Тихи геноцид села

       Према попису из 2002 Србија је имала 780,000 сеоских домаћинстава, што је више него што их има једна Немачка. Оранице које би могле да хране пола Европе и извоз меса од кога је живела Србија за време Карађорђа се претворио у увоз ГМО смећа и уцрвљаног меса из Бразила и Кине. Домаћи политиканти се села сете искључиво пред изборе, не би ли лаковерне сељане поново преварили за гласове.

       Од пописаних 4,600 села у 200 нема буквално никога, у још толиком броју нема никога млађег од 25 година, а процена је да ће у наредних 10 година још 700 села постати празно. Српска села имају 50,000 трајно напуштених кућа, као и 150,000 кућа које су привремено ненасељене – у преводу: празне. Статистика каже да је у сваком четвртом селу најмлађи становник старији од 60 година.

       Србија има 4,8 милиона хектара ораница, са потенцијалном производњом процењеном на 100 милијарди евра, и извозом од само 2 милијарде. Мртви капитал лежи и у 600,000 хектара плодних њива зараслих у коров. Уместо субвенција својој пољопривреди и својим становницима, режим увози храну из других земаља, довољно интелигентних да субвенционишу своје пољопривреднике. Индиректно, исти пропали државни механизам који не финансира своје – субвенционише произвођаче у другим земљама куповином хране од њих.

       Застарела механизација, уситњене парцеле и недостатак радне способне снаге су само мањи део проблема. Недостатак праве помоћи државе, кроз инфраструктуру, субвенције, боље откупне цене и скоро свакодневно измишљање нових закона, пореза и такси у процесу „евро-капитулације“ су прави разлог разарања села.

       Тихи геноцид над селом и сеоским становништвом је најадекватнији назив за политику коју спроводи државни режим. Закидањем у субвенцијама, опорезивањем и отимањем од сељака који могу не само прехранити земљу, већ донети самој држави зараду – финансирају се пропали пројекти соцреализма и мегаломанских провизионашких опсесија владајуће елите и грађевинске мафије.

       За разлику од запослених у државном сектору, сељаци морају сами себи да уплаћују социјално, пензионо и здравствено осигурање, као и да редовно уплаћују сваким даном све веће порезе на земљиште и имовину. Обавезно чиповање и опорезивање домаћих животиња, драконске казне комуналне полиције због чувања стоке без личне карте, као и климакс морбидности ове тортуре режима – брендиран као легализација објеката ће представљати финансијску егзекуцију остатка сеоског становништва. Са већином нелегализованих објеката, као део процеса евро-капитулација становници села ће морати да за сваку шталу, колибу и амбар изведу надлежна лица и одвоје завидну количину новца за легализацију.

       Третман државе према селу достојан Форест Гамп интелигенције се тешко може окарактерисати незнањем или глупошћу. Стратегија која се спроводи већ деценијама је само део крупнијег плана. План из добрих намера који донесе катастрофу може се назвати резултатом лоше политике, али овде се ради о последици намерно лоших планова.

       Дизајнирани колапс пољопривредних предузећа, комбината и задруга у стечај је резултовао куповином Имлека, Бамбија и Књаза Милоша од стране Ђерђа Шороша, а власничка структура најплоднијих Војвођанских ораница након „легалних“ приватизација изгледа овако:

• МК Група (М.Костић)   – 28,500 хектара
• Делта (Мишковић)       – 25,000 хектара
• ИМ Матијевић              – 24,000 хектара
• Ирва (Ђ.Ницовић)        – 18,000 хектара
• Балтик (Ирска)             – 10,500 хектара
• Агрокор (Хрватска)      –  6,000 хектара
• ЖитоГрупа (Хрватска) –  2,000 хектара

Плодне оранице се купују у бесцење, по цени од 500 евра по хектару, експлоатишу се неколико година да би се након 2017 продале странцима по цени од 25,000 евра за хектар. Међу приоритетне циљеве „Агенде 21“ Уједињених Нација спада поседовање обрадиве земље, воде, ресурса, узгоја биљака и домаћих животиња. Даљинска контрола нације кроз тоталну контролу извора хране и воде, уз помоћ тоталитаризма локалног режима.

____________________________________________