Правописни удар по ћирилици из Матице српске

(Поводом измењеног и допуњеног тзв. Правописа српскога језика Матице српске. – У решењу питања писма за Србе Правопис је ослоњен на Устав државе Црне Горе и бивши неуставан Статут Аутономне Покрајине Војводине, а перекршио је Устав државе Србије уЧлану 10)

Правопис српскога језика (1993) Митра Пешикана (који, нажалост, одавно није међу нама), Јована Јерковића и Мате Пижурице – који је, после петогодишњег рада, као измењено и допуњено издање у редакцији Мате Пижурице, као главног редактора, и сарадника Милорада Дешића, Бранислава Остојића и Живојина Станојчића, а у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, објавила Матица српска у октобру текуће 2010. године – има за основну карактеристику утемељеност на погубном Новосадском договору (1954), неусклађеност с Чланом 10. Устава Републике Србије, као и неусклађеност с целокупном европском и престижном светском праксом која у појединачан језик за свакодневне потребе не уводи двоазбучје, тј. не уводи поред писма и друго – туђе или своје, свеједно – параписмо.

То творци овог правописа и сами отворено кажу када истичу да њихов приручник „претежно оперише примерима и употребним оценама својственим језичкој култури источнијег дела штокавског наречја; међутим, ни ону другу компоненту наш приручник информативно не искључује нити је нормативно дезавуише“ (стр. 10). Истина, М. Пижурица је у овом ничим добрим измењеном и допуњеном издању (2010) у име редакторске групе навео (стр. 7): „…ослобођен је позивања на Правопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године“. Али је ослобођен тог „позивања“ само формално, а суштински га најтемељније подржава. И ту је нерешен чвор проблема, јер се сасвим довољно и прецизно зна из недавног истраживања[1] да је Новосадски договор сачињен у време „златног доба“ комунистичке диктатуре Јосипа Броза када су српски лингвисти, из превелике нужде, пристали да с хрватским лингвистима још жешће наставе, прво – свођење и одвођење српског језика невуковским путем у тзв. сербокроатистику и на кључну суштинску тачку договора о писму – споља лажна „равноправност латинице и ћирилице“, а, друго – унутра на суштинско спровођење налога о „постепеној замени“ (српске) ћирилице (хрватском) латиницом. То јасно говори да ће овакав правопис – с оваквим изменама и допунама – наставити да погубно делује у смеру даљег растакања српског (вуковског) језика, као и на даље затирање српског писма ћирилице која је и од страних истраживача оцењена као „најсавршеније, најједноставние и најподесније“ писмо за природу српског језика.

1. Српски правопис по црногорском Уставу

и војвођанском Статуту

Свако ко је описмењен да чита како је написано може лако да се увери да овај правопис није усклађен са српским Уставом, него је у избору писма применио црногорски Устав и војвођански Статут. Прочитајмо одредбе које у споменутим документима решавају питање писма.

1. Устав Србије у Члану 10. одређује ћирилицу као (једино) писмо српског језика на овај начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

2. Устав Црне Горе у Члану 13. наводи:

„Службени језик у Црној Гори је црногорски језик.

Ћирилично и латинично писмо су равнопправни.

У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик.“

3. Статут АП Војводине у Члану 26. уводи „латинично писмо српског језика“ у другом ставу на овај начин:

„Примена латиничног писма српског језика уредиће се покрајинском скупштинском одлуком.“

Ако упоредимо ове одредбе с реченицом из Правописа српскога језика која гласи:

„Латинично писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва чији се статус утврђује Уставом, законом и упутствима и препорукама надлежних државних, просветних, стручно-научних и културних органа и институција:

aA     bB     Cc     čČ     ćĆ     dD     džDž       đĐ     eE     fF

gG     hH     iI     Jј       kK     lL     ljLj         mM     nN   njNj

oO     pP  rR   sS     šŠ     tT       uU       vV     zZ     žŽ“[2] (стр. 17) – свакоме ко је оспособљен да чита како је написано може да се увери да је Правопис српскога језика, и формално и суштински, применио Устав Црне Горе и бивши неуставан Статут АПВ, а не Устав Републике Србије. За такво изигравање одредаба Устава Србије у уређеним државама није могуће избећи одгорност. Код нас, пак, нема одговорности јер још важи познато закониоправило из времена комунистичке диктатуре, по коме: „не треба се цржати закона као пијан плота“.

