Српска опозиција расцепкана, „шворц“ и без идеја

Могуће је имати власт без опозиције, али нема демократије без опозиције. Ово су речи специјалног изасланика Европског парламента за Србију и посланика немачке владајуће ЦДУ Дејвидa Мекалистерa, које је Србији упутио током недавне посете.

И стварно, где је српска опозиција? Пре 15 година, опозиција је успела оно што нису могле ни НАТО бомбе. Срушила је тадашњи режим у Србији, a данас се стиче утисак да власт уопште нема политичке опоненте.

Саговорници Спутњика сагласни су са тезом да је српска опозиција потуно маргинализована. Разлози које наводе су различити: од нејединства саме опозиције, па до апатије која влада унутар самог друштва.

Прадоксална ситуација

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник Нове српске политичке мисли, каже да је ситуација парадоксална јер имамо снажну власт и никакву опозицију.

„Са оваквим и економским и политичким проблемима, све би требало да се тресе од незадовољства и опозиционог деловања, а код нас је власт јача него икад и има скоро надполовичну подршку грађана, што на изборима, што у јавном мњењу. То је само симптом лошег стања у којој се Србија налази“, наводи Вукадиновић.

Kао разлог за овакву ситуацију Вукадиновић наводи више фактора:

„Парламентрана опозиција је доскора била власт и она је у великој мери компромитована и тешко да може да окупи оне који су незадовољни актуелном влашћу. С друге стране, она опозиција која има националну политику супротну евроинтеграцијама, то јест, политици коју спроводи ова власт, вишеструко је хендикепирана, јер нити је у Парламенту нити је у медијима, а још је и расцепкана, за шта је сама крива“, истиче Вукадиновић за Спутњик.

Према његовом мишљењу, ништа мање битан фактор за овакву „опозициону депресију“ нији ни спољни фактор.

„Ни на Истоку ни на Западу у овом тренутку нико није заинтересован да подржи неку политичку алтернативу ван актулене власти. Спољни фактор, поготову у земљи као што је Србија, има врло велику улогу у томе“, закључује он.

Лицемерје Запада

По Решењу о упису у Регистар политичких странака које је донело Министарство државне управе и локалне самоуправе, у Србији је до 20. јануара ове године уписана 101 политичка странка.

Оволики број партија није изненађење за политичког аналитичара Драгомира Анђелковића јер, како каже, Срби воле лидерство.

„Оно што мени делује лицемерно у целој овој причи је дволичност Запада која говори о потреби постојања опозиције у Србији. Цинично је кад Запад прича да Србија нема опозицију, јер за њих опозиција представља само неког ко је још више проевропски и на линији њихових центара моћи, него што је то актуелна власт“, каже он.

Анђелковић напомиње да је разлог што нема опозиције у Србији и то што је целокупна постпетооктобараска елита доживела потпуно урушавање.

„Тада је постојала велика нада у оно што нам доноси сарадња са Западом. Испоставило се да је то земљу довело у још горе стање од оног какво је било 90-их. Резултат је урушавање свих странака са петооктобарским педигреом. Тако да у овом тренутку, уистину, немамо опозицију. То стање није нормално, нити трајно, а Запад није заиста заинтересован хоће ли ће Србија имати опозицију, већ хоће ли та опозиција бити по вољи Запада. Таква која је за улазак у НАТО, дистанцирана од Русије и за изразито прозападну политику“, истиче Анђелковић.

Тумарање у мраку

Аналитичар истиче да није у стању да издвоји политичку фигуру која би могла да буде „лидер“ такве опозиције, јер додаје он, „Срби хоће нешто национално али не желе ризик“.

„Та врста избалансираности у националном приступу је оно што Србији треба. Сарадња са Русијом али и са Западом уз реално сагледавање потреба Србије“, наводи он.

Политиколог Алесандар Павић нема дилему да је Запад одговоран за слабу опозицију у Србији, али су одговорне и саме опозиционе партије.

„Опозиција у Србији тумара у мраку. Грађани не знају шта су програмски циљеви опозиције, јер немају могућност да своје мишљење изнесу у јавност. ’Замрзнутом‘ стању опозиције доприноси и чињеница да су исте страначке личности већ деценијама на сцени. Идеје су истрошене и људи су изгубили поверење. А народ је тешко покренути. Да би се добила та нова енергија, потребни су нови људи и нове идеје“, истиче Павић.