„Подигли су споменик Клинтону, а сада беже из долине суза, кроз земљу људи које кољу и мрзе, спаљујући им цркве!“

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Некадашњи слоган који се тако громогласно узвикивао са предизборних трибина, и који је био последњи трачак декларативног патриотизма, мио подједнако и политичарима и фудбалским навијачима, историјским обртом, то јест развојем ситуације, добија ових дана сасвим другачије значење.

Споменик Билу Клинтону у Приштини

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, некада је значило да Срби, ако никако другачије, онда бар у својим душама неће одустати од свете српске земље. Данас, међутим, звучи сасвим другачије.

Колоне Албанаца са Косова, ових дана, носећи са собом све што имају, напуштају Косово, и гурајући се да ухвате последњне аутобусе за бољи живот, крећу ка Суботици, одакле ће разним каналима покушати да се домогну неке земље ЕУ. Многи од њих, ухваћени у илегалном преласку границе су враћени, али многи су успели да стигну негде, изван ове балканске долине суза. Званични подаци говоре да је Косово у последњих неколико месеци напустило око сто хиљада људи, а незванични да се радо о сигурно дупло већој бројки.

„Млада косовска демократија“ створила је добар живот моћницима и криминалцима, а обични људи остали су без ичега. Звучи познато? Нема посла, нема перспективе, нема социјалне помоћи, нема ничега, осим бруталности нових транзиционих господара, криминалног патријархата и непрозирности било каквог одлучивања, а од пропагандне мржње према Србији и Србима се не живи. Држава без будућности за обичне људе, на крају може само да махне онима који одлазе.

Седам година после проглашења независности, и после неупитне подршке пре свега Сједињених Америчких Држава, Косово се данас суочава са добровољним егзодусом хиљада својих грађана који су подигли споменик Билу Клинтону на главном тргу у Приштини, а заузврат добили државу, и америчке фирме као главне акционаре у профитабилним предузећима која се баве телекомуникацијама, угљем или саветовањем у државним институцијама које се плаћа из буџета.

Они који су 1999. године „бранили“ Косово бомбардујући Србију, (Олбрајт, Клинтон, Весли Кларк са својим фирмама) вратили су се да тамо нешто и зараде, о чему је још пре неколико година писао и „Њујорк тајмс“.

„Не бежи се из уређене земље, не бежи се из добре земље и не можете самом чињеницом да вас је неко признао за нешто да постанете држава. Не постаје се држава тако.Држава се постаје на основу историјских претпоставки, на основу економије, на основу владавине права, али се постаје и на основу тога што сте у стању да обезбедите друштвено политички консензус на простору који зовете својом државом,“ изјавио је ових дана српски министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александар Вулин.

Док се возе тим несрећним аутобусима кроз Србију, косовски Албанци, могу да назру извесне сличности између земље из које беже и земље коју су мрзели, верујући да ће им тако бити боље.

Могу да виде мутан Ибар, којим ка северу плове тоне ђубрета, могу да виде погрбљене људе са рукама у џеповима који зуре у блато, могу да виде последице немара, сиромаштва, поплава, могу да виде срушене мостиће, неомалтерисане куће, замандаљена врата фабрика, могу чак да виде читаве убијене градове, некадашње привредне гиганте у тихом умирању, затворене занатске радње и бутике и кафанице, могу да виде билборде са политичким порукама, и са рекламним порукама великих светских брендова, могу да виде трагове бомбардовања, очајне сељаке и празна села, могу да виде младе људе који немају шта да раде, могу да виде сиротињу на сваком кораку, и просјаке, могу да виде контејнере по којима копају не више само бескућници, пусте домове културе, постере народних певача покачене по бандерама, могу да виде неорезане воћњаке, могу да виде свађу и бес и беду, са које год стране аутобуса да погледају, могу да виде и билборде који поручују „Славимо Београд“, могу да виде штрајкове учитеља, студената, могу такође да виде и бесне аутомобиле, огромна пољопривредна земљишта у власништву транзиционих добитника, могу да виде банке у којима људи мењају последње евриће да би платили струју или гас, могу да виде Србију исту каква је представљена на друштвеним мрежама – ни мање ни више од тога

Земљу једа, огорчености и изгубљене наде, земљу збуњености и нестрпљења, погледа или упереног ка далеким дестинацијама одакле ће доћи инвестиције, или ка западу, одакле у последње време стижу само похвале да је на добром путу.

Ти аутобуси су стварни, али они су и метафора, метафора Балкана, у коме је бољи живот, оно што ће тек да се деси, нека врста, сада више не ни хумористичке, мантре о Ђекни, која само што није „а ка’ ће не знамо.“

Новости