Наши нас разоружавају по налогу NATO, имају вишкове јер „убијају“ Војску

СРБИЈА ПРЕ 100 ГОДИНА ИМАЛА АРМИЈЕ И ДИВИЗИЈЕ, А ДАНАС – ШЕСТ БРИГАДА И БАТАЉОНЕ

• Старије колеге се сећају оних чувених NATO шема нове организације и формације, које је са собом „у џепу“ носио британски генерал-мајор Џон Мур-Бик, „саветник“ тадашњег министра одбране Бориса Тадића, потпомогнут „чинодејствовањем“ свог главног сарадника, господина Семјуела Холандса… Нешто касније се тој екипи прикључио Амадео Воткинс, британски доктор наука, „експерт“ за реформу система одбране и безбедности. Поготову у колонијалним поседима Њ.К.В.
• За њих је било „несхватљиво“ да једна „мала“, балканска државица у 21. веку располаже са: око 1.100 тенкова, преко 850 оклопних борбених возила, више од 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, 155 авиона, 53 хеликоптера… Истицали су да то није потребно, да ће нас Алијанса „партнерски“ штитити, да је дошло време мира и пријатељских регионалних и глобалних односа, да је у првом плану дипломатија
• Сада Министарство нуди на продају и око 16.700 пиштоља калибра 7,65 милиметра, око 3.500 аутоматских пушака М-70, око 120.000 тромблонских мина и око 1.500 ракета. Заинтересовани могу да купе и више од 1.100 противавионских топова од 20 и 30 милиметара и око 5.400 ручних бацача ракета, минобацача и бестрзајних топова, а на продају је и 26 вишецевних лансера ракета М-63
• Многи ће се по инерцији чудити, међутим, узалуд: ништа се неће променити. Одлично они знају шта раде, то морају да изврше, немају избора и не смеју назад. Да, баш тако. Онако како је обећано, зна се коме

Пише: пуковник Горан ЈЕВТОВИЋ,  Фонд стратешке културе

ПРЕМА агенцијским вестима, портпарол Министарства одбране званично је реаговао поводом великог интересовања јавности о најављеној продаји значајне количине тзв. вишкова наоружања, муниције и борбене опреме Војске Србије, тако што је појаснио: „наоружање и опрема планирани за продају су застарели, и неће ослабити одбрамбену моћ земље… Ради се о вишковима наоружања и војне опреме који нису неопходни за нормално функционисање система одбране. Средства која су оглашена вишком су застарела, са истеклим ресурсима и веком употребе“.

Да видимо да ли је то тако, која је позадина ове атрактивне и по свему неуобичајене вести, и о чему се ту, заправо, ради?

Уколико је нешто вишак, па још застарело, са истеклим ресурсима и веком употребе, питање које се намеће је веома једноставно – коме ћете ту „гвожђурију“ продати и ко то по свету купује нешто што је по дефиницији „out“? И шта са тим тај купац намерава да ради? Логично, зар не, ресурси су одавно „истекли“, како се недвосмислено поручује? А, опет – купаца итекако има и то знамо.

Истина је, на жалост превареног и разоружаног народа, на потпуно другој страни.

Такозваном реорганизацијом, реформом и особито „модернизацијом“ Војске, која је почела одмах након петог октобра, а фуриозно се наставила 2003. да би 2007. године, практично, била завршена, добили смо (да, управо тако – добили смо решење тог „проблема“ од NATO ментора) оружану силу која је сведена, буквално, на прирепак Алијансе у овом делу Балкана. Тачно онако како су нам је нацртали и то дословно одређујући „у комад“ чиме ћемо располагати.

Старије колеге се сећају оних чувених NATO шема нове организације и формације, које је са собом „у џепу“ носио британски генерал-мајор Џон Мур-Бик, „саветник“ тадашњег министра одбране Бориса Тадића, потпомогнут „чинодејствовањем“ свог главног сарадника, господина Семјуела Холандса. Свакодневно су обилазили не само Генералштаб, већ и команде и јединице оперативног и тактичког нивоа широм земље.

Нешто касније се тој екипи прикључио Амадео Воткинс, британски доктор наука, „експерт“ за реформу система одбране и безбедности. Поготову у колонијалним поседима Њ.К.В.

Уважени Амадео управо креће са послом реформе МУП-а Р. Србије, тежишно специјалних јединица, са позиција специјалног саветника нашег министра унутрашњих дела. И, наравно, „реформисаће“ их баш онако како нам је средио Војску.

Нисмо ваљда заборавили како су били „запрепашћени“ количином тенкова: Т-84, Т-72 и Т-55, али и истовремено задовољни што ће нам „помоћи“ да се решимо „баласта“.

За њих је било „несхватљиво“ да једна „мала“, балканска државица у 21. веку располаже са: око 1.100 тенкова, преко 850 оклопних борбених возила, више од 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, 155 авиона, 53 хеликоптера… Истицали су да то није потребно, да ће нас Алијанса „партнерски“ штитити, да је дошло време мира и пријатељских регионалних и глобалних односа, да је у првом плану дипломатија и тако даље и томе слично. Све до независног „Косова“, подразумева се.