2) Задржавање параписма из српскохрватског језика

и лажна „фаворизација“ српске ћирилице

Замислимо некакву „демократију“, лингвистику и очигледно противуречје којима се, преко правописаца, предвиђа очување српског писма на овај начин: „Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности.“ Српски правописци не схватају да Устав у Члану 10. није предвидео никакву „фаворизацију“ ниједног писма, него је, попут свих језика у Европи и целом престижном свету решио исправно питање писма, одредивши српску ћирилицу као (једино, неприкосновено) писмо у свакој употреби српскога језика. То је била и већинска народна воља исказана у Уставу 2006. године. Српски лингвисти – правописци, будући да су до данас у већини непоправљиви сербокроатисти у науци о језику, то не разумеју (а можда и неће да разумеју!) па, попут Новосадског договора, суштински фаворизују хрватско абецедно параписмо, а вербално дају подршку српској ћирилици. То би било исто као када би некоме пало на памет да у једној држави оснује паравојску, а да каже да је оправдано „фаворизовање“ своје војске само у неким областима службене употребе, а у јавности може шта хоће да ради уведена паравојска!

Ми се таквом противуречју и лошој (из незнања?) намери српских лингвиста, наравно, одавно не чудимо, али смо дужни да помогнемо у јасном објашњењу да је реч о сербокроатистици у српској језичкој науци, а не о научној лингвистици коју је засновао Вук Стефановић Караџић. И у овом случају ради се само о томе да се међу српским сербокроатистичарима ради о најочигледнијем наставку лингвистике која је напустила изворно Вуково учење одмах после смрти овог великог реформатора српског језика и коначног усавршиоца српске миленијумске ћирилице.

Погубност Новосадског договора овде може да уочи и сваки описмењени ученик основне школе, а да не говоримо о онима који су завршили макар два семестра озбиљног студирања српског језика. Већ на првим странама (од 15. до 21) у одељку ПИСМО (не само по противуставном и ненародном решењу питања писма, тј. по задржавању српске ћирилице и по „узурпирању“, тј. фаворизовању као параписма – хрватске абецеде, него и по свим другим тачкама и карактеристикама) због његове суштинске заснованости на постулату Новосадског договора, овај правопис је морао да носи стварни (а овде сакривени) назив Правопис српскохрватскога језика. Свако ко упореди правописе било ког европског језика (од А – албанског до Ш – шведског или шпанског) лако ће се уверити да не постоји ниједан правопис ни правописна пракса који су по начину решења питања писма подударни с овим нашим правописом. Ни један једини језик у Европи, али ни у целом престижном свету, не уводи за свој језик свога народа писмо и уз њега параписмо, тј. друго, туђе писмо. Нико на тај начин не дели свој народ и његов језик. То чине само српски лингвисти – правописци и само овај овакав – лажни српски правопис.

Залуд је био овај труд српске лингвистике, у овом случају правописаца, да некаквим „шминкањем“, тј. изменама и допунама избегну потврду садржану у примени старе српске тек мало прерађене пословице: што се грбо роди, време још више погрби. Залуд је било трошење новца из буџета Србије преко двају српских министарстава – науке и културе, која су финансирала овај не само неуставни него и ненародни пројекат који не уважава ни Члан 10. Устава[3] Републике Србије ни народну вољу која је тај члан већински изгласала поменуте 2006. године ни целокупну европску и престижну светску праксу у решавања питања писма у појединачном језику. Иако је то аксиомска истина за све проучаваоце језика и писма српскога народа, који су успели да напусте вођење српскога језика путевима сербокроатистике, зарад оних који нису имали ни времена ни професионалне обавезе да се баве овим питањима, предочићемо кључне податке који се првима не морају увек спомињати, а овима другима је корисно, јер је неопходно, рећи.

