Србски добровољац Деки – Нисам ја изгубио годину дана, колико сам овде (у Новорусији). Добио сам много више – поштовање кад се спомене реч Србија!

* Добро вече, Дејане. Искрено се радујем што Вас затичем у добром расположењу, и као кажу код нас на Дону „у бодром Духу“. Знајући за наш сусрет, редакција ФБРепортера је замолила да Вам најпре пренесем срдачан поздрав и најлепше жеље, што ја са задовољством и чиним.

– Мени је веома пријатно дати интервју за Ваше новине. Прво, јер је лако разговарати са лепом женом, а затим што пишете истину, за разлику од многих других новина. Код мене је увек добро расположење. Нажалост, здравље није најбоље, али за неко време бићу као нов.

* Није у реду питати војника за здравље. Али, нарушићу руску традицију: Како се осећате?

– Код нас у Србији је сасвим другачије. Прво питају војника за здравље. Хвала на питању није баш добро. Трећи пут сам рањен. Овај пут ме баш добро поткачило, али биће боље.

Кад смо већ код обичаја, нешто сам приметио код руског народа. Избегавам псовке, али понека излети, међутим нису тако страшне. Може се рећи да је у Србији то традиција, мада ни Руси не заостају много. Међутим, за две године проведене у Русији, од тога годину у рату где псовке излећу саме од себе, нисам чуо ни једанпут да је неко опсовао Бога, цркву или неког свеца. Нажалост, у Србији се то чује сваки дан.

* То јест, Дејане, могу рећи нашим читаоцима да се код нас у Ростову каже: „То неће дочекати„!

– Правилно. Никад неће чути. Колико год да је тешко, иде се напред са осмехом на лицу.

* За нашу редакцију и наше читаоце, сусрет са Вама је увек велика радост. А Ваши коментари о догађајима у Донбасу имаји посебну вредност јер сте Ви њихов непосредни учесник. Зато се прво питање односи на недавну званичну изјаву руководства Новорусије поводом ситуације са преговорима из Минска. Александар Владимирович захарченко је директно и недвосмислено исказао жељу да Република стане на пут преговора. „Нама крв није потребна. Мисмо спремни да се зауставимо, али само ту где се сада налазимо.“ Да ли ће кијевска власт чути овако разуман предлог?

– Захарченко је опет, по мом мишљењу, делимично у праву. Потпуно је у праву кад каже да нама не треба крви и да треба прекинути борбена дејства. Део у коме није у праву је то што је он човек који искрено верује у часност и да ће фашисти на челу са америчким саветницима да се придржавају договора. Поучен искуствима из ратова у бившој Југославији знам да од части са друге стране нема ништа. Апсолутно исто се дешава тренутно у Украјини као што се дешавало код нас.

– Није никаква тајна да Американци, поред својих саветника и плаћеника, шаљу и оружје у Украјину. Рањен сам из М16. Због болова које сам тада имао и због тога што смо морали да се повлачимо, нисам успео да је додам великој колекцији заплењеног украјинског наоружања које сада може да служи само за украс, пошто је муниција за њега нестандардна. Значи, ако достављају такво оружје, достављају и муницију а такође су потребни и инструктори ради обуке. Може се о томе причати много. Моје мишљење је да се не треба задржати на садашњим територијама, него док трају преговори и док се Украјинци стварно не повуку треба их поразити на сваком кораку где се може. Отерати их далеко од великих градова да не могу да дохвате са далекометном артиљеријом, повући људе из мањих места у позадину и заузети одбрану дубоко у украинској територији.

Проблем Руса, као и Срба, је што смо добродушни – ми све праштамо и желимо решити што мирније, али кад је са друге стране саветник који се родио у држави која је настала највећим етничким чишћењем у историји човечанства, треба се борити њиховим оружјем. Они не намеравају да прекину војна дејства из више разлога. Један од основних је што не смеју, јер они који су их довели на власт то не дозвољавају. Украјини нема мира на дуго, пошто Америци и НАТО пакту треба немирна граница са Русијом. Као што сам много пута рекао, Амери ће се борити до последњег Украјинца. Кад са њима заврше, наћи ће неко ново жариште на руској граници.

