Проф Миодраг М. Петровић: Неколике последице штетних одлука и чињења у Српској православној цркви

Српска православна црква има свој Устав, који није посве
у складу са свештеним законодавством и светоотачком
праксом, примљеном од њеног оснивача – Светога Саве.
Али и тако мањкав Устав често се крши и неуједначено
примењује, што за последицу има несклад у животу чланова Цр-
кве, како оних који су духовни архипастири и пастири, тако и
оних који чине њихово словесно стадо.
Последње две деценије увелико се говори о Комисији која са-
ставља нов Устав Српске православе цркве. Давно сам са образло-
жењем одговорио Светом архијерејском синоду, кад ме је дописом
бр. 3015/зап. 2251од 9. новембра 1993. године обавестио о одлуци
Светог архијерејског сабора (АС бр. 20/зап. 30 од 3. новембра 1993.
године) да се образује Комисија са задатком да припреми „Нацрт
Закона о Српској православној цркви“, именујући ме за члана те
комисије. Овде издвајам део свог образложења, односно одговора
Светом архијерејском синоду, од 10. децембра 1993. године:
„…У вези са тим, прво изражавам дубоку захвалност на по-
верењу које ми указујете, а истовремено и безграничну спрем-
ност да према својим моћима помогнем Српској православној
цркви кад год тренутак и потреба то изискују.“
„Свестан, међутим, важности једног, „Закона о Српској пра-
вославној цркви“, с једне стране, и сплета нимало једноставних
црквенодржавних околности у којима се данас налазимо, с друге
стране, морам да истакнем неке познате чињенице:
„1. Српска православна црква у основи има вековно и прове-
рено законодавство васколике Цркве Христове која је иста јуче
и данас, а непромењена ће остати и сутра. Поред тога, има Срп-
ска православна црква и домаће законодавство, као и богато ис-
куство настало из разноврсних (повремено и окрутних) односа
према њој пролазних државних система“.
„2. Законом се, најкраће речено, уређују односи човека према
Богу, односи човека према човеку и односи људи и институци-
ја према нечему. Не видим шта у тој области није покривено ра-
зуђеним црквеним законодавством Српске православне цркве.
Друго је питање да ли су, на пример, Устав и Кривична правила
Српске православне цркве у свему у складу са општим црквено-
правним и канонским учењем Православне цркве. Ако евенту-
ално нису, онда се врши пречишћавање њиховог текста уз изме-
не и допуне. Али то се Вашом одлуком не тражи; тражи се „На-
црт Закона о Српској православној цркви“.
„3. Нацрт закона се прави кад се почиње са новим смерница-
ма, кад се креће из почетка, а Српска православна црква не кре-
ће из почетка. Њени односи и са грађанским властима савршено
су законом решени још пре осам векова. Истим законом беспре-
корно су били решени односи Српске државе према Цркви. Да-
нас, међутим, држава неће да призна оне – још од Светога Саве
уведене – законе који обезбеђују складан однос са Црквом и по-
стојан развој“.
„Најновија држава у којој живимо, Савезна република Југо-
славија, постоји од јуче; она још пролази кроз стања сопственог
тражења и обликовања државности. Најмање је законом уреди-
ла своје односе са Српском православном црквом. Старе прове-
рене законе из времена моћне Србије не прихвата и, уместо да их
усвоји, прибегава импровизацијама и прављењима „нацрта за-
кона“, настојећи у пракси да се уплиће у чисто црквена питања.
Можда управо у тој чињеници треба тражити разлоге за оно што
је министар вера Србије изговорио преко телевизије, тј. да „још
није време за увођење веронауке у школе“.Ако то неко време тре-
ба да дође тек пошто свакојаке домаће и увезене јереси расто-
че српско православно биће, онда је јасно да за данашњу држа-
ву ништа не представља чињеница што огромну већину њених
поданика чине православни Срби, према којима управо хоће да
остане безбојна“.
„Мора, дакле, држава да се својим Уставом јасно одреди пре-
ма Српској православној цркви. Ова не сме себи да дозволи да
некакав „Нацрт Закона“ о њој постане предмет дотеривања и на-
годби са стране државе како је то много пута последњих децени-
ја чињено, због чега је и благослов мањкао у Србији. Наравно,
при прављењу државног Устава не би смело да се превиди чи-
њеница да је свака Југославија (строго узев и она прва) увек била
сметња Србији на путу пуне примене теорије о сагласју у цркве-
нодржавним односима из времена моћне Немањићке државе. Не
треба заборавити, такође, да је и у тој средњовековној Српској
држави било Жидова (тако се Јевреји именују у Законоправилу
Светога Саве), Латина, Саса и