Скупштина СНО „СРБИ НА ОКУП“ – Реферат из Црне Горе
Ваше Преосвештенство,
часни оци, сестре монахиње,
цијењени саборци из Свесрпске народне организације ,,Срби на окуп“,
искрено благодарим на указаном повјерењу да испред српских интегралиста из Црне Горе направим скроман пресјек друштвене реалности народа коме припадамо са простора ове бивше југословенске републике. Прихватио сам Ваш позив јер сам и до сада, без резерве, подржао бројне активности Свесрпске народне организације и наставићу да то чиним и убудуће док год ,,Срби на окуп“ буду ширили свијест о томе да смо ми Срби једна и недјељива национална цјелина, тренутно испарцелисана комунистичким и НАТО парадржавним границама.
Црна Гора некада јесте била српска држава и то апсолутно није спорна историјска чињеница, као што Вам нико озбиљан неће оспорити српски национални, односно етнички историјски карактер знатних области у авнојевској Босни и Херцеговини које су припале Федерацији Бошњака и Хрвата. Идентична ситуација је и на територији Хрватске, и то на оном реалном дијелу у кога, чисто напомене ради, не убрајам области окупиране Републике Српске Крајине. Послије свега, заступник сам идеје, односно концепта по коме ипак није реално да, мимо православних Срба, тражимо некога ко може носити причу о српском духовном, културном и на крају државном јединству. Баш као што сам сигуран да су српски антиекуменисти пријеко потребан корективни фактор који ће приморати црквену администрацију да се коначно изјасни за вриједносни дисконтинуитет у односу на оно што се у Светој, Саборној и Апостолској Христовој Цркви дешавало у ери комунизма и поготово од времена када су представници Демократске опозиције Србије дошли на власт и дисциплиновали Цркву многоструко више и на несрећу очигледније него Слободан Милошевић.
Живимо у времену када се пред нашим очима за сва времена промијенио идентитет дијела народа у Црној Гори, нумерички довољно да се уједно промијени и генерални етнички карактер у држави. Да будем директан – 28, 73 одсто пописних Срба у Црној Гори нису и не могу бити већина у односу на преовлађујућих 71,27 одсто популације. Та реалност просто мора бити полазиште за решавање српског питања. Нисам случајно одабрао термин ,,преовлађујући“ јер су око круцијалних друштвених тема сви остали народи редовно удружени против интереса Срба. И дефинитивно, Срби имају један поглед на прошлост, садашњост и будућност Црне Горе, док Црногорци, Бошњаци, Муслимани, Хрвати, Албанци и накалемљена режимска политичка елита Рома, имају контра-перцепцију.
Режим у Црној Гори је отворено антисрпски. Хашим Тачи је недавно, у својству ,,државника“, био у посјети Милу Ђукановићу. Тај режим, подржан такозваним опозиционим Покретом за промјене изгласао је Устав Црне Горе којим је српски језик, иако тада већински са чак 65 пописних процената оних који су се изјаснили о језичкој припадности; постао нормативно раван албанском, хрватском и бошњачком језику, док је црногорски са пописних 21 одсто, преко ноћи једини службени у држави. Умјесто да уче на свом језику и у националним одјељењима, у складу са уставним и законским могућностима, српска дјеца уче историју која није српска и добијају оцјене из црногорског језика јер парламентарна опозиција хоће тако. Сви у Парламенту Црне Горе, и власт и опозиција, хоће грађанску државу јер је таква најједоставнија за асимилацију Срба у националне Црногорце. Да управо црногорски буде назив језика који се користи у образовном систему и једини уписује у рубрике са оцјенама, гласали су и власт и парламентарна опозиција. Касније је опозиција, које заправо вриједносно и у сфери заштите српских интереса нема, тај наводни велики ,,успјех“ прославила алкохолисањем, пред камерама и фотоапаратима, у друштву шефа Делегације Европске уније, раније Европске комисије у Црној Гори, а све због испуњења ,,мантре“ о општем ,,помирењу“ у држави. Паралелно, опозиција која је српским гласовима стекла парламентарни статус, након незапамћене трговине, дала је додатна три мјесеца МОНСТАТ-у и властима у Подгорици да искасапе пописне податке, након чијег су објављивања српски и црногорски језик у истој процентуалној равни, док према најновијим истраживањима црногорски има супремацију у габаритима 41, 1 : 39, 1. Тако су се подаци о националној и језичкој припадности грађана Црне Горе сабирали и очигледно одузимали три и по мјесеца, док се подаци о резултатима избора, који су операција слична овој пописној, слију у Државну изборну комисију или Изборни штаб Демократске партије социјалиста за четрдесетак минута.