3) На темељу Новосадског договора (1954)

          Да видимо, унајкраће, заснованост овог правописа лажног назива на темељима погубног по српски језик и његово писмо ћирилицу – Новосадског договора из 1954. године, који је био буквално наређен[4] како би се извршила насилна замена српске ћирилице хрватском латиницом кроз школство и у целокупној јавности и у Србији. Пошто је брза насилна замена српског писма била „незгодна“ за нову комунистичку власт која је себе истицала као „демократску“ (није то једини лажни атрибут тога времена), наметнут је иза затворених врата[5] суштински политички договор о „постепеној замени“ српског писма хрватском абецедом. Касније је та „постепена замена“ видно убрзана голим насиљем на поставци: „пошто су писма по Новосадском договору споља равноправна – та се „равноправност“ сводила на латиницу уз напуштање ћирилице. Последице тога виде се данас најбоље у Србији. Сва јавна употреба српског језика, рачунајући ту и тзв. службену употребу, сведена је „седамдесетих година XX века“[6] на преко 90 одсто хрватске абецеде, а мање од 10 одсто српске ћирилице. И када неко затражи од државе и лингвиста да се примени Устав Србије, даје се одговор у складу са у школи наученим Новосадским договором: „писма су равноправна“. А пошто су равноправна – „равноправна је суштински само (хрватска) латиница која може да замени лажно „равноправну (српску) ћирилицу“.

Већ на првим странама (15-21) Правописа сваки иоле писмен човек (а свако ко ишта озбиљно зна о лингвистици, посебно) може да одмах запази једну апсолутно погубну чињеницу. Српска лингвистика није извела ни минималну реституцију српскога језика, тј. није се научно вратила темељима српскога народног и стандардног језика ни после свих ломова који су захватили језик српскога народа, нарочито после дуже од пола века комунистичке диктатуре која се, преко Новосадског договора, изметнула у „лингвистичког“ диктатора који је наредио лингвистима 1954. године да – противно свакој појединачној пракси, кад је реч о свим језицима у Европи „без алтернативе“, али и против целокупне престижне светске правописно-језичке праксе – уведе двоазбучје, и то тако што је формално била озваничена „равноправност латинице и ћирилице“ (тим редоследом[7]), а суштински је, иза затворених врата, договорена (читај: наређена) постепена замена српске ћирилице хрватском верзијом абецеде. После 1954. године та је замена готово окончана до касних шездесетих година 20. века и све до данас у српској јавности није заустављена. Од тада па до 1990. године и у Србији је хрватска латиница у српском језику имала сваку и формалну и суштинску предност, стварану и голим насиљем, а поготово у јавној употреби (као да ико нормалан разликује у свету писмо у јавној и службеној употреби, као да не постоји само лична (апсолутно слободна) и службена, тј, јавна употреба језика и писма. Само српски лингвисти и данас сматрају да се може, чак и да је корисно за народ да има једно писмо које ће користити власт[8], а друго писмо које ће користити они који су изван власти!

Како је српска погубна ком-партијска (а не научна) лингвистичка наука, и после разбијања Југославије 1991. и растакања српског језика по шавовима и именима каква је омогућила комунистичка диктатура, остала без икакве научне лустрације српских лингвиста – сербокроатиста, овај тзв. Правопис српскога језика не представља, у ствари, ни у основи ни у изменама и допунама ништа кључно и „револуционарно“ ново у односу на готово стогодишњу ненаучну поствуковску српску лингвистику која се – нарочито у „златном добу“ комунистичке диктатуре – оваплотила у спомињаној већ тзв. сербокроатистици.

Та ненаучна погубна српска језичка „наука“ наставља, ево, и у овом измењеном и допуњеном правопису несметано да се држи преживелог, ненаучног, несагласног с теоријом и праксом у вези с језиком и писмом у Европи „без алтернативе“ и престижном свету, па ово језичко-правописно (не)дело остаје само пример и доказ да ће српски језик, а нарочито српско писмо, наставити суноврат који се ничим не може зауставити све док је на снази овакав тзв. Правопис српскога језика, који је, суштински, чист (нео)сербокроатистички производ српских лингвиста – правописаца.

4) Посвађана „два разрока ока

у истој глави“

У лажно „измењеном и допуњеном“ Правопису српскога језика српски правописци показују потпуну „посвађаност“ и своја „два разрока ока у истој глави“ па не виде лингвистичку стварност у окончавању затирања ћирилице, него у овом лажном Правопису српскога језика наводе: „Такав, истина редак пример суживота двају писама (нека наведу један једини „редак“ пример коришћења писма и параписма у било ком језику Европе и престижног света – истакао Д. З.), за нас с једино прихватљивим редоследом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“[9]