– Друго, власт у Кијеву користи тренутно стање да се богати. У почетку су продавали оружје ополченцима, имате пун „ју туб“ таквих изјава. А то затим отвара могућност даље трговине оружјем. Многи то знају, али без доказа ништа, међутим захваљујући „кибер беркуту“ многи урајински списи су стигли у јавност. Један од њих је да премијер Јацењук, иначе највећи заговорник рата, с једне стране тражи од Американаца оружје а с друге стране продаје оружје Сирији. Такође захваљујући њима јавност је била упозната и са наредбом шефа службе безбедности Украјине да се убијају цивили и да се затим окриве снаге Новорусије. Злочинцима са украјинске стране то се толико свидело, да се више и не старају да окриве наше снаге, већ отворено из свег расположивог оружја бомбардују болнице, школе, дечије вртиће, аутобуске и железницке станице.

Кад се оснује суд за ратне злочине, Американци и њихови НАТО партнери ће да се извуку, а Украјинци ће одговарати.

Закључак: згазити их на свим фронтовима жестоко, заробити што више и јавно их снимити и позвати породице да дођу по њих у Доњецк. Али прво пешке да прошетају кроз Кијевски, Петријевски реон и све друге уништене градове, да виде како њихови ХЕРОЈИ штите народ.

* С радошћу ћу Вам упутити комплимент: Ваш руски је сваким даном све бољи и бољи… Што се може рећи за мој српски. Али, чак и моје слабо знање језика дозвољава ми да направим једно лингвистичко опажање: код Американаца који су непрекидно у рату не постоји реч „Добровољац“. У свим речницима енглеског језика налази се безлична реч „Волонтер“. И само у нашим језицима постоји идеја ДОБРЕ ВОЉЕ, личан и дубок однос према страдању пријатеља и брата. У српском и руском језику реч „Добровољац“ има исто значење и звучи тако да јој превод није потребан. Ја знам да Ви и ја на исти начин разумемо њен смисао…

Али, како се то десило да се о идеји добровољства која чини саму суштину српства, у неким српским медијима пише са увредљивим тоном. Више пута сам видела објаве које чији је циљ да дискредитују српске добровољце у армији Новорусије. На жалост, такве објаве су биле и у „Блицу“, „Куриру“ и на „РТС-у“…

– Хвала на комплименту за руски језик – за то су „крива“ наша браћа са којима проводим све време. Хвала Богу па се све више и више Срба прикључује праведној борби, па се и матерњи језик чује код мене у бригади. На жалост, опет сам удаљен са линије фронта, али су остали момци који ће достојно бранити нејач, жене и старе од фашистичких хорди.

– Не видим како бих другачије могао да назовем то што је некада била украјинска армија. Фашисти су зато што се на многим фотографијама и видео снимцима које сами објављују сликају и клањају се Адолфу Хитлеру. Њихово обележје је, поред украјинске заставе и застава нацистичке Немачке. Тако да се и не чудим много подршци коју имају од немачке канцеларке. Колико год да она прича да јој је жао и да треба да се прекине рат, ја лично у то не верујем. То је исто као што Порошенко, председник Украјине, каже: „дајте нам оружје, ми смо за мирно решење.“ Да није жалосно било би смешно.

(Што се тиче објава у „српским“ медијима…) Код нас на селу кажу „Кера лаје ветар носи“. Тако и за те назови новинаре. Ја сам се зачудио колико Руси читају наше новине. Прво су ми они послали из Блица. „Истина о Дејану Берићу“ у тим назови новинама. Занима ме само да ли је срамота те назови новинаре и назови Србе да износе толико лажи? Не знам име тог смешног човека који каже да је био у мом селу и да је добио информације о мени из села. Читао сам и било ми је искрено лоше, не због тога што лоше пише о мени, него због тога што је Србство спало тако ниско да се за паре све продаје. Занима ме само, ако неко може да ми каже, колики је новац потребан да би се измислиле толике лажи само да би се неко оцрнио, неко ко овде брани српску част, коју они газе на сваком кораку са сваким текстом.

За оне који нису читали навешћу само пар примера. Нису били у стању да нађу ни јавне податке исправно. Значи треба бити пијан или много велика будала да напишеш толико лажи, а можда и једно и друго.

„Српски“ званични медији и њихова „истина“…

Кажу да сам завршио школу у Земуну – промашили су за четрдесетак километара. Затим да сам играо фудбал у Телеоптику – то не би било лоше, али на њиховом стадиону сам био само једном, и то послом. Затим да ми породица живи од мајчине пензије – тако је и своју пензију трошила на ко зна шта, што нико није ни знао. Затим да сам и ловац, што никад нисам био и да сам побегао у Русију и преварио раднике. Да су били у селу, сазнали би да сам свом раднику избеглици из Хрватске направио кућу и да сам сваког свог радника запослио у фирмама које су још функционисале. Можда би и сазнали о хуманитарним акцијама које сам организовао уз помоћ другара риболоваца. Али њима то није важно, важно је да се оцрни човек који је дошао да брани нејач и обичне људе од повампиреног фашизма.

