„Убијали смо цивиле, јер су били непријатељи“

vekic

Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић признао је у Осијеку на суђењу Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, оптуженим за убиства и прогон српских цивила у Сиску, да су власти ликвидирале цивиле и да су зато имале добре разлоге(?!). Како је „појаснио“, рат се не може добити а да се не усмрти непријатељ.

Иван Векић је истакао да су ратне власти Хрватске „имале велики проблем, а то је да препознају ко су тзв. цивили међу непријатељима“.

„Је ли цивил онај ко се тако облачи, а има скривене намере и непријатељски је настројен“ – рекао је Векић, не објашњавајући на основу чега се могло препознати да неки српски цивил има „непријатељске намере“.

„Ако је било потребно – такви људи су ликвидирани. То смо морали да урадимо. Био је рат, а што се тиче тога шта је у рату дозвољено или није, то је друга прича“, истакао је Иван Векић на Жупанијском суду у Осијеку, понављајући причу о „петоколонашима“ и „агресији“.

Миланковић и Бошњак: Не осећамо се кривима

Владо Миланковић /50/ и Драго Бошњак /54/, који су окривљени за ратни злочин над цивилима и ратним заробљеницима српске националности на подручју Сиска и Бановине током 1991. и 1992. године, при чему су 24 особе убијене, а бројне друге противправно привођене, затваране, мучене и злостављане, изјавили су да се не осећају кривим.
Најхрабрији сведок – Вјера Солар

Ретки сведоци који су се одважили да јавно проговоре о околностима под којима су одвођени сисачки Срби, описивали су униформисане особе са маскама на лицу, које су одводиле њихове ближње са радних места, пресретали их на улици или упадали у њихове куће ноћу, током полицијског часа и одводили их у непознато.

Најхрабрија међу њима Вјера Солар је у много наврата јавно сведочила о убиству своје деветнаестогодишње кћери Љубице Солар, коју је непознати снајперист 17. септембра 1991. убио кроз прозор њеног стана у центру Сиска.

Сведочила је и о јаловим покушајима да полицију и суд подстакне на то да се темељитије позабаве тим и другим случајевима ликвидација сисачких цивила. Говорила је и о поражавајућој пресуди којом јој је у децембру 2009. наложено да плати око 11.000 евра парничних трошкова, након што је суд пресудио да „нема основе да јој се досуди материјална одштета за губитак кћери“.

„Где да тражим мужа и синове? У мртвачници!“

Стојанка Тривкановић из Сиска је још у новембру 2001. године недељнику „Глобус“ испричала потресну причу о потрази за супругом и двојицом синова које су 25. августа 1991. године, у време ручка, пред породичном кућом у сисачком насељу Зелени Брег, у бели комби угурали наоружани мушкарци у војним униформама без ознака

Поштедели га јер је Хрват – Ивица Бишћан /41/ једини је преживео покољ породице Вила у Сиску 25. августа 1991. године, када су убијени Марко и Евица Вила и њихови синови Жељко, Душан и Млађо. Убице су Бишћану, који је становао код породице Вила, поштеделе живот након што је утврђено да је – хрватске националности.

Кад је избезумљена од страха у згради сисачке полиције упитала тадашњег начелника Ђуру Бродарца где да тражи синове и мужа, одговорио јој је: „Тражи их у мртвачници“.

Неколико дана касније, из мртвачнице сисачке болнице телефонирали су јој да дође и преузме супругово тело, које је пронађено на обали Саве код места Гушће. Тела синова Зорана /22/ и Берислава /17/ до данас није пронашла.

ВЕСТИ