Мирослав Лазански: Говор хладног рата

Говорећи америчким сенаторима о растућем утицају Русије у Европи, државни секретар САД Џон Кери изјавио је „да су Србија, Косово, Македонија, Црна Гора, Грузија, Молдавија и Придњестровље на линији ватре” у контексту садашњих односа између Вашингтона и Москве. Шта подробније значи бити на „линији ватре”, амерички државни секретар није објаснио, па прозванима остаје само да нагађају. Или да се запитају зашто на „линији ватре” нема БиХ?

Садашња „ватра” између Русије и САД гори пре свега у Украјини, Србија је физички доста удаљена од тог подручја. Србија жели и мора да остане у том сукобу строго уздржана, јер нема аутоматског поклапања српских и америчких интереса, баш као што нема аутоматског поклапања српских и руских интереса, па, у крајњем случају, не увек и интереса Србије и ЕУ. Јер, ако се неки питају шта то Русија још може да понуди Србији, одговор је: не мора да понуди, али може да ускрати. Рецимо – гас.

Изјава државног секретара САД, који је одраније познат по гафовима и по томе што воли бомбастична поређења и милитантни речник, заправо је политичко-психолошки притисак на набројене државе да се сврстају под америчку заставу против Русије. Или да се још јаче сврстају, јер Вашингтон сматра да досадашње сврставање у актуелним околностима није довољно. Дакле, у току је потрага за новим америчким савезницима на Балкану, при чему је присутан и покушај нашег домаћег, јефтиног спиновања, како се сада Србија због једне емисије на ТВ Раша тудеј – у којој је критикован најновији ангажман Тонија Блера у Србији – ето сада „дефинитивно окреће Западу”. Сличне негативне одјеке појаве Блера у Србији објавили су протеклих дана многи британски медији, заправо неки су „сахранили” Блера, али нисам у томе приметио никакав политички контекст, нити неку најаву промене политичке позиције Србије. Јер за Блера је речено да нема неки утицај на Западу и да га занимају само паре.

Закон историје јесте да сила рађа супарничку силу. Могу да разумем принципе америчког ангажовања на Карибима, у Јужној Америци, на Пацифику, у већем делу Европе, али који је циљ америчког ангажовања на постсовјетском простору? Је ли данашња Русија Керијев СССР? Је ли то тај стимуланс, никада неугашени хладноратовски жар? Живети од јучерашњег адреналина и славе, понашати се охоло и империјално јесте – срљање у пропаст.

Изјава Керија је говор лагера, говор хладног рата, безвремени рецепт за неограничени глобални империјализам. Нешто што сам мислио да је завршено 1991. године престанком постојања Варшавског пакта. Керијеве речи су наставак Бушове доктрине: ко није са нама, тај је против нас. Значи, дисциплиновање оних држава у Европи које још нису довољно дисциплиноване.

Једном би у Вашингтону морали да схвате: свет није само њихов.

(Политика)