Српски сербокроатистички правописци – будући да се никада нису ни минимално лустрирали од српске сербокроатистике – нису оспособљени да виде ни оно што виде сви људи здравих очију. Њихове сербокроатистичке наочаре не региструју ни оно што им се свакодневно, и лингвистички и стварносно, под нос подмеће. Српско писмо задржава се данас тек у све ређим изузецима у јавној употреби српског језика. Хајде што лингвисти – правописци не верују многим итраживачима ове појаве, не верују својим очима и утору[10] овога документованог осврта на овај лажни правопис, него неће да верују ни свом најближем сараднику и колеги с којим су провели готово цео радни век за истим радним столом на универзитету проф. др Драгољубу Петровићу[11] који им је предочио још 2005. године у скупљеним својим дужим ранијим и новијим истраживањима која потврђују да је српско писмо ћирилица већ практично истиснуто из јавне употребе и у Србији. Они (српски правописци) неће да прочитају његову књигу о сумраку ћирилице „како у њој пише“, него исказују своје веровање да двоазбучје једино за српски језик и за Србе не може бити штетно „по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“[12] А када то неће бити угрожена, по нашим правописцима? Онда кад сасвим нестане српске ћирилице[13] и из ових данашњих њених јавних изузетака у Србији!?

• Правопис ни у чему није

суштински нов и бољи

Тзв. „измењени и допуњени“ Правопис српскога језика суштински, уистину, није ни у чему ни измењен ни допуњен. Неки преуређени детаљи у писању правописних знакова, великог и малог почетног слова у именицама, састављеног и растављеног писања речи и сл. – иако су, рецимо то поштено, у том маргиналном делу за судбину српског језика и писма понегде и у понечему прихватљиви – нимало не могу да утичу на сигурнију будћност српског језика и српског писма, а Срби ће једини у Европи „без алтернативе“ и у престижном свету, захваљујући оваквом „измењеном и допуњеном“ правопису, наставити да се и даље „богате“ „богатством двоазбучја“ које су измислили српски „сербокроатисти“ у заједници с наредбодавцима – комунистима. (У загради зашто да и то не кажемо: колико нам је вредело то „богатство“, види се и по све већим навалама на „народне кухиње“ и контејнере за ђубре, као и по суноврату који је захватио српски језик, српско писмо и српску културу. Пропаст српског језика и затирање српског писма, не само посредно него и непосредно, донело је за неизбежну последицу и „народне кухиње“ да би се продужило преживљавање. Ко не верује у моћ језика и писма за сваки народ – у ово неће поверовати, али ти неверници не припадају научној лингвистици јер је улога језика и писма у науци и култури одавно добро објашњена и позната.)

Основна оцена за овај тзв. Правопис српскога језика нема друге тачније и описно боље одреднице до да је ненаучан, ненародан, јер је неуставан, и да је противан целокупној европској и светској престижној пракси у изради правописа и решењу питања писма за сваки други престижан појединачан језик.

Овај правопис лажног назива апсолутно је противан уставној одредници о српском писму у српском језику изглаасаној на референдуму у Члану 10. Устава Републике Србије после исказане већинске воље целокупног народа Србије, а практично је та природна одредба у овом тзв. новом правопису свесно изиграна кроз увођење, тј. задржавање у српском правопису хрватске абецеде (која је у свету већ регистрована као писмо које иде уз „хрватски језик“, а ћирилица је регистрована у свету[14] као писмо које припада српском језику). То представља недопустив уникат, јер је то чист практичан пример, један и једини у Европи „без алтернативе“, да се само једном (српском) језику уводи параписмо, и то првенствено („професионално“, „еснафски“) од српских лингвиста – сербокроатиста.

После исказане народне воље на референдуму и ступања на снагу Члана 10. Устава Републике Србије из 2006. године на то наметање хрватског писма српском језику нико нема права, а поготово немају права лингвисти – правописци који би морали да припадају кругу писменијих и упућенијих људи у језик и писмо свога народа и у наук Вука Карџића који је учио Србе да „читају како је написано“.

Одувек се зна, откад је демократског света, да увођење паравојске представља опасан преседан. Увођење, пак, параписма и, на тај начин, омогућавање цепање једног народа на два писма у оквиру свог језика, само значи још већу (не)одговорност од увођења паравојске, јер је писмо израз духовне, културне и цивилизацисјке потребе, па је зато то још недопустивије. Други народи уче туђе језике и њихова писма и тако се духовно али и материјално богате, а нико се престижан у свету не обогаћује увођењем „параписма“ у свој народ и у свој језик.

