ТРЧИ, АНГЕЛА, ТРЧИ!

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Украјинска криза броји своје последње дане. Дијелектика догађаја каже да је, уместо ње, пред вратима европска криза
1.
Толико нам феноменално иде да сваког дана откријемо једну ствар по којој је Србија Европа. Рецимо, вести из Минска у четвртак су се у српској влади чекале са исто толико очајничког ентузијазма као у Берлину и Паризу. Тамошње новине Меркелову и Оланда испратиле су ујутро у Белорусију насловома „Последња шанса за мир“. Није, наравно, европска политичка јавност ни тад показала емпатију за мучене Украјинце, који свакодневно гину. Јер ниједан од тих наслова није говорио о „последњој шанси“ за Украјину. Реч је била о последњој шанси за Европу.

Шта је дакле натерало Французе и Немце да толиком енергијом покушају да зауставе рат у Украјини, кад он, после кратког зимског затишја, још није достигао ни свој летошњи интензитет. Која је мука потерала Ангелу Меркел да истрчава свој маратон живота: из Минхена у Кијев, из Кијева у Москву, Из Москве у Вашингтон, из Вашингтона у Минск… Једноставно: украјинска криза броји своје последње дане. Дијелектика догађаја каже да је, уместо ње, пред вратима европска криза.

2.
Ништа европске лидере, још од пада нацистичке Немачке, није толико избезумило као најава Вашингтона да ће наоружати Порошенкове разбијене нацисте. Путинов ледени одговор да је спреман да прихвати изазов то избезумљење учинило је комплетним. Тај моменат, наравно, довољан је да од украјинског рата регионалног формата, у коме гину некакви источноевропски гојими, направи континентални, у коме ћемо гинути „ми“. Мечка је заиграла на вратима Берлина.

Ако не пре, Меркелова је то схватила прошлог викенда у Минхену, кад је извређао први међу америчким јастребовима Џон Мекејн, поредећи је, због противљења наоружавању Кијева, са Невилом Чемберленом, симболом политичког мекуштва и кратковидости. Тад је постало јасно да Немачка неће моћи дуго да се опире најавама Вашингтона да ће у Украјину убацити превише оружја да би рат остао у границама те несрећне земље. Иако ни сама није крила песимизам, за Меркелову је то био знак да мора да делује.

Али са Оландом није отишла прво код Обаме да заустави наоружавање Украјинаца. Отишла је код Путина, за кога је, не тако давно, рекла да је одељен од стварности. А то ће рећи да, кад почне да звижди око ушију, Европљани, упркос салвама културрасистичких увреда које дневно испаљују на Русију, тачно знају ко је трезвенија и добронамернија страна на потезу Москва-Вашингтон.

Наравно, Путин је данас неупоредиво спремнији за рат него пре годину дана, али – у Берлину то знају – не бежи од мира јер миром тежиште процеса ставља на драматичне унутрашње прилике у Кијеву, које за интересе Русије не могу бити рђаве. Пошто је у Москви додатно испрепадао Меркелову и Оланда, цртајући им шта ће им се десити ако рат изађе из Украјине, канцеларка је одјурила у Вашингтон тврдећи тамо да је надомак мира и захтевајући да Обама сачека са наоружавањем.

Таква понуда се у дипломатском саобраћају не одбија, зашто би то урадио Обама? Имао је разумевања, али не толико да би послао своје људе на завршне преговоре у Минск, где је касније споразум о прекиду ватре потписан. То ће рећи да Американци нису толико сирови да одбију Меркелову, утолико пре што ће после краха тог споразума њихови аргументи за наоружавање Украјине бити јачи него икад. Тако је настао Минск-2, остало је историја.

3.
Други Мински споразум, међутим, има две озбиљне конструкционе грешке. Прво, у његовом стварању нису учествовали Американци, сила виновник украјинске кризе, која све време у рукама држи кључ тамошњег сукоба. Ко се сећа Босне, зна о чему говорим: мировне споразуме у којима не учествују Американци руше, а, кад кажу да је доста, тад сами долазе са предлогом споразума.

