Руски ваљак за усташе

Офанзива пука Азов састављеног од нациста из Украјине и Западне Европе, међу којима су и Хрвати, разбила се после првог јуриша на положаје Армије Новоросије код Маријупоља. Руски артиљеријски ваљак и упорна пешадија зауставили су их уз крваве губитке који нису донели успех.

Бивши министар одбране Доњецке Народне републике Игор Стрелков у првим сатима напада оценио је да је реч о бескорисном маневру кијевске хунте који има за циљ једино да одвуче пажњу украјинске јавности од пораза код Дебаљцева. Испоставило се да је у праву и да је реч само о маркетингу марионетског режима у Кијеву.

Освајање Месне заједнице

У Маријупољ је тог јутра стигао Александар Турчинов, председник Савета за безбедност и одбрану наводно да руководи акцијом. Реч је о човеку који је био председник парламента и после бекства бившег председника Виктора Јануковича обављао функцију врховног команданта. Управо је Турчинов распалио рат када је послао тенкове на демонстранте у великим градовима на истоку. Турчинов је летос политички преживео готово потпуно уништење украјинске армије.

Признање из Загреба

Министар спољних и европских послова Весна Пусић потврдила је да има хрватских држављана који се боре у Украјини.
– То прати Безбедносно-обавештајна агенција. Засад их нема у паравојним јединицама – рекла је Весна Пусић, али није прецизирала колико их има.

Наводи се да је Азов потчињен Министарству унутрашњих послова. Међутим, оснивач Азова је нацистички покрет Десни сектор, који је одбио да се потчини било коме у Украјини.

Да подсетимо, командири јединица Армије Новоросије код Дебаљцева сматрају да се међу опкољеним украјинским снагама налази и око 2.200 најамника, међу којима су и Хрвати. Реч је о правим псима рата, за разлику од Азоваца где ратују убеђени нацисти.

Сада је Турчинов координисао напад Азова у ком се по речима шведског снајперисте Микаела Скилта налази и око 25 Хрвата. По злочинима и кукавичлуку прослављени Азовци ушли су неколико села на ничијој земљи. Подигли су украјинске заставе на зградама месних заједница и објавили победу. Лажну вест распространили су режимски медији уз громогласне наслове да је реч о офанзиви на Новоазовск и чак руску границу. Турчинов се фотографисао у униформи и зарадио поен код бирача, а онда је офанзива настављена на фронту широком око 20 километара.

Безумље некадашњег врховног команданта и његових полтрона потпуно је занемарило чињеницу да су њихове припреме биле познате Армији Новоросије, па чак и да су посматрачи Оебса данима објављивали податке о концентрацији њихове ратне технике на излазу из Маријупоља.

Јефтин трик

Покушали су да то реше јефтиним триком, односно гранатирањем удаљеног Тељманова, у нади да ће команда Новоросије да претпостави да је реч о артиљеријској припреми за напад на том правцу.

Међутим, руски извиђачи из села на ничијој земљи повукли су се до својих положаја, али са прикупљеним подацима о правцима наступања и јачини кијевских трупа. Главни удар нациста нанет је код села Широкино и Саханка. Нису се ни приближили и већ су најмање тројица убијена. Према информацијама из команде Армије Новоросије, вођене су жестоке борбе код Широкина са применом вишецевних бацача ракета, самоходне и вучне артиљерије и тенкова. Азовци су ушли у прве куће Сахановке, али су са губицима одступили.

Да Азовци код Широкина не би били уништени у борбу су се укључиле и украјинске регуларне јединице. Тенкови, БВП-и и камиони кренули су у правцу села Васточниј, где се створила линија фронта. До краја дана Армија Новоросије разгромила је непријатеља под Сахановком и Широкином. Саопштено је да је уништено 11 нацистичких оклопних возила, а њих око 50 рањено и убијено. Азовци су признали 14 рањених, а незванично да су двојица убијени.

Извор из команде Армије Новоросије проценио је да је рано за прославу победе, али да је напад Азоваца допринео да се развуку окупаторске трупе око Маријупоља, где је сада мање њихових снага и град је подложнији нападу.

Син издајника

Руски медији наводе да се отац Александра Турчинова, Валентин, 1942. године предао Немцима. После рата иследницима је рекао да се прикључио јединицама издајника генерала Власова и да су пред Црвеном армијом одступили у Пољску, па у Француску. Тамо су га заробили савезници и вратили у СССР. Валентин Турчинов тврдио је да је радио у немачкој коњушници. Кажњен је изгоном у Сибир на пет година.

Међутим, одали су га други издајници. Тако се сазнало да је Валентин Турчинов заправо служио у 447. казненом батаљону Вермахта који је ратовао против партизана у Брјанској и Гомељској области. Забележено је да су спалили осам села, а становништво убијали или слали у концлогоре. Само 28. априла 1943. стрељали су 70 сељака. Валентин је признао и осуђен је на 25 година робије. Ослобођен је 1955. у време опште амнестије.

Александар Турчинов, како се наводи, нерадо говори о оцу, вероватно што је у време изгнанства живео са другом женом у Сибиру.

И. К. – Вести