Прије годину и по дана припадао сам тиму људи који је освојио апсолутну већину електорских мандата за Изборну Скупштину Српског националног савјета. Била је то прилика да се покрену питања која се тичу права српског народа која проистичу из могућности гарантованих Уставом Црне Горе, њеним законима и међународним документима о заштити националних заједница. Међутим, режим је поништио нашу побједу и Савјет предао онима који су се продали за више стотина хиљада евра. Иако смо недвосмислену документацију о крађи прослиједили дипломатском кору у Подгорици, који је лоповлук одреда интерно потврдио, нико није, као што то знају да ураде, затражио да се испоштују и процедура и већина. Данас је тај процес пред Управим судом који је пробио све рокове током којих је имао обавезу да се изјасни.
У Скупштини Црне Горе данас немате ни једног посланика који се противи уласку у Европску унију. Нико да саопшти став какав у Србији заступају, истина тренутно ван парламента, али ипак уз какву-такву медијску присутност: Српска радикална странка, Покрет Двери или Демократска странка Србије. Нико у државном парламенту да каже да прије свега због Косова и Метохије Европска унија није пријатељ српском народу у Црној Гори. И не само то, на челу скупштинског радног тијела, Одбора за европске интеграције, налази се Србин који се енергичније од ДПС-а и усташоидне Социјалдемократске партије, залаже за улазак у Европску унију и коме, према сопственом признању, подршка коју Брисел даје лажној држави Косово, није препрека за евроунијатску издржљивост. Ни једна странка у Скупштини Црне Горе не залаже се за војне и економске интеграције са Руском федерацијом.
Питање Српске православне цркве полако долази на дневни ред. Национал-социјалистички режим се спрема да формира ,,Православну цркву у Црној Гори“ коју би чиниле Епархије које су тренутно под јурисдикцијом Београдске патријаршије, односно чине органски дио Српске православне цркве; и тзв. ,,црногорска православна црква“. СПЦ је успјела да задржи канонске монополе у комуникацији са помјесним православним црквама и сачувала је објекте, односно цркве и храмове широм Црне Горе, изузимајући дио цркава на Цетињу и у његовој околини, односно на мањем дијелу Старе Црне Горе. Највећа предност Митрополије црногорско-приморске, односно Цетињске митрополије СПЦ, огледа се у практиковању тзв. традиционализма у смислу схватања стриктно обичајног и празничног Православља као највећег вјерског домета код огромног броја лаика. То практично значи да недостатак црквене, односно вјерске јавности, још увијек задржава status quo у дефинисању коначног положаја СПЦ у Црној Гори. То, свакако, не може вјечно да траје. Ипак, мањак јавне полемике о питањима која се тичу суштине православне вјере, онемогућава да се постави питање кокетирања појединих личности из црквене јерархије, који имају свештенички чин, са представницима државе на очигледну саблазан вјерних. Да се разумијемо, не спорим да црква и држава треба да сарађују, али је спорно аболирање, на било који начин, богоборачких и антиправославих режимских кадрова који су материјално опљачкали српски народ, а с Православљем имају додира колико и Муамер Зукорлић са Антиохијском Патријаршијом.
