. Сви су они живи наши савременици, помажу нас. Сви ми представљамо једно Тело Христово, Цркву Христову и нас Светитељи помажу и воде нас путевима светих еванђелских врлина.

Ето, ето Григорија Паламе, великог подвижника, да нас води ка Васкрсу Господа Христа, да нас води ка свима победама над грехом, над смрћу, над ђаволом. Он је вичан, он има силе, има снаге. Од Господа је добијао и добија и раздељује свима нама. Да сваки од нас пости истинитим постом. Истински пост је уздржавање од сваког греха, уздржавање од сваке страсти, уздржавање од јела да се тело не горди, да у њему не букте страсти, него са вером, оскудевајући у храни приморава себе на свако уздржавање од зла.

Ми, и сваки од нас, пред Господом спасавајмо душу нашу, Који нам је оставио пост као победу над ђаволом, еда бисмо радосне душе стигли до Васкрсења Господа Христа. Да заједно са Њим васкрснемо из свих смрти, коначно и занавек победимо све грехе у себи, све страсти и све ђаволе, еда бисмо са свима Светима могли славити на земљи и на небу Њега, Чудесног и Незамењивог Бога и Господа Исуса Христа, јединог Спаситеља људи у свима световима. Амин.