Спомињу и дугове. Свако ко се бавио малим бизнисом код нас је дужан. Ево јавно могу рећи да су моји дугови око 15 000 евра. Зато сам и отишао у Русију да радим, да бих вратио. Да су то прави новинари онда би се позабавили фирмом која ми је остала дужна око половине тог дуга, или би се позабавили сличним фирмама које користе ужасно економско стање у Србији да искористе српске раднике. Обећавају свашта а после буквално истерају раднике на улицу јер српски радник у Русији нема никаква права. Па узмеш мрвицу што ти нуде од зарађеног, или будеш поносан па нећеш ништа. Многи то не разумеју, али кад се ради од јутра до сутра и нуди се затим петина или шестина зарађеног, онда човеку не треба ни то. Да су прави новинари, занимали би се тиме или неким сличним стварима и било би им најважније да пишу истину.

РТС је посебна прича. Они су, како кажу, сервис грађана Србије. Да ли тај јавни сервис преноси слике свакодневног бомбардовања цивила у Новорусији, да ли преноси сахране мале деце које фашити побише овде, да ли преноси да Украјинци бомбардују градове фосфорним бомбама, касетним бомбама…? Наравно да не, јер у Србија влада цензура коју ја за мојих четрдесет година нисам видео. А нас овде морају да дискредитују јер их плаћају да то раде. Довољно је погледати чије су новине па ће све бити јасно. А за РТС који је као јавни сервис, можда и јесте, али њега уређују, као што рече Почуча пре неки дан, амерички политичари у Србији.

Иначе, морам да напоменем да сам пре неки дан са Дејаном Вујићем био у команди Оплота у Снежном. Командант Оплота је човек који је веома сурови официр и он јако тешко превали преко уста да некога похвали. Али су похвалили наше момке који су у њиховој бригади у саставу „Српски Хусарски пук“. Његове речи имају мнооооого велику тежину јер се знамо одавно и тачно знам да кад некога похвали онда је то веома заслужено.

– Једна информација за оне који хоће овде да дођу да зараде новац. Не наседајте на приче политицара, њима је задатак да нас оцрне. За њиховим речима се повела група људи који се вуцарају по Новорусији и Русији већ два месеца да нађу те фамозне инвеститоре. Чак су успели да убеде једног што је био код мене да иде са њима. После мање од месец је човек питао да ли би се могло некако помоћи да се купи карта да се врати у Србију. Срамота га је било да се врати код нас а наравно не би га ни примили. Тако да је савет онима који хоће овде да дођу за новац – нека се обрате онима који кажу да се овде плаћа и нека им дају адресу. Да не лутају, погинуће негде од случајног хица.

Кад већ причамо другарски, једна ствар ми није јасна а тиче се мог боравка овде и разумевања тога у Србији. Људи које знам дуго година питају – зашто ако нема пара? На моје питање да ли је новац мерило за све у животу, одговор је био поражавајући – ДА!

Још горе је кад кажу да у рат у туђој земљи не би ишли просто тако, али за добру плату би ишли и на украјинску страну! Питам се шта се то десило са српским народом, зар су заборавили за част, зар су заборавили колико руских гробова је остало док се бранила Србија? За мене је то веома поражавајуће, веома сам разочаран стањем у српском друштву.

И за све душебрижнике који кажу да сам изгубио годину дана у животу – реците ми шта сте стекли током прошле године??? Откази, труднице у никад горем положају, људи се отпуштају просто тако, српски војници су плаћеници у саставу НАТО-а или, како се то културно каже „плави шлемови“, најбољи пријатељи су Србији они који су убијали српске цивиле и уништавали оно што су наши очеви стварали, ФБИ отворио центар у Београду…

Не питајте мене, ја нисам изгубио годину дана, колико сам овде. Добио сам много више – поштовање кад се спомене реч Србија. А ви сте изгубили много.

* Дејане, време нашег сусрета је пролетело за час. С Вама је занимљиво разговарати, Ви сте искрени и отворени. Опоравите се што пре! До нових сусрета на страницама ФБрепортера!

Хвала Вам Наталија. И мени је време веома брзо прошло. Што се тиче здравља, потрудићу се што пре, уз помоћ браће Руса, да се вратим у борбене редове.
До новог сусрета!

Разговор водила: Наталија Пичурина
СРБски ФБРепортер, 7.2.2015.