Пословати у Србији: Научене лекције

Пре сада вец скоро 7 година, фирма из Београда названа по митолошкој птици која се рађа из пепела имала је троје запослених: газду, једног мушкарца и једну девојку која се тек удала и остала у другом стању. Газда је једног дана одлуцио да узме кредит од банке, позамашне суме, и уместо да га улози у развој фирме, покупио је ствари и нестао.

Фирма је вец наредних дана престала са радом, а двоје радника су остали без уплаћених накнада за социјално и пензијско, без здравствене заштите и без могуцности да дају или добију отказ и пређу на биро јер нема газде да исте потписе.

Мушкарац са поцетка прице се лако снашао – брзо је нашао (лошији) посао у другој фирми, и на тај нацин се спасао од фирме која постоји само на папиру и држи раднике заробљенима.

Са друге стране, трудна девојка је имала велики проблем јер у Србији нико не жели да запосли зену у другом стању. Она није могла да иде код лекара јер јој фирма у којој је јос увек била запослена – бар на папиру – није плаћала здравствену заштиту вец неколико месеци, и једини излаз из те ситуације је да се некако пријави на биро рада.

У то време у Србији, сви који су пријављени као незапослени на бироу за незапослене могли су да овере књижицу о трошку дрзаве. Медјутим, да би се пријавила на биро и на тај нацин остварила право на здравствену заштиту, морала је некако прво да се правно „откачи“ од фирме.

По савету правника, она је поднела тужбу окружном тужилаштву, тужбу инспекторату за рад, покренула процес у пореском против фирме све са циљем да дрзава препозна ситуацију и дозволи јој да да отказ у фирми у којој исти нема ко да потписе.

Цак је успела и да пронађе одбеглог газду који се скривао у БиХ, али авај, тужилаштво је рекло да њеном газди не могу ниста докле год не уђе поново у Србију (под условом да то уради док слуцај не застари), у инспекторату за рад су схватили о цему се ради – и никад се висе нису јавили. Слично се десило и у пореском.

Цела трудноћа је просла у нади да це дрзава несто да уради поводом њеног случаја, медјутим решење се није назирало, а како це се испоставити, неце никад ни бити завршен слуцај.

У исто време, тадашњи министар у влади Србије, Млађан Динкић, желећи да се реси великог процента незапослених, досао је на идеју да на свим медијима у Србији рекламира програме за „конвертовање“ незапослених у запослене на тај нацин сто це их убедити да је најпаметнија солуција да сами себе запосле тако сто це отворити сопствену фирму.

Дан порођаја се ближио, трудница без здравствене заштите, дрзава није заинтересована за њен проблем, и једино решење које се сада назирало је оно сто је господин Динкић рекламирао: Да отвори сопствену фирму, сама себи уплаћује здравствено и без брига дочека порођај.

Тако је и урадила. Отворила је wеб агенцију и конацно успела да се отргне од мртве фирме за коју је била правно везана.

 
Немогућа мисија

Порођај је прошао како треба, и сада мајка је успела да нађе први посао после неколико месеци од отварања агенције. Уз помоћ мужа успела је да се наметне ценом и понуђеним услугама као фирма која це радити на новом сајту за једну јапанску компанију у Београду.

За разлику од других земаља, у Србији је практично немогуће радити за фирме ако немаш регистровану сопствену, јер су трошкови ауторских и сличних уговора измедју фирме и физичког лица баснословни по фирму која ангажује фриленсера, и тиме потпуно неисплативи по обе стране.

Посао са јапанском фирмом је био вредан тацно онолико колико је она вец платила из свог дзепа дрзави Србији како би имала здравствену заштиту – 1000 еур. Без искуства о условима пословања у Србији, овај успех ју је охрабрио да мозда мозе и сама да зарађује, као сто је то слуцај у великој већини земаља у свету.

Међутим, да скратим веома дугачку причу, веома брзо је схватила да у Србији 99% послова добијају „подобни“ – цланови политицке странке на власти, кумови, стрине и остала фамилија. Небитна је понуђена цена, небитан је квалитет рада.

За оних 1%, инаце вредносно неважних послова, се такмичи огромна популација оних који су пошли њеним стопама и ризиковали да напусте биро како би отворили сопствену фирму.

Њена фирма је пропала после годину дана. Од фирме су остала само дуговања према држави, јер су прописане дажбине 10 пута веце од онога колико је успела да заради. Проклињала је „зуте“ (Демократску странку) која је у то време била на власти за све сто јој се десило.

Али, ако је за утеху, сада је могла да се пријави на биро.

Фаст форwард

Године су просле, „жути“ висе нису на власти. На власти је СНС који је у време предизборне кампање нудио потпуно другачији приступ стварима од оног који је практиковао ДС, укратко – функционалну модерну државу и социјалну правду. Због тог приступа је на последњим изборима добио велику већину гласова: од 6.7 милиона гласача, 1.7 милиона је гласало за њих сто је било висе од половине изашлих на изборе.

Обећане социјалне карте нису направљене, бољи закон о раду је постао јос лошији, уместо обећаног гашења „Бус Плус“ система увели су „Комуналну полицију“ да кажњава неплатише, а од обећаног смањења цене струје наравно нема ниста.

Како се испоставило, вецина обећања је на крају прошло неиспуњено са „Нисте нас добро разумели, ми на то не можемо да утичемо, неко други је крив“ и сличним изговорима.