Ово је кључни део тобож „измењеног и допуњеног“ Правописа (стр. 15-17) и он је неупоредиво важнији од тога да ли ћемо распоредити друкчије него до сада правописне знакове и да ли ћемо негде ставити мало или велико слово из поштовања и сл., као и то да ли ћемо две речи писати одвојено или заједно.

• Такво решење питања писма

(двоазбучје) не постоји више нигде у Европи

ни у престижном свету

Лажни Правопис српског језика с изменама и допунама из 2010. године, дакле, чак и да нема више никакву ману или лоше решење (а има их још како!), ово једно – недопустиво према народној вољи у Уставу кључно решење питања писма – морало би изазвати државу, тј. Министарство просвете – које је за то надлежно – да се одмах затражи припрема истинског правописа српскога језика како би се избегла нова штета[15] од, евентуалне, примене овог лажног правописа нашег језика пре свега зато што је ово ненаучно, ненародно, неуставно и несагласно дело с праксом у целој Европи и престижном свету врло опасно примењивати. Опасно, наравно, првенствено за српски језик и његово писмо јер их у пракси искључује из породице свих европских и престижних народа света. А језик и писмо припадају доменима који се свуда у свету сматрају најважнијим за развој и општи успон свакога народа.

Такво решење питања писма српскога језика, какво не постоји ни у једном европском ни у престижном језику у свету (јужнокорејски језик – који једини у свету има некакву врсту двозабучја сличну примеру код српских сербокроатиста двоазбучњака – није довољно сличан и илустративан пример), изазваће и донеће наставак даљег уништавања српскога језика и затирање у јавности остатака српског писма које је Србима и њиховом језику донела српска ненаучна лингвистика „сербокроатистика“ које се лингвисти у Србији и широм српског говорног подручја, сада се то најбоље види по овом тзв. Правопису српскога језика, нису ослободили. Нажалост, показало се да су апослутно у праву они који одавно тврде, јер виде, да су се – после извршених политичких наредбодавних правила за српски језик и писмо из 1954. године – зацарила она правила у српској језичкој науци које не примењује нико престижан ни у Европи „без алтернативе“ ни у престижном свету. Сада је већ неодложива најхитнија научна лустрација од погубне српске сербокроатистике. Та неизбежност није више питање за јалова академска дневна разглабања, него за неизбежно спровођење – ако желимо да сачувамо макар ове остатке здравог српског језика и писма у Србији и на целокупном српском говорном подручју.

Очигледно, без научне лустрације од сербокроатистике, на подручју српског језика и без практичног стварног враћања српског језика на једине здраве – вуковске темеље српски језик и српско писмо немају никаквих изгледа да преживе. С оваквим лажним правописом српскога језика може само да се настави „произвођење“ других нових „језика“ и „писама“, као што се то недавно већ догодило и у Црној Гори где је преименован српски језик у „црногорски“, а писмо „освежено“ новим знацима: „меким ж“ и „меким ш“. Овај тзв. Правопис српскога језика Матице српске, ако је хтео и даље настављање „богаћења“ српскога народа у српском језику писмима, морао је увести и ту нову црногорску „азбуку“ и поћи у правцу још већег богатства – „богатства троазбучја“, а не да задржи – уз „српско најсавршеније на свету писмо ћирилицу за приороду српског језика“ (Павле Ивић и др. научници) – и даље само једно параписмо – хрватску латиницу.

• Нова кап из српске

сербокроатистичке баруштине

Но, како у озбиљним временима, нема места великој шали, ваља рећи да је ова нова бламажа српске „(нео)сербокроатистике“ избила из „језичко-правописног лонца“ не као кључала вода која може да прочисти и дезинфикује околину која се служи српским језиком и српским писмом, него као нова кап из сербокроатистичке баруштине која је већ више од пола века толико устајала да се превише лоше осећа и на даљину, изван Србије, тј. на целом подручју на коме живи српски народ који је изворни власник српског језика и као народног и, наравно, као стандардизованог.

