КО И ЗАШТО КРИТИКУЈЕ „АНТИМАЈДАН“
Текст: Петар Акопов
Заказан за 21. фебруар у Москви марш „Годину дана од Мајдана. Нећу заборавити! Нећу опростити!“ постао је како за антипутинску опозицију, тако и за системске либерале прилика да оптуже власт за подстицање хистерије, застрашивање становништва, борбу с приказама и непостојећим претњама. Зашто се посвећује толико пажње годишњици украјинског Мајдана, догађају из друге државе, питају се либерали?
Марш у центру Москве у суботу ће одржати недавно оформљен покрет „Антимајдан“, међу чијим оснивачима су публициста Николај Стариков, лидер „Ноћних вукова“ Хирург, депутат Државне Думе Дмитриј Саблин, један од лидера ветеранске организације „Борбено братство“. „Антимајдан“ спроводи акцију заједно са другим покретима. Њима се придружују најразличитије друштвене организације, подржавајући акцију и власт – ничег чудног нема у томе, јер учесници марша као главни циљ прокламују спречавање понављања украјинског сценарија у Русији.
„Руски свет – то је у основи несхватљив концепт за наше космополите, јер они искрено верују, да је њега измислио пиар у Кремљу“
У ствари, то је пример, како друштво, које наши либерали воле да зову „грађанско“, изјављује своју позицију – и када се та позиција поклапа са Владином позицијом – указује на постојање заједничких погледа и заједничке платформе. И ово је пример да постоје важне ствари у којима су власт и неравнодушни грађани уједињени. Да ли је то добро? Не, то је страшно и ужасно – кажу наши либерални опозиционари. И то не говоре Наваљови радикали или „Ехо Москве“, већ потпуно системски либерали, они, који одражавају ставове либералног дела руске управљачке и бизнис-елите.
За њих је „Антимајдан“ – од стране Кремља инспирисана акција, која је осмишљена за борбу против духова туђих револуција, и са измишљеним проблемима. Кремљ смишљено плаши друштво понављањем украјинских догађаја у Русији, како би људи заборавили на погоршање економске ситуације. Приказују народу „хорор приче о Мајдану“ како би ојачали своју популарност и неалтернативност, проглашавајући све своје критичаре издајницима – управо овако представљају претходне догађаје наши системски либерали, који су већ годину дана у озбиљном страху због онога што се дешава у земљи.
Разуверити их је немогуће – али може се покушати разумети, зашто такав патриотски ентузијазам (који њих плаши) они називају вештачким, а тренутне економске проблеме, изазване сукобом са Западом, они са лоше скривеном радошћи сматрају да воде до неизбежног слома власти.
Главни проблем либерала – они категорички не допуштају, да они људи, који имају другачије гледиште од њих, могу заиста тако мислити и, штавише, изражавати своје ставове сами, без наређења одозго. Не, стварно: они грађани који су били на „маршу мира“ и који ће ићи 1. марта на „антикризни марш“, а уствари њихови идеолошки противници – то су или „пропаганда Кремља“ или њене „жртве“ или „унајмљена стока“. Руски свет – то је у основи не схватљив концепт за наше космополите, они искрено верују, да је „руски свет“ измишљен од стране пиара у Кремљу како би власт оправдала своју „освјачку политику“, а одрицање највиших вредности и блага „либералне демократије“ – знак психичког или интелектуалног инвалидитета.
Дискредитација, исмевање друге тачке гледишта – уобичајена је пракса наших либерала. Раније, када су у својим рукама држли све полуге власти, они су једноставно проглашавали сваког ко говори о националним вредностима, о руском народу, о посебном путу руске цивилизације, једноставно речено о патриотизму – фашистима. Њих су омаловажавали, не дајући им прилику да своје мишљење изразе било на телевизији или у штампаним медијима, нису их пуштали ни на универзитете ни у државну службу. Сада, када сама власт не само да говори, него покушава у потпуности да подржи патриотске ставове и покрете – либерали тврде да „ова власт имплементира ура-патриотизам и шовинизам и проглашава оне који се не слажу са њом „националним издајницима“. При чему главни проблем наши либерали немају са влашћу – него са народом.
То јест, са онима, који су и 90-их били, а и сада су патриоте. Таквих је људи апсолутно, велика већина у нашем друштву, и хвала Богу, да сада они имају разлога да буду поносни не само на историју своје земље, већ и да подрже и зажеле пуно успеха садашњем лидеру, који брани националне интересе у најтежем, скоро војном, конфликту са САД. Никакав пиар власти може да направи од црног бело – исто као што не може то да уради упорни антипиар либералних медија.
Претерано занимање за пропаганду од стране либерала је лако објаснити – професија ПР-а, огласивача и експерта за изборе није само високо плаћена, него је омиљена у њиховом окружењу. А с обзиром на модерна достигнућа глобализације, они су у потпуности уверени да је виртуелна реалност важнија од стварног живота – верујћи да их народ не воли, не због њихових стварних дела и речи, већ зато што је власт њих окаратерисала као „издајнике Домовине који припремају у земљи „Мајдан“.
Чињеница да се људи као реакција на исте те украјинске догађаје, окупљају око Путина (реч окупљају је страшна и недемократска), и да та чињеница можда није повезана са пропагандом Кремља (која, наравно, постоји – јер свака влада нуди јавности идеологију који сматра исправном), већ са убеђењима, историјским сећањем народа и свесним избором – не улази у главе либерала. Зашто? Зато што је таквим правом слободног избора, по њиховом мишљењу, обдарен само човек либералних ставова – сви остали су једнставно лишени таквих способности.
Ту одмах довлаче много образовних, професионалних, финансијских па чак националних изговора зашто „стока“ не зна да мисли својом главом – шта све не измишљају, како би оправдали оно што је у ствари чиста теорија „либералне супериорности“, осећај сопственог избора, који даје народу право да пасе и наставља власт, чувајући га од „популизма“ или „тоталитаризма“ (под којим се подразумева сваки помак ка националним вредностима).
Ово размимоилажење са народом либерали не сматрају за личну трагедију – напротив, оно им често служи као још један доказ сопствене изабраности (посебности). А када власт и почне да се понаша не онако, како би она по њиховом мишљењу, требало да се понаша – онда су либерали у потпуности сигурни у мисао о својој изабраности: глупа власт све ради погрешно и ускоро ће пропасти, и само „најбољи људи“ ће моћи да сачувају „ову земљу“.
Све ово би било смешно – да у историји Русије у последњих сто година, такви људи нису два пута долазили на власт. Са катастрофалним последицама за земљу. А недавно, иста ствар се десила у Украјини – где се чврсто испреплетала борба „најбољих људи“ за европски избор са свесном игром Запада за отимање Украјине од Русије. Са катастрофалним последицама – не само за Украјину већ и за цео руски свет. Због тога што Украјина није „нека земља“ за Русију, већ је за Русе: део нашег света. 23 године независности добијене у издајничком Беловежију – су трептај у хиљадугодишњој руској историји, чија су колевка били Кијев и Новгород.
Оно што се дешава у Украјини, насељеном истим народом као и Русија (без обзира да ли човек себе сматра Украјинцем или Русом – јасно је да се ради о истом народу), има првостепени значај за Русе. Колико је ово питање важно може се судити по томе како су украјински догађаји били значајна чак и најважнија тема у нашој унутрашњој политици. Не зато што је тако наредио Путин – већ зато што сада за Русе не постоји ништа важније од Украјине. Ово је наш грађански рат, и он се води на нашој земљи – и то без икаквих узвишених речи разуме и осећа руски човек, било да је волгоградски учитељ или председник Русије. Њему не треба ништа објашњавати, њему није потребна агитација за руски свет – јер се он сам осећа његовим делом.
И јасно је, зашто он (руски човек) са недоумицом гледа на оне, који покушавају да му докажу, да нема потребе да се бави претњом руског „Мајдана“, јер, зар нисмо са митингашким расположењем већ давно раскрстили (иако је јасно да ће се у време кризе митинг технологије поново примењивати), „зашто се борити са непостојећим претњама, с оним, које немају везе са реалиним проблемима се којима се Русија суочава“. А тек када му говоре да је сама „чињеница марша против револуције у другој земљи – право сведочанство несразмерно великог простора, које заузимају ови догађаји у нашој историји“, тада он има право да постави једно просто питање: „А зар ми с вама имамо историју историју?“
Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