Па да ли се нешто променило у односу на време владавине „жутих“?

Једна ствар јесте – висе не морате бити на бироу да би сте имали оверену здравствену књизицу. Биро за запошљавање у Србији одавно нема капацитете да налази послове за своје цланове, јер послова у Србији има веома мало, и они су, као и добро плацени уговори за фирме, резервисани за горе поменуте „повлашћене“.

Свеједно, укидањем обавезе пријављивања на биро зарад барем здравствене заштите, велики број незапослених висе нема интереса да иде свака три месеца да оверава картон пријављивања на биро. Незапослени су свакако, њима је тотално небитно да ли це улазити у званичну статистику незапослености.

Број незапослених у Србији у Мају 2014 године је износио 778,577, циме је проценат незапослених износио 29.52 одсто, по подацима Националног бироа за запошљавање.

У Децембру 2014, министар у влади Србије Александар Вулин рекао је да након доношења новог закона о раду број незапослених у Србији је пао на 17.6 одсто.

Е сад, да ли су тачне цифре о којима говори Вулин, остављам на Вама да процените после свега написаног.

Да ствар буде гора, српске новине Блиц су пре пар дана објавиле информацију да је пријављивање за акцију „Знањем до циља“, програм едукације намењен незапосленим Београђанима који желе да започну сопствени посао и стекну нова знања, почело првих дана фебруара, а радионице ће бити организоване од 2. марта.

Из „Беоком сервиса“ позвали су све грађане који желе да боље упознају област предузетништва или да започну посао да се до среде, 25. фебруара пријаве за први круг радионица „Знањем до циља“, како би могле да буду формиране адекватне групе за обуку.

У преводу, оно сто је пропагирао Младјан Динкиц у време владе „ДС“-а наставља се и у време владавине „СНС“-а. На сваки нацин смањити број људи на бироу, јер ако не морају да се пријаве ради здравствене застите, посао свакако не могу да надју преко бироа, и ако их отерате у предузетнике без будуцности, дрзава добија две ствари: лепсе бројке у статистици којима ће да масе на конференцијама за штампу а и дужнике који ће на крају морати и стан да продају како би исплатили државне намете који су из године у годину све већи.

Подобни у Србији

Поменуо сам вец „подобне“ фирме и појединце у Србији. Пример подобних фирми које добијају 99% послова у Србији се најбоље мозе илустровати са прегледом обима посла маркетинг агенција у време владавине ДС-а и сада у време владавине СНС-а.

Погађате, оне агенције које су биле „најбоље“ и са највисе клијената у време ДС-а данас су пред затварањем, јер су сви клијенти пресли код нових „најбољих“ и „најутицајнијих“ – у власништву чланова СНС-а.

Симптоматично је и то да поједине велике фирме у Србији после сваких избора и промене власти – промене и интернет презентацију, сто се најбоље види на примеру једне српске банке.

Исто тако, једна владина организација која је задузена за туризам има крајње „интересантан“ нацин за одабир фирми које це реализовати њихове пројекте. Кажем интересантан јер је довољно да се погледа колико је плаћено за неки пројекат, а како је реализован и да буде све јасно.

Назалост, има небројано много примера

Сто се тице повласцених појединаца, према незваницним информацијама, близу 800,000 људи у Србији прима плату из буџета. Добар део њих је запослен у разним владиним агенцијама, углавном отворених са само једном сврхом: да се запосле партијски другови, ујне, стрицеви, сурњаје, сестра, кумови, … Како се недавно цуло од извора блиском Влади Србије, нико не зна тацан број колико агенција Влада Србије има, али је процењено да их има „око 100“.

Ово најбоље објасњава како доци до посла у Србији. Са друге стране, ако имате фирму и нисте цлан владајуце партије, имате велике сансе да постанете велики дужник држави и продате све сто имате како би тај дуг исплатили.

Па колики су то намети? Рецимо то овако: Трудници, сада мајци са поцетка текста коју је небрига дрзаве свесно отерала у дужничко ропство, пре неких пар месеци је обавештена да на име давно затворене фирме дугује скоро 5000 ЕУР пореза и да јој камата иде са сваким даном који пролази.

Срећом па је сада запослена и ради 10х дневно за плату од 250 ЕУР, која је инаце стандард у Србији ма ста завод за статистику објављивао, па це за једно десетак година моци да плати порез и припадајуце камате док јој деца буду јела со и хлеб на води.

А опет неки „подобни“, са великим фирмама који дугују пар милиона евра пореза немају проблем са таквим обавештењима. Из неког разлога они не страхују да це морати да продају све сто имају како би платили дуг држави. Они, и цланови њихових породица немају проблем цак ни са кривичним законом. И када убију неког, суд увек некако нађе нацин да их прогласи невиним. То је назалост свакодневница у Србији.

А да вас подсетим и ово: Сваке године Србија изгуби 30,000 људи због негативног природног прираштаја, исто толико напусти Србију да се никада више не врати, а у исто време јавни дуг Србије се повећава за 7,965,000 евра дневно, па ви сад видите ко ће то на крају да плати.

И? Да ли сте и даље заинтересовани да отворите фирму у Србији?
ВЛАДИМИР СТОИЉКОВИЋ
Editor-in-Chief
InSerbia News