А онда су тадашњи министри одбране, посебно Првослав Давинић, преузимајући реформску штафету од свог претходника, потоњег „врховног команданта“ у два мандата, успели да се „изборе“, ето, да ипак „сачувамо“ 200 и који комад тенкова М-84, а да се преосталих око 800 комада (Т-55), једноставно, решимо тако што ћемо их прогласити вишком.

Због чега су тенкови и остала тешка (као и лака), управо оглашена борбена техника постали вишкови?

Због тога што су нам „пријатељи“ измоделовали Војску, која се, што се тиче вида Копнене војске, састоји од шест бригада – четири условно мешовите (комбиноване), једне артиљеријске и једне специјалне бригаде, које у свом саставу могу располагати, по количини, симболичном тешком борбеном техником. Остале јединице КоВ-а (углавном ранга самосталних батаљона) у вези са овим питањем не заслужују пажњу.

Да апсурд буде комплетан, тако форматираној, слабашној оперативној војсци према NATO интересима, која се базира на бригадама (чији су батаљони као основне тактичке јединице разбацани на све стране) као најјачим саставима, дато је у задатак да негује светле традиције славне Српске војске, која је пре више од стотину година била организована у армије и дивизије, и као таква читавом свету показала сву снагу српске ратничке, одбрамбене моћи и поноса.

Бригаде данас, наспрам армија и дивизија пре читавог века. Поред свеколике трагедије, то је и својеврсно лицемерје и унижавање славних српских војвода, генерала, официра, подофицира и војника ратника који су сачували слободу и част Србије.

И ето нам главних разлога да имамо огромне вишкове наоружања и војне опреме.

Када нам се све то дешава? У тренуцима док све остале околне војске, које су или чланице NATO-а или дубоко у процесу учлањења, јачају своје борбене капацитете и врше припреме за скоро незаустављив сукоб глобалних размера и удар на братску Русију.

Уз сву ту муку, ми имамо и „луксуз“ већ створене „војске Косова“, чије се озваничење догодило у Вашингтону и наравно Бриселу, и сада се чека само да се „смилују“ однарођени и самозвани српски представници у скупштини отцепљене покрајине, коју називају својом независном државом и да властитим гласовима потврде то модернизовано и солидно борбено опремљено ОВК чудовиште.

А где је тешка борбена техника? Где је завршио велики део оних око 800 тенкова, који нису доступни садашњој Војсци Србије нити их има у свом организацијском саставу?

Према сазнањима која су прикупљана у дужем периоду, али не из војних кругова, већ на легалном тржишту наоружања, од различитих, тежишно, иностраних извора, ситуација је врло интересантна. Уколико грешим, нека Министарство одбране званично саопшти стварне податке, али, без фризирања.

Да видимо шта се одиграло, наравно, према незваничним подацима:

а) Продато (значајнија борбена средства):

1.- Тенк Т 55 модели „А“ и „АК“ – продато око 220 до 230 комада.

Продајна, тржишна цена по комаду у затеченом стању, од 17 до 25.000 долара, плус-минус 3-5 хиљада зелених новчаница.

2.- БВП М-80 и 80/А М-60 (оклопни транспортери, борбена возила пешадије) и БТР-50 и БТР-60 (оклопна извиђачка возила) – припремљено за продају (према саопштењу Министарства) око 220 комада.

3.- Топ 130 мм М-46 – продато око 65 комада по цени од 25 до 30.000 долара

4.- Хаубица 122 мм, Д-30 – продато око 96 комада по цени од око 25.000 долара.

5.- Топ-хаубица „Нора“ 152 мм – продато око 25 комада. Цена непозната, може бити незнатно већа од наведених средстава.

6.- Хаубица 105 мм – продато такође око 25 комада. Цена по комаду као и код претходно наведених артиљеријских средстава.

7.- Хаубица 155 мм – слободно за продају и опредељено око 60 комада (пре огласа Министарства).

8.- „Прага“ В 3С (конвеционално ПВО средство изузетних перформанси, али и средство намењено за неутралисање пешадије, посебно у утврђеним ватреним тачакама – бункери, склоништа, ојачани објекти и сл.), продато око 160 комада.

Цена око 14.000 долара (незнатно виша или нижа) по комаду.

б) Исечено и истопљено (значајнија борбена средства):

1.- Тенк Т 55 „А“ и „АК“ – 200 комада (плус-минус, „који комад“ горе или доле).

2.- БВП М-60 (оклопни транспортер, борбено возило пешадије), нешто изнад 120 комада.

3.- Топ Т-12 100 мм, конвенционално и изузeтно успешно противоклопно средство – око 200 комада.