Други проблем је што Минск-2 превише личи на Минск-1, који је већ пропао. Шта је могло да натера Путина да се сагласи са нечим таквим? Његова потреба да се од самог почетка Европи покаже као човек мира вероватно би га навела да потпише и нешто у шта верује још мање. Уосталом, зашто би рушио нешто што ће пасти и без њега? Друго питање је зашто се сам није потрудио да направи нешто амбициозније од копије већ пропалог споразума? Рекло би се да Путин не верује да су се још увек у низу поредале све планете неопходне за мир. Зато његова преговарачка стратегија стаје у реченицу – миру не сметати, а за рат се спремати.

Са друге стране, ни Меркелова и Оланд нису неозбиљан свет – како су они могли да дозволе да им споразум о прекиду ватре толико личи на онај који је већ пропао? Одговор је једноставан: Минск-2 је тачна мера деловања две супротстављене силе – огромне жеље Париза и Берлина да зауставе рат и њиховог сувише малог утицаја на догађаје у Украјини.

4.
Да не буде како мрачим без разлога, у помоћ зовем самог Мекејна, који је само неколико сати после споразума рекао да се он неће одржати ни недељу дана. Ко га зна, тај зна и да се ова антиинтелектуална реплика Катона Старијег из Великог кањона не бави ни политичким проценама ни аналитиком. Када тај нешто процењује, он се томе не нада, већ на томе ради.

Дакле, тешко да су Американци још исцрпели деструктивне потенцијале Украјине. Уосталом, треба неко да потроши сав онај барут који је пре две године био спреман за Сирију, а у Кијеву – слава јунацима – будала не мањка. Као што их не мањка ни у Прибалтику, ни у Пољској и Румунији, и, кад се све сабере, у Европи има их таман свих заједно толико да не видим како Немачка може да задржи своју дистанцу.

5.
Ако дакле пропадне Минск-2, не би требало да нас чуди да на неком будућем Минску-3 седе само два преговарача – Рус и Американац. И то је, наравно, разлог за панику Меркелове. Јер тада Руси и Амери неће делити Украјину, већ Европу, све са уједињеном Немачком. Само то може бити цена несразмере једног истинског економског џина и политичке марионете, која своју величину може да покаже само кад сиђе на Балкан, одурно захтевајући лоботомију читавих народа.

Актуелна немачка политичка елита сама од себе тешко ће се супротставити погубној спирали у коју је гура Вашингтон. Питање је како Немачка стоји са контраелитама, и то не на начин да чека њихово дизање, неку од тамошњих суверенистичких Сириза – нема времена за то – већ да ли има десетак моћних мацана из тих њихових сименса, универзитета, служби и остале гвожђурије, који могу да дођу код Меркелове и кажу да је сад било доста јер ствари иду дођавола.

6.
Све, па и ово питање, важи и за Србију, чији положај је идентичан немачком, с том разликом што ми на врату имамо још и Немце, а они немају нас. Наравно, пропаст Минска-2 Србију доводи у мрачну ситуацију без доброг решења, налик оној уочи 27. марта 1941. Петоколонашка инфраструктура постављена је у ниски старт, Американци и Британци вешто су ицртали унутрашње линије сукоба, поделили улоге актерима и власт се нашла у таквој паници да, уместо да се туче са полугама овдашње западне моћи, она гледа да не изазове варницу која би могла да активира тај механизам. У таквим околностима брутална и безобзирна америчка дипломатска офанзива (Бајден, Нуланд, Мекејн, Мелија, Ји, Кирби…) пролази кроз српску владу као кроз сир – толико да смо хладно косовске Србе препустили албанским законима, толико да су успели да нас прикаче и на свој невидљиви гасовод којим тече непостојећи гас, само да бисмо рекли да се од Руса не надамо ничему. Државне установе муњевито се пуне петом колоном. Дошли смо да су нас натерали да се разоружавамо кад се сви око нас наоружавају, и то у моменту кад над Европом сваког часа може да буде угашено светло, тај блистави тренутак кад свака прљава подсвест пожели да наплати дугове.

То што се о тим стварима не пише у српским новинама, не значи да су оне ван свести грађана. Влада би морала да зна да неиздрживи притисак странаца који трпи и својим изнуђеним одлукама дистрибуира надоле ствара једнако неиздржив притисак код грађана. Ако има неког да о томе мисли, те силе данас не виде се у истраживањима јавног мнења.

Стандард.рс