Оваква критика, објективна и тачно изречена о српским сербокроатистима у српској лингвистици, у овом случају – о правописцима из Одељења за књижевност и језик Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, који се наводи као „организатир“ овог погубног посла, неопходна је из још једног нарочитог разлога. Зато што би неко могао да помисли да и даље постоје никаква назначења да се и данашња политика у Србији „диктаторски“ односи према српском језику и писму. Ако је тога случајно и било у припреми овог тобож „измењеног“ и „допуњеног“ правописа, правописци су морали имати слободе у оквиру научне и моралне обавезе да траже „помоћ“ од српске демократске јавности како би у правописном решењу питања писма –попут решења у свим престижним језицима света – слободно и стручно применили од народа усвојен Члан 10. Устава Србије, који у свом првом кључном и инокосном ставу не пружа никакву могућност за увођење хрватског параписма у српски језик. Јер, увођење другог писма – параписма у било који светски престижан језик није била нити је данас владајућа језичко-правописна пракса.

Држава (у овом случају Министарство просвете) обавезана је Чланом 10. Устава Републике Србије, проистеклим из недвосмислене воље већинског дела народа, да што пре затражи хитну израду стварног правописа српскога језика за школску употребу, јер се не сме у школама дозволити употреба оваквог сербокроатистичког правописа и његових ранијих издања.

8) Коначан закључак о Правопису:

исто „пиће“ из 1954. године

После свега реченог може се закључити попут мало прерађене оне народне изреке: што се грбо роди, време још више погрби. Овај правопис лажног назива (он би, у ствари, морао да има наслов ПРАВОПИС СРПСКОХРВАТСКОГА ЈЕЗИКА) – ако би остао било где мало дуже у примени, то би значило само једно: да српска лингвистика и даље негује сербокроатистички начин решавања питања српскога језика и писма, и то све зачињава познатом одредницом да се правила, закона, Устава и свих докумената, па ни лингвистичке науке и правописне престижне светске праксе, „не треба држати као пијан плота“.

Наравно, да и то најзад кажемо, не пада нам на памет да мислимо како су српски правописци и главни рецензент овог научно лажног правописа у његовој изради учествовали „пијани“ од било којег природног пића, али да не треба и не вреди никоме даље скривати и прећуткивати да их је неповратно опило „сербокроатистичко пиће“ које је служено у време Новосадског договора 1954. године. Једино – због скривања неких докумената – још није сасвим утврђено у којој сали је служено: у сали Матице српске или у новосадском партијском комитету. Зна се само да је Матица српска у то била (зло)употребљена и уплетена кроз организацију, баш као што је уплетена, нажалост, и у овај нови подухват српске (нео)сербокроатистике. Ова столетна, од великих појединаца из српскога народа основана и од целога српскога народа увек поштована, „дама“ и овога пута је лоше споменута. Али, није крива „дама“ што је појединци или групе људи у њој самој и са стране не поштују и бламирају.

Овај овакав лажни Правопис српскога језика, и поред ових измена и допуна, водиће, данас и убудуће, Србе, њихов језик и њихово миленијумско писмо, њихову културу и основни идентитет у крајњи сумрак и суноврат.

Зато би овај правопис неизоставно – што хитније могуће – ваљало заменити стварним правописом српскога језика који ће се сачинити у складу с језичком науком и с целокупном европском и престижном светском праксом у изради оваквих важних помагала у развијању и неговању језика и у школи и изван школе.

Драгољуб Збиљић
___________________________________

                [1] В. најновије истраживање Ђ Јањатовића и Д. Збиљића који су обавили за српску лингвситику пионирски истраживачки подухват (други лингвисти беже од тога као од куге, јер је то истраживање за њих превише откривајуће) које је објављено у књизи Д. Збиљића Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутиом АПВ (истраживање има наслов „Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а /не/скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“), Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149.

                [2] То писмо одређује Устав Устав Србије у 2. ставу, како смо видели, на овај начин: „Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“ Али, то наведено писмо у Уставу Србије није одређено као „Латинично писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ за српски језик, јер то „српско-хрватско језичко заједништво“ већ двадесетак година ни формално више не постоји, осим у сербокроатистичким главама неких српских лингвиста и правописаца. А и кад би постојало, не може се насиљем хрватско писмо наметати Србима и српском језику чак и кад би такво непостојеће „заједништво“ постојало. Али, и то не виде многи српски лингвисти.