Важно је нагласити да је за свако борбено средство које је продато према тзв. виђеном стању, купац углавном захтевао да се иста сређују у домаћим капацитетима тзв. наменске индустрије и ремонтним заводима али и у појединим приватним компанијама, према стандардима „великог“ односно „генералног ремонта“. То је подразумевало довођење сваког комада наведене технике у тзв. нулто стање, а то значи у стање као да је тек произведен. Практично, купац је добијао потпуно нови: тенк, транспортер, хаубицу, топ…

Цена тог обимног посла кретала се по комаду оруђа у распону од 30 до 60% од купопродајне вредности. Што значи, ако је тенк купљен за 20.000 долара, максимално улагање је могло да буде још 12.000, и за цену не већу од 32.000 долара, купац је набављао потпуно ново средство, са све ласерским и осталим уређајима.

Колико је коштао „килограм“ тенка, транспортера, хаубице…, који су топљени, знамо сви, у железари у Смедереву, заиста је илузорно наводити.

И да се не упуштамо у силне „научне“ анализе – тенк Т-55, када је ремонтован, када се редовно одржава и кондицира, са ласерским справама и нишанима, је непревазиђено оклопно средство за оно што нам је управо потребно – одбрамбене операције у случају оружане агресије на земљу.

Можда није адекватан за масовне тенковске битке у нападним операцијама (иако ме је у то тешко убедити), али је, у сваком случају, реч о изузетној оклопној техници, која, када се штити пешадијом, затим из ваздуха и одговарајућим инжењеријским обезбеђењем, агресору задаје тешке муке, а властитом народу обезбеђује миран сан. И ресурси су му скоро за 1/3 дужи од модернијег сабрата под називом М-84.

Нема ту празне приче и наклапања, све је већ виђено 1999. године. Они који су ратовали на КосМету сетиће се догађаја када је управо наш тенк Т-55 из 15. оклопне бригаде Приштинског корпуса, у околини Подујева, током активности примопредаје „положаја“ према Војно-техничком споразуму, извлачио из блатњаве оранице заглављени британски „савршени“ тенк Challenger.  Наравно, по молби њихових командира. И један и други су се налазили у истом блату, али се онај наш (потоњи „вишак“) просто играо у тој каљузи, док је онај са обала Темзе био непомичан.

У званичном саопштењу Министарства одбране, посебно се наглашава, поред већ напред изнетог да: „овакав поступак има за циљ постизање максималне транспарентности у процесу продаје, тј. давање довољно времена заинтересованим предузећима да пронађу купце.“

Дакле, ту смо, све је лепо упаковано у изокренуте тезе. Неће бити да је „транспарентност“ главни разлог за овако ексклузивно оглашавање као да је реч о продаји ексера (уосталом, како неко замишља да се нетранспарентно продају стотине тенкова и оклопних транспортера?), нити је у свему томе нарочито за јавност битан онај „буџетски фонд“ који ће бити формиран од прикупљеног новца, већ управо оно што већ истакох – маскирање стварних разлога за елиминацију „вишкова“.

А то су, да поновимо – малена оружана сила којој та средства не требају нити јој је дозвољено, од стране NATO „партнера“, да их има и као такве чува, а затим, можда и најважније: сувише је то борбене скаламерије која, рецимо, у неком наредном периоду, када се (и ако се) будемо отресли западних сатрапа, релативно лако и за мале паре, може да се стави у функцију. Ону праву – ослободилачку и у функцију одвраћања душмана.

У вези са тим, једно лепо подсећање – у најтежим временима санкција и блокаде, па чак и у прве три-четири године након агресије, Војска Југославије је из текућих буџетских средстава, сваке године могла (а то је и чинила) да врши средњи и генерални ремонт, оквирно до једног оклопног батаљона. То значи, били смо способни да, без икаквог маркетинга и свакодневне кукњаве, ремонтујемо од 30 до 40 тенкова којима су истекли сви могући ресурси, односно значајно био увећан режим кварова на склоповима и системима.

И, зато, овакви догађаји у којима се сулудо отуђује „очевина“, а не купује се ништа ново (!), код оних добронамерних људи (ценим да нас је велика већина таквих) изазивају и тугу и, нажалост, бес.

Погледајмо и кроз овај део саопштења како нас, на наше очи, разоружавају (уместо да враћају старе ратне јединице) и онемогућавају одбрану, јер се отаџбина не брани само тенковима и хаубицама:

 „Министарство ће понудити око 16.700 пиштоља калибра 7,65 милиметра, око 3.500 аутоматских пушака М-70, око 120.000 тромблонских мина и око 1.500 ракета. Заинтересовани могу да купе и више од 1.100 противавионских топова од 20 и 30 милиметара и око 5.400 ручних бацача ракета, минобацача и бестрзајних топова, а на продају је и 26 вишецевних лансера ракета М-63.“

Многи ће се по инерцији чудити, међутим, узалуд: ништа се неће од планираног променити. Одлично они знају шта раде, то морају да изврше, немају избора и не смеју назад. Да, баш тако.

Онако како је обећано, зна се коме.

Као што знају да ће доћи време када ће се полагати рачуни. Наравно, крајње „транспарентно“ и, подразумева се, сасвим поштено.

Па ком’ опанци, ком’ обојци.

        Фонд стратешке културе