А подсјетићу Вас на став Преподобног оца Јустина Ћелијског који је рекао да се ,,по цијену свих цијена“ од стране Цркве ,,не смију чинити никакви уступци никаквим политичким режимима“. А ,,најмање са црквоборцима, црквогонитељима и црквоуништитељима“, какав јесте режим у Црној Гори, било да је ријеч о ДПС-у или СДП-у. Презриво је што неки политички и ини колаборанти аболирају ДПС у односу на СДП. Да није ДПС-а, снага СДП-а и Либералног савеза била је преслаба да сруши заједничку државу и крене у фронтални напад на српски језик и карактер помјесне Српске Цркве.
Питање екуменизма и супротстављање овој пошасти није медијски актуелизовована тема у Црној Гори јер због медијске блокаде и низа споредних фактора не постоје услови за јавну расправу.
Да су информације које дијелим са Вама о пројекту формирања јединствене наводно ,,православне“ и наводне ,,цркве“, иза кога стоји Ђукановићев режим, а која би имала јасан унијатски идентитет – тачне; свједочи и чињеница да је из државног буџета квазирелигиозна организација, тзв. ,,црногорска православна црква“, током претходне календарске године, добила највише новца, цијелих 55.564 евра, док ни један евро није издвојен за Уставом јасно предвиђену могућност да се српска дјеца школују на свом језику и да проучавају националну историју.
Осим тога, владајућа Демократска партија социјалиста за предстојећи јунски Конгрес припрема посебне програмске принципе који се тичу решавања исконструисаног ,,православног“ питања и некаквог ,,помирења“ на принципима екуменизма и без дистанце према Ватикану. Уосталом, ако су унијати по питању европских интеграција и НАТО пакта, зашто не би покушали да се и Црквом поиграју? Она за њих није светиња. Пођимо од аксиома да Цркву Христову ,,врата пакла неће надвладати“ (Матеј, 16-та глава, 18-ти стих), али и од факта да ,,сви који хоће да живе у Христу биће гоњени“. Из овог разлога ће они за чије је око и ум Православна црква без Светога Духа и Светих Тајни и који је посматрају као просту организацију типа некадашњег Савеза комуниста, Социјалистичког савеза радног народа Југославије или Савеза социјалистичке омладине Југославије; веома брзо кренути и формално, односно јавно, у обрачун са СПЦ-ом. Узмите било који репер друштвеног живота у црногорској држави. Рецимо оне мање важне или формално небитне појаве за појединце који све потцјењују или ништа не признају. Погледајте ратове коментарима на порталима у Црној Гори. Тамо се људи не споре и не псују око просјечне мјесечне плате, разумијевања Сингера или Достојевског, или због разлика у припадности неком музичком правцу, цијеле групе се на интернету реторички и вербално кољу у вези са питањем гордог отпадија Црногораца од Српства, при чему су црногорски отпадници агресивнији јер су без образа и без Бога. Конвертити који никада више неће бити Срби, упамтите то браћо, никада више неће бити Срби, као што то неће бити бивши Срби, а садашње усташе из Западне Херцеговине; они су се одрекли мајчиног млијека и свега онога што нас Србе из Црне Горе, Брда, Боке и Старе Херцеговине чини народом. Они нас мрзе подједнако или тачно онолико колико се не волимо ми Срби и Албанци због Косова и Метохије.
Црна Гора је потписала конкордат са Ватиканом без било каквог отпора малобројне теолошке јавности, о лаичкој и наводним просрпским лијевим или десним партијама, да и не говоримо. Подсјетићу Вас да је Свети архијерејски синод Српске православне цркве 1937. године екскомуницирао све посланике и чланове Владе који су гласали за конкордат. С обзиром на то да се испоставило и да су љевичарске структуре у државним органима Србије прије пола године потписале идентичан правно обавезујући акт са Римокатоличком црквом, јасно је да и званична Подгорица, колико и Београд, синхронизовано пристају на све притиске са стране, а да, нажалост, у нашој Цркви нема спремности за отпор и да буквално срљамо у духовно и државно расуло. Претходни конкордат Ватикана и Краљевине Југославије, у којој су биле и Србија и Црна Гора, за последицу је имао крваве обрачуне након побуне православних вјерника, а на дан када је Конкордат ступио на снагу упокојио се, прецизније – отрован је српски патријарх Варнава. Тешко нама гдје смо данас у односу на то вријеме.
На крају ове анализе приморан сам, нажалост, савјести ради, да констатујем у форми упозорења и Вама и цијелој српској јавности, да ће број Срба у Црној Гори драстично падати и даље, поготово у оваквим околностима када је оно што је претекло од асимилације загушено између режимског чекића и наковња лажне парламентарне опозиције чији је јавно прокламовани политички пројекат – некакав црногорски државни патриотизам. Срби су од разбијања заједничке државе са Србијом осакаћени – наш удио у укупној популацији истопио се са 33 одсто на поменутих 28 процената. Ако нација и Светосавље представљају српски секундарни интерес у односу на евроинтеграције и наводну борбу против корупције, није немогуће да нас још за наших живота буде испод 20 одсто и све то без елементарне правно-политичке заштите базиране на Уставу и законима. У таквим околностима српском етничком бићу никада, ни теоретски, нећемо вратити оне Црногорце који говоре српским језиком и наш национални корпус са 28 процената увећавају, макар у формалној равни, на 41 одсто у домену језичке идентификације. И, господо, чак ни то више није већина! Окореле црногорске усташе који говоре црногорским језиком и који су се јавно одрекли Светосавља изостављањем највећег српског светитеља из календара тзв. ,,црногорске православне цркве“, изгубљени су за Српство и данас и у вјекове вјекова. Чуда, браћо, представљају заправо изузетке и нијесу честа колективна појава.
Дозволите ми, на крају, с обзиром да се први пут јавно обраћам на неком Вашем скупу, да саопштим разлоге за мој афирмативан став према Свесрпској народној организацији ,,Срби на окуп“. Тај став није уперен против било кога, он је подударан са ,,Србима на окуп“ када су у питању вриједносни судови који су ,,одговорни“ за формирање Вашег покрета. Наиме, да су 1389-те године Срби правили компромисе на Косову пољу, да су преговарали са Турцима онолико колико то неки данас промискуитетно раде са Шиптарима и њиховим патронима, можда би нас чак било и више, можда бисмо, у квантитативној равни, били бројнији као народ, али бисмо били башибозлук. Али, ми смо се на Косову Пољу жртвовали и завјетовали. Све смо дали и све дугујемо Христосу. Данашњи еврофанатици, да су пред сличним избором, то би сматрали лудошћу. Него, мошти кнеза Лазара нетрулежне су, а све заблуде с којима смо се суочили, распале су се као прах и пепео. Даће Бог, и прелест евроунијатства и Јудина понуда тзв. ,,атлантских интеграција“ сурваће се као и комунизам.
Зато, нема кривудања, нема слалома. Не могу се идеолошки дресови пресвлачити сваке двије године и не може се обешчастити све што нам је свето, као народу Божијем, да би се исти они који су све то обешчастили периодично, када им затреба и када је то профитабилно, појављивали као свеобухватни спасиоци. Такви могу да имплементирају, када им год принаумпане, и народни социјализам и да прозборе коју о наводно ,,модерном“ православљу.
Знам да Ви са собом, у збјегу, чувате и искру слободе Србинове на разапетом Косову и Метохији. Између Вас и оних који се интегришу, бирам Вас. И највећи ми то био гријех у животу.
Зато, браћо, нека буде као што каже непролазни и ванвремени Свети Николај Жички и Охридски: ,,Богу благодарни, народу захвални, гледамо у будућност без печата срама“.
На Видовдан, у Призрену!
Добрило Дедеић, председник Српске Листе
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