                [3] У својим објашњењима пред објављивање овог „пројекта“ главни редактор М. Пижурица је више пута истицао да ће се на почетку Правописа предочити Члан 10. Устава Републике Србије у коме се наводи да се, по већинској нардоној одлуци, српски језик пише српском ћирилицом (а не, наравно, хрватском или било чијом абецедом – додао Д. З.). Навођење Члана 10. Устава Републике Србије (У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо./ Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.) у Правопису, на 15. страни у фусноти означеној једном звездицом, само је потврдило да српски лингвисти – перавописци нису читали „како је написано“ у Уставу, него како они хоће (сербокроатистички). Тако су задржали два писма грубо кршећи Устав, тј. правописну одредницу из „српскохрватског језика“ и Правописа српскохрватскога језика (1960) и практично снажно подржали даљи наставак затирања српске ћирилице хрватским абецедним параписмом. Тако су сами себе (раз)открили као класичне „сербокроатисте“ у погубној, готово већ стотинак година бављења, политикантској сербокроатистици, уместо да су наставили да се баве научном србистиком какву је започео и утемељио својом реформом Вук Стефановић Караџић од 1814. до 1847. године. Такву србистику Вук је предао у наслеђе српским лингвистима, али су је они почели да напуштају практично још у последњој четвртини 19. века, свега десетак година од Вукове смрти (1864). Истина, у Србији је србистика и теоријски и практично била на снази све до 1918. године, али је то погубно српско „заједништво“ с Хрватима започело у Загребу где је Ђура Даничић дошао као испомоћ Хрватима који су 1882. године започели израду великог Рјечник хрватскога или српскога језика, вишетомно дело које је у Загребу завршено пре више од 30 година (1976. године, када је објављен опислоедњи XXIII том), а у Србији се до данас тек стигло до половине посла у изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика, доказујући тиме да највиша народна институција наука код Срба нема намеру да напусти погубан сербокроатистички – невуковски пут у растакању и уништавању српскога језика и затирања његовога миленијумског писма.

                [4] Тачно је да је сербокроатистика формално – службено започета пре комунистичке диктатуре у Србији; она је званична и практично само у називу језика „српско-хрватско-словеначки“ започела оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, али до комунистичке диктатуре, тј. до Новосадског договора, на коме је договорена „постепена“ замена српске ћирилице хрватском латиницом, остатак Срби није свој језик писао двоазбучјем нити је Србима наметано хрватско писмо (изузимају се, наравно, Срби католици којима је хрватска латиница наметнута као покатоличеним Србима који су касније сви, милом или силом, прешли у хрватски национални корпус, па се данас углавном као Срби више и не изјашњавају).

                [5] Исто (в. овде фусноту 1, која наводи споменуту књигу Д. Збиљића); упоредити, на пример, реч Милије Николића који је био један од представника Српске академије наука на Новосадском договору и који је прихватио замену српског писма хрватским писмом на овај начин: „Што се мене тиче, ја изјављујем да бих радосно поздравио екавску латиницу сутра у нашем књижевном језику“ (стр. 120). В. и изјаву Хрвата Маријана Јурковића који је знао да ће се то спровести што се тиче латинице, а не, наравно, што се тиче екавизације Хрвата, без сумње. И то је рекао овако: „Латиница ће, ја у то не сумњам, бити једнога дана заједничко писмо Срба и Хрвата“ (стр. 123). Тако се Маријан Јурковић исказао правим футуристом, али му то није било тешко да учини, јер му је било јасно да ће југословенски комунисти извршити снажан притисак на српске лингвисте да прихвате „богатство двоазбучја“ које је било смишљено само за оне који су до тада српски језик писали ћирилицом, али не и за оне који су се до тада користили латиницом.

                [6] То ни овај лажни Правопис српскога језика у неважним „изменама и допунама“ – ради некаквог ваљда искупљења правописаца – није могао да прећути, него је констатовао ту истину на 15. стр.).

                [7] Овај лажни Правопис српскога језика једино наводи обрнут редослед „ћирилица па латиница“ (стр. 15), али шта то вреди кад је хрватско параписмо, после спроведеног насиља над српским писмом, већ давно заузело чврсте позиције које се огледају у, како рекосмо, преко 90 одсто јавне употребе српскога језика и писма. Таква „фаворизација“ српског писма – да није трагична и цинична, могла би бити врло смешна и могла би се наводити као најобичнији „виц“. Овако, никоме озбиљном није до таквог „вица“.

                [8] В. за потврду томе кључну изјаву прдседника Одбора за стандарадизацију српског језика академика Ивана Клајна (који је истовремено био и главни рецензент овога лажног Правописа српскога језика) који тврди: „Ћирилица је углавном усвојена као званично, као државно, и могло би се рећи, чак и као режимско писмо“ (фељтон Милоша Јевтића „Чудо језика“, 7. наставак, Политика, 4. октобар 2010, необележена бројком страна за фељтоне). Наравно, Клајн није то ничим образложио јер се и не може лингвистички ни образложити да су само Србима у „Европи „без алтернативе“ и у целом престижном свету неизбежна у њиховом језику два писма „режимско“, како га Клајн зове, и „јавно писмо“ како се од лингвиста протежира и задржава у Србији и на целом подручју српскога језика друго, друкчије, туђе јавно писмо, преовлађујуће писмо – параписмо с показаном наметнутом тежњом да оно и апсолутно преовлада у целој Србији. И то се мора догодити јер сваки режим тежи да се „стопи“ с народом како би се народу омилио и лакше владао. Наравно, то Клајново мишљење у темељу је овога правописа лажног назива. То је доказиво и из малопре поменуте чињенице да је Клајн био главни рецензент овог сербокроатистичког документа. Други рецензент је био лингвиста Драго Ћупић, који, на нашу најискренију (и личну) жалост, није могао да дочека појаву овог оваквог правописа. Бог је, чини се, хтео да га он не осети и не види у својим часним рукама.

                [9] В. стр. 15. овог лажног, а постојећег и од министарстава науке и културе Републике Србије плаћеног Правописа српскога језика.

[10] Драгољуб Збиљић је до сада објавио девет књига о српском језику и затирању српског писма: Српски језик и ћирилица (1994), Српски језик под окупацијом латинице (2004), с Владимиром Станковићем Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја (2005), Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик (2005), Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу (2007), Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи (2009), Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења (2010), Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ (2010), Српски језичко-правописни спорови (2010) и свака од тих књига потврђује оно што се свакодневно види – све брже нестајање не само српског писма из јавне употребе у Србији него и српског језика који се замењује страним језицима, најчешће енглеским језиком.

                [11] В. сваку страну научно убедљиво засноване књиге Д. Петровића Сумрак српске ћирилице – записи о затирању српских националних симбола, Ћирилица, Нови Сад, 2005.

                [12] В. лажни Правопис српскога језика, стр. 15.

                [13] Српски сербокроатисти увек истичу „корист“ од познавања хрватске абецеде. Ту корист од нашег познавања тог писма и добитак од наше оспособљености да читамо хрватске текстове написане том латиницом нико никада не оспорава. Птроблем, међутим, настаје тада када се том латиицом замењује и, на тај начин, истискује из српског језика и, у ствари затире српско писмо у српском језику. А то тако нико не ради нигде у Европи и престижном свету. И нико никада у престижном свету није никада ни радио, осим ако је хтео да одмах или постепено замени своје писмо. Српски лингвисти сербокроатисти на много начина практично показују да, у ствари, баш то желе.

                [14] Да ли се може ико озбиљан који живи у Србији суздржати од навале „киселог“ смеха од сопственог потцењивања у прилици када у Европској унији, на неком важном скупу седе заједно неки Тадић и неки Јосиповић (они су неки у будућности, а данас су истинити и познати) за округлим столом где испред њих пише на истом писму – хрватској абецеди BORIS TADIĆ и, непосредно поред њега, сусед Ivo JOSIPOVIĆ (нисмо сигурни да је то баш тачно име хрватског председника, али за презиме смо сигурни, уосталоом за правоппис је то небитно). То би личило на српску носталгју за „братском“ Југославијом и „српскохрватским језиком“. Само што се Хрвати немају чему смејати, јер је то писмо ргистровано у свету уз „хрватски језик“ и хрватски народ, а српском језику и српском народу то је писмо наметнуто тек после 1954. године. Без тог наметања српски (нео)сербокроатисти не могу ни данас.

                [15] За велику штету већ нанету буџету Републике Србије, који обезбеђује овај осиротели народ, без икакве сумње, кривичне пријаве би се морале поднети против министара и њихових сарадника задужених за издаваштво у министарствима Репбулике Србије за науку и културу – која су платила овај неусклађен с праксом престижног света, ненаучан и неуставан пројекат који је, у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, припремљен у Одељењу за књижевност и језик Матице српске а објављен у Матици српској у октобру 2010. године, после равно пет година од његовог првог најављивања.