Ружење народа и отужна јадиковка Александра Вучића

Велики руски писац Ф. М. Достојевски у својим записима је забележио да постати Рус значи престати презирати свој народ. Ове речи отварају изузетно важно и актуелно питање – да ли се неко може сврстати у елиту једног народа ако непрестано изражава презир и ниподоштавање према том истом народу. Управо тако се могу разумети и протумачити ставови изнети у „ауторском“ тексту Александра Вучића „Мој одговор њима“ објављеном у листу Блиц јер се може јасно препознати презир према српском народу и то се јавља као идеолошка константа у његовим честим политичким и медијским наступима.

Новина је у томе што његов презир управљен сада селективно и то према најелитнијем делу нашег друштва које нема довољно разумевања, одушевљења и не пружа безрезервну подршку његовим епохалним реформским подухватима. Као и српски народ и његов најбољи и најелитнији део показује своју пословичну незахвалност и критизерство.

Ова констатација Александра Вучића се може видети и у овом његовом пинковски патетичном тзв. ауторском тексту, који је у ствари означио отворени обрачун са свима који не деле његово новопронађено и пробуђено протестантско надахнуће јер он је тај који нам је најзад открио да постоје Вебер и Лутер, вредност самопрегорног рада, и то тек онда када је он кренуо да мења све или готово све, а пре свега да пробуди српски народ из успављујућег фатализма и да га научи да рад није робија, већ начин да се нешто постигне и као коначно откриће да је рад добар. Ово више није израз само отвореног презира већ својеврсног потцењивања интелектуалних, радних и стваралачких моћи нашег народа.

Зоран Ћирјаковић с правом истиче да је „промена менталитета постала лајтмотив јавних наступа Александра Вучића који стално истиче да ће промена свести бити најтежи посао и највећа препрека на путу напретка који обећава. Историчар Данијел Голдхаген, професор на Харварду, понудио је решење. У тексту у Гардијану захтевао је да западне силе окупацијом помогну Србима да – пробликују себе, да очисте своју јавну сферу од својих националистичких, милитирастичких и дехуманизујићих веровања“.

Александар Вучић је на овом трагу и зато стално помиње своју верзију протестантизма и значаја рада који њега носе у борби за промену нашег менталитета и односа према прошлости и будућности.Зато он у свом одговору (боље речено обрачуну). Њима са српском летаргијом, лењошћу и фатализмом износи свој основни став о прошлости и будућности нашег друштва. “Проблем је, чини ми се свако одсуство жеље да се оде у будућност. Овде, код нас, сви би да остану у прошлости, или бар да се не помере у садашњости. Будућност је превише неизвесна, захтева превише труда, зависи од нас самих, тражи да јој посветимоо и време и рад – једном речју, превише је захтевна, бар за нас. Зато и данас ова влада без обзира на приче о томе да да је свеприсутна, да све контролише и да утиче нам баш све у друштву и држави нема подршку истог тог друштва или бар његовог најелитнојег дела у ономе што је основ сваке будућности. Ми смо осуђени на то да је сањамо сами“.

Када се сагледа значење ових речи, онда се може с пуно права тврдити да управо Вучић шири фатализам и неверицу у способност српског народа да без протетстантског туторисања искаже све своје стваралачке снаге. Он као да верује да је српски народ инфантилан и да му треба старалац и ментор који ће га извести из окова прошлости и показати му да не треба да се боји будућности коју му доноси напредњачка коалиција. Али то није могуће ако га се стално сврстава у незреле народе који желе да остану у прошлости, а нису способни да препознају светлу будућност коју усамљенички сања нови политички вођа који живи у свом измаштаном свету и илузији да он једини поседује одговор на све изазове савременог политичког и друштвеног тренутка у Србији.

Једино није задовољан што подршка његовим политичким фантамазгоријама није потпуна и зато је спремио овај одговор Њима који нису и не пристају да буду део његове политичке номенклатура и псеудоелите. Зато је настојећи да покаже како незаслужено нема подршку најелитнијег дела нашег друштва (што га очигледно веома узнемирава јер препознаје интелектуални дефицит овог режима) Александар Вучић још једном показао висок степен ниподаштавања не само овог веома значајног дела друштва већ је отишао и корак даље износећи своје сомнабулне тврдње о „безнадежној помешаности цара Лазара и Карла Маркса, нација, вера и класа, и то све на митолошко-епском нивоу из позиције вечне жртве која није чак стигла ни да нешто научи о томе“.

Немајући разумевање за епохалност његових реформских подухвата, сада се против владе уједињује кусо и репато „либерални атесисти постају зилоти, а прасвославни милитанти демократе“. Страх од неизвесне будућности и недостатак свести о значају тешког и истрајног рада јављају се као главна сметња у реформисању Србије што доводи до појаве басне о цврчку (као добром момку) и мраву (као зликовцу који покушава да нам унереди иначе тако леп живот) у тзв. ауторском тексту Александра Вучића. То је још један удар на најелитнији део друштва који неће да се сврста у послушничку мрављу колону која треба да следи пут реформи, које захтевају предани рад на који нису навикли они који представљају најелитнији део друштва, већ су једино спремни да се из сигурне заветрине друштвених мрежа баве политичком анализом која је изложена посебном удару у сваком иступању премијера Србије.

У овом обраћању нашој дезоријентисаној и збуњеној јавности Александар Вучић нам показује да је он у својим ставовима применио неку врсту постмодернистичког политичког приступа у коме се могу препознати ставови најразличитијих друштвених актера који се више од две деценије упиру да докажу да је Србија безнадежно уроњена у традиционализам, примитивизам, патријархалност и антимодерност. Када се погледа ова збркана и отужна премијерска јадиковка, вероватно би му позавидели и скрибомани из људско-правашких организација, Хелсиншког одбора, Жена у црном, Фонда за хуманитарно право и Либерално демократске партије, чији се председник очајнички месецима нуди да буде не само портпарол ове реформистичке и проевропске владе, која је очигледно преузела његове најважније програмске идеје.

Било би занимљиво да сазнамо коју мизику слуша Александар Вучић док пише своје говоре и ауторске текстове, али једно је сигурно, морао би да поради на метафорама јер су се од превелике употребе добрано излизале или да промени саветнички тим који му осмишљава његово „ауторско“ дело јер је упао у опасну замку понављања и самоцитирања. А може да се деси да буде изложен осуди за плагијат јер обилно користи и преузима ставове Соње Бисерко, Латинке Перовић и Наташе Кандић.

Оно што посебно погађа новорођеног вођу српских поклоника и заступника протестантске етике рада је недостатак признања за велике и до сада недостижне владине успехе од стране најелитнијег дела нашег друштва, док признања пљуште из целог света и то оног његовог највреднијег и најзначајнијег дела. Међутим, премијер Александар Вучић пренебрегава да помене да његову тако успешну и цењену реформаторску политику снажно подржава део тзв. интелектуалне елите која се окупила и коју је он здушно пригрлио одмах након победе народњака на председничким и парламентарним изборима. Ред је био и остао као и увек доста дугачак за придруживање победницима. И то није занемарљива група конвертита, познатих и опробаних политичких прелетача и идеолошких трбухозбораца којима је најважније да се домогну уносних синекура. То је тај затворени круг свеопште покварености о коме говори Александар Вучић покушавајућа да на најбезобзирнији начин дифамира опозицију и њене представнике не видећи да се управо он креће у том затвореном кругу који је сам створио. За ову прилику можемо да неведемо неколико најречитијих подршки које је добио Александар Вучић за ставове који су изнети у овом његовом одговору Њима.

Најрељефнији је став историчара Радоша Љушића који је на овакав начин оценио српски народ, следећи вођину идеологију о затуцаности, лењости и антимодерности нашег народа: “Само дисциплиновани народи, попут немачког, знали су да из кризе изађу самопрегорним радом и гвозденом дисциплином. Српски анархични, недисциплинован и нерадан народ још није учинио ниједан ваљан искорак из свеопште беде“.

Ово говори професор националне историје на београдском Филозофском факултету, негирајући при томе све историјске резултате нашег народа које је постигао у тешким политичким и социјалним борбама у 19. и 20. веку, плаћајући велику цену, али то за њега нема већи значај. За овог историчара и директора јавних предузећа много је битније да се овим ставовима уклапа у премијеров одговор њима, јер ће се тако и даље налазити у посвећеном кадровском кругу у коме се деле уносне позиције, директорске функције и амбасадорска места.

На том таласу је и израубовани политичар Вук Драшковић, који је бесрамно рекламирајући свој нови роман изнео следећи став: “Србија је већ у црнини. И неће је скинути док је одана поразу и неће да се промени“. И зато је он своју готово непостојећу странку увек успевао да уведе у неку од владајућих колиција после петог октобра, што доноси његово политичко преживљавање, али и солидан део политичког плена. Али то сигурно неће донети никакву политичку и друштвену промену као што се није догодило ни када је ова странка била у прилици да врши власт која је остала забележена као очигледни пример за корупцију, непотизам и бесрамно богаћење. Он се при томе није запитао колико је он својим политичким деловањем и политикантским калкуланством допринео да Србија доживи пораз и буде у црнини.

Не може се рећи да Александра Вучића не подржава интелектуална елита коју је сам селектовао и чија је он идејна инспирација и водиља, што њему очигледно није довољно. Он на тај начин дезавуише све оне који сада чине тзв. политичку номенклатуру, али нису део стварне и поштоване друштвене елите коју краси пре свега компетентност, морални интегритет, достојанство, грађанска храброст, критичка свест, стремљење врлини и начелности али и спремност да се поднесу и најтеже последице овакве интелектуалне позиције.

Међутим у кругу „елите“ коју је изабрао Александар Вучић су такве интелектуалне и моралне громаде као што су Драган Ј. Вучићевић, др. Ненад Стефановић, др. Јоргованка Табаковић, Александар Вулин, др. Кори Удовички, Горан Весић, др Синиша Мали, др Александар Мартиновић, др Зоран Аврамовић, мрБратислав Гашић, Жељко Митровић, Петар Луковић, Станислава Пак, др Александар Влаховић, Драгољуб Анђелковић, Бранко Радун, др Небојша Човић, Игор Мировић, Марко Благојевић, др Владимир Маринковић, Маја Гојковић, Зоран Бабић, Милован Дрецун, Владимир Ђукановић, др Јелена Триван, Ивана Вучићевић, Ратко Дмитровић, Милорад Вучелић, Иван Тасовац.

То су само нека имена тзв. политичке и медијске „елите“ која је у првим редовима одбране ове владе, али то Александру Вучићу није довољно јер он зна да то није највреднији део нашег друштва, а управо њихова подршка је њему неопходна да би његова срећа била потпуна и да би могао да оствари онај неопходни политички и интелектуални легитимитет који му је толико потребан да не би морао поново да пише одговор њима. А то ће морати и даље да ради јер је створио политичку ситуацију у којој су блокиране све могућности за озбиљан критички дијалог у друштву и пресечене све могућности за слободно политичко деловање и медијско представљање и конкуренцију идеја и мишљења, а без обезбеђивања тих услова не може ни да се очекује подршка највреднијег дела друштва које управо израста на овим демократским, моралним и интелектуалним вредностима и принципима.

Маринко М. Вучинић – НСПМ