Саша Јанковић: Нисам у сукобу са Министарством одбране, већ је министар у сукобу са владавином права

Нисам у сукобу Министарством одбране, већ је министар одбране у сукобу са владавином права и са темељним поставкама демократије да је власт ограничена законом који подједнако важи за све, и да је под контролом.

– Називање “сукобом” чињенице да заштитник грађана ради свој посао и контролише рад других државних органа и одбијање државног функционера, конкретно министра одбране, да поштује закон је покушај замене теза – каже у интервјуу за „Блиц“ Саша Јанковић, заштитник грађана.

Месецима покушавате да утврдите шта се десило у инциденту током Параде поноса у којем је учестовао брат премијера. Шта се догађа с тим случајем?

– Тренутно шеф државног органа који би морао по Уставу и закону да се подвргне контроли каже “не дам и не можете ми ништа”. Наш правни систем не познаје такво стање, већ каже: орган власти дужан је да достави све документе заштитнику грађана, дужан је да одговори, сарађује.

Али, иако сам до сада спровео скоро 7.000 поступака контроле онако како закон налаже, у овом посебном случају то се не дешава. Након што сам три месеца покушавао да образложим министру одбране зашто је нужно да поштује закон, обавестио сам јавност да постоји проблем јер је јавност базична институција сваке демократске заједнице, што сам уверен да Србија јесте.

Шта даље?

– Грађани Србије и државни органи, па и међународна заједница, морају на крају видети да, као и свугде, постоје одређене кризне, преломне ситуације за владавину права, али да су наше друштво и држава функционалне демократске заједнице у којима се закон на крају ипак спроведе.

Зато смо и успоставили контролне државне органе да у оваквим ситуацијама нико не би био изнад закона и да би превагнула унапред задата правила уређеног друштва, а не то ко је у медијима гласнији, ко има више позитивних коментара, ко има већи бужет за односе са јавношћу. Дакле, крај ове ситуације видим у томе да сви надлежни државни органи – органи правосуђа, заштитник грађана и остали, окончају поступке које воде и остваре своју функцију.

Како гледате на текст у листу Министарства одбране у којем сте стављени у изразито негативан контекст према Војсци Србије?

– Треба знати да је буџет Управе за односе с јавношћу Министарства одбране, дакле само те управе, 118 милиона динара, а комплетан бужет заштитника грађана као државног органа, за све активности на заштити свих права грађана, све контроле, све плате, све трошкове рада, сву опрему – 171 милион. И ако је овај текст крајњи домет односа с јавношћу Министарства одбране, онда ја стварно морам да се питам да ли толике паре треба да се троше на стварање привида сукоба две државне институције, два државна органа који и у Уставу стоје један до другог. Бесмислено је да министар Гашић у одбрану својих грешака испред себе потура наводну бригу за безбедност председника Владе, па Министарства одбране, Војске, државе…

Шта је циљ тог текста?

– Појединци који руководе одређеним деловима Министарства одбране, а мислим посебно на министра, директора ВБА и једног његовог блиског сарадника, свесно или несвесно праве озбиљне незаконитости и неправилности на штету загарантованих права грађана, а текст и насловница у „Одбрани“ је покушај да се ти људи изједначе са Војском Србије којој ја ниједном ништа нисам замерио.

Она није заслужила да се сви изазови с којима се суочава, једним покушајем спина замене са заштитником грађана и започне рат с њим. Припадници Војске знају много боље од тога, званично гласило Министарства одбране их је потценило. Није то прави ниво ни листа „Одбрана“, а камоли Министарства одбране, које је ипак много више од неколицине руководилаца.

Колико је опасно стварање ове опште хајке “ко није са мном, тај је против мене”?

– Одавно упозоравам да је једна од највећих опасности по наше друштво тенденција распиривања конфликата, стварање конфликтне атмосфере у којој, између осталог, страдају права грађана. Аутоцензура је захватила и наш јавни дискурс јер људи знају да ће, ако изнесу критичку мисао, бити проглашени за страног или тајкунског плаћеника, унутрашњег непријатеља, домаћег издајника, “опозицију”… У Србији се убрзано стварају друштвене групе између којих антагонизам расте. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се већ се слаби друштво. Уместо сукоба морамо градити атмосферу дијалога.

Да ли се ви осећате после свега тога као да су вам нацртали мету на челу?

– Тешко је замислити тежу оптужбу у друштву које је прошло кроз ратове, чија је претходна држава разорена, а неко с високог државног положаја тврди да радите против њене безбедности, да нападате њену војску. Али понављам, мислим да грађани знају, или бар у себи осећају, о чему се овде заиста ради. Непријатељ грађана је празан џеп, недостатак посла, нестабилност правосуђа, јавна предузећа као државе у држави, од партија окупирана, прекобројна и неодговорна администрација, таблоидизирана представа стварности у којој се од њих очекује да не верују својим очима, ушима и стомаку, деца која губе часове, млади лекари и инжењери који одлазе, стари остављени на милост и немилост животу, болесни у редовима, неравноправност пред законом, самовоља и нестручност појединаца у власти…

Не осећате се угрожено?

– Не.

Управо због ваше храбрости да јавно саопштавате све неправилности убрајају вас у нове наде опозиције. Како гледате на то?

– Власт треба да контролишу парламент, независно судство, независни контролни органи, медији, невладине организације, грађани и, наравно, опозиција. Код нас тај систем провера и равнотежа није у складу, контролна страна је преслаба. На пример, парламент се углавном поставља као бранитељ, а не као контролор владе, правосуђе је због реформи годинама окренуто према себи и сопственим проблемима, у медијима стање ни изблиза није ружичасто, невладине организације боре се за опстанак на пројектном тржишту где је највећи донатор извршна власт, опозицију, дозволите ми, нећу коментарисати ни позитивно ни негативно, а независни контролни органи још немају довољан капацитет, традицију, нити су се довољно чврсто укоренили у правну и општу свест као пуноправни органи државне власти.

У таквој случајној или намерној магли, за сваког ко уради нешто што се извршној власти не свиђа каже се – опозиција, чиме се институционална структура српске демократије банализује на два елемента. Када судија донесе одлуку која се неком у власти не свиђа, зачас се спомене да га је поставила бивша власт (опозиција) или да је повезан са тајкунима. Чиниоце демократије не чине само позиција и опозиција, баш као што је фудбал у Србији много више од играчке поставе Звезде и Партизана.

Докле сте стигли са контролом у случају ВБА и њеног прислушкивања политичких партија и синдиката?

– Настављам поступак. Министар је на седници скупштинског одбора потврдио да је војна служба безбедности прикупљала податке о раду политичких странака, а из документа произилази да ниједан од законских услова за такво уплитање у политички живот и политичка права грађана није испуњен. То је огромна ствар. Тајна војна служба, сада је неспорно, задире у политичке процесе и надзире грађане, који имају право да се политички организују без надзора ВБА.

(Злата Ђорђевић – Блиц)