Међу бројним подметањима савремених модерниста посебно треба издвојити њихову омиљену и најкоришћенију фразу да је „хришћанство религија љубави“ и- само то! „Љубав, љубав, љубав!“, реч је коју непрестано чујемо од њих. У име те „љубави“ они захтевају помирње и заједништво буквално са свима, не искључујући чак ни оне који су нескривени непријатељи хришћанства, непријатељи Христа Спаситеља, који отворено поричу саму веру у Бога. Ова реч је, у већини случајева, најобичнија пропаганда, док у пракси не показују љубав чак ни према онима који су им најближи по вери и крви. Према онима, који не деле њихово мишљење или им, не дај Боже, не подилазе, увреде их или оштете, модернисти не само да се не односе са љубављу, већ, напротив, са жестоким непријатељством и мржњом. Заправо, пропагирајући љубав према „даљним“, они као да заборављају да је хришћанима на првом месту, што је и сасвим природно, љубав према „ближњима“, својима, блискима у вери.
Из Речи Божије заиста јасно видимо да „хришћанство јесте религија љубави“, јер „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“, како нам казује „Апостол љубави“, свети Јован Богослов (1 Јн 4,16). Али, да ли је у питању само љубав?
Да ли се целокупно хришћанство своди само на љубав? Шта сведочи Реч Божија: шта Он говори својим ученицима, зашто је дошао на земљу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божији Господ Исус Христос?
На Пилатово питање шта је учинио па га Јудеји тако оптужују, Он је одговорио чувеним речима, које нам откривају суштину хришћанства:
„Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн 18, 37).
Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13).
Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља- јеретика који су одступали од те Истине.
На Тајној вечери Господ Исус Христос је још једном нагласио Својим ученицима да је Он „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14, 16) и завршио је Своју веома потресну Првосвештеничку молитву за ученике речима:
„Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина“ (Јн 17, 17).
Истина је да је, на Тајној вечери, Господ Исус Христос више пута говорио о неопходности узајамне љубави међу Његовим ученицима и следбеницима, истичући ту љубав као највећи доказ да су заиста Његови ученици. Али, Он је наглашавао љубав која је усмерена према браћи – хришћанима, а не некакву магловиту, нејасну, неодређену љубав према свима уопште, како то лукаво подмећу савремени модернисти – екуменисти, која потпуно игнорише божанску Истину Христовог учења. Тим пре, не може бити ни говора о томе да истински хришћани треба да имају љубав према злу, према онима који сеју и шире ђаволско и антихристово зло, које за циљ има уништење хришћанства. Да љубави, какву је проповедао Христос Својим ученицима, не може бити према онима који искривљују и изврћу истинито учење Христово, према лажним учитељима – јеретицима, видљиво је на многим местима у посланицама светих апостола.
Велики „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, који је много и дирљиво говорио о хришћанској љубави, увек је на прво место стављао Истину, не допуштајући ни помисао о љубави према кваритељима и прогонитељима божанске Истине.
Хришћанство је делатељно религија љубави. Али та хришћанска љубав нема ништа заједничко са простом земаљском љубављу, која је далеко од истините љубави, као земља од неба. Хришћанска љубав је духовна и задобија се само кроз благодат Божију, а земаљска љубав је душевна и плотска, настала из огреховљене људске природе.
Ево како „Апостол љубави“ опомиње хришћане: „Не љубите свијет ни што је на свијету“. А затим: „Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1 Јн 2, 15).
Не мање снажно и одлучно о овоме говори и св. апостол Јаков, брат Господњи: „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје“ (Јак 4, 4), јер „свијет сав у злу лежи“ (1 Јн 5, 19).
Зар није довољно јасно да се љубав истинских хришћана не може односити на све и свја, онако насумице? Она је пре свега љубав према Богу и ономе што садржи печат Божије Истине, а не према онима који тону у безбожним лажима. Ми, хришћани, који љубимо Бога и Истину дату нам преко Христа Спаситеља, не можемо љубити оне који против Бога устају и уништавају Његову Истину. О томе недвосмислено учи Реч Божија.
„Апостол љубави“ прави разлику међу „децом Божијом“ и „децом ђавола“ и упозорава нас на „антихристе“, који су се почели појављивати још у његово време, као претече Антихриста који треба да дође пред крај света. Он нас не учи љубави према њима, говорећи „од нас изиђоше, али не бијаху од нас“ (1 Јн 2, 19) и „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн 4, 1).
„По овоме распознавајте Духа Божијег“, говори он. „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету“– важно је напоменути: у виду његових претеча- лажиучитеља (1 Јн 4, 2-3).
Како треба да се односимо према тим лажиучитељима?
Треба ли да их волимо као нашу браћу у Христу?
Као што смо видели – не треба, јер свети Јован Богослов говори о њима овако: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“ (2 Јн 10-11).
Потпуно сагласан са „Апостолом љубави“ је и „Апостол незнабожаца“, св. Павле.
„Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11)- саветује он свог ученика Тита, кога је поставио за епископа на острву Криту.
Из свега горе наведеног сасвим је јасно због чега је Хришћанска Црква увек забрањивала свако молитвено заједништво са јеретицима, како се може и видети из целог низа црквено-канонских правила.
Модернисти овог нашег времена, којих има и међу свештенослужитељима и високом црквеном јерархијом, игноришу све ово и упорно пропагирају општење са јеретицима и отвореним непријатељима Христа Спаситеља, под изговором „хришћанске љубави“. Игноришући божанску Истину Христовог учења, они на прво место стављају љубав и у име те „љубави“ спремни су да одбаце све оно чему нас учи богомдана Реч Божија и канони и правила.
Не смемо заборавити да и Христос и Његови апостоли уче о безусловној потреби да љубимо, јер је то главни знак по чему се познаје да смо истински хришћани, али јасно имајући на уму љубав међу браћом- хришћанима. Нико не говори о неопходности љубави према јеретицима или непријатељима хришћанства – „синовима ђавола“ (1 Јн 3, 10).
Наравно, хришћанин је дужан, подражавајући Божанственом Учитељу Христу, буде испуњен љубављу према свима, али како? Тако што његова љубав не потире и не оповргава Истину: он је дужан да буде милостив према онима који страдају и да свима жели спасење.
Веома значајне за разумевање Истине су речи које „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, пише „љубљеном Гају“: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (3 Јн ст. 4).
За Истину су у страшним мукама умрли бројни свети мученици, за победу те Истине бескомпромисно су се борили са јеретицима велики и славни свети оци Цркве, прави стубови Православља, које поштујемо и од којих молимо заступништво пред Богом.
Како треба да реагујемо на чињеницу да се у 20. веку појавило веома много не само обичних „хришћана“, него и свештенослужитеља и високих јерарха, који не само да се не боре за Истину, него у име такозване „хришћанске љубави“ иду на све могуће компромисе са Лажју и тако лако и безочно издају Истину, замењујући је сопственим изопаченим људским мудровањем? Како је могућа хришћанска љубав према лажи и онима који је сеју?
За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“, а сви верујући одговарају: „Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву“.
Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим- у Божанственој Литургији.
И узалуд је некима наводити речи Апостола да „не буде раздора међу вама“. Апостол ово предвиђа, не изражава одобравање и ово наводи као нешто лоше. У апостолским посланицама налазимо много позива на потпуно јединство и једнодушје (Рим 12, 16 и др.), како би се испунила Првосвештеничка молитва Христова: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), као икона јединства Свете Тројице: „као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“.
О раздорима Реч Божија говори са јасном осудом: „Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се“ (Рим 16, 17), а нигде није речено: „уједините се са њима“, како безбожно уче савремени „ујединитељи“!
Важно је увек знати и разумети да хришћанство није само „религија љубави“, него, пре свега, религија Истине, у којој је потпуно недопустиво у име „љубави“, која је заправо жалосна пародија на љубав, жртвовати Истину, јер је за хришћане љубав пре свега Истина, која, природно, и јесте главни објекат љубави. Погрешно је мешати хришћанску љубав са хришћанским милосрђем према страдајућима и сиромашнима, као што данас чине неки, који намерно мешају ове појмове. То двоје није исто. Позовимо се опет на ауторитет Апостола љубави, који пише „изабраној госпођи и дјеци њезиној“, које он, по сопственим речима, „воли у истини“ и „не само он, него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и с нама ће бити вавијек“ (2 Јн ст. 1-2).
Дакле, основа хришћанске љубави је истина! Без истине не може бити ни љубави!
Архиепископ Аверкије Џорданвилски
Преузето из часописа „Свети кнез Лазар“
Бр. 14/15 (80/81)
Година XIX, Београд 2014 (стр. 99-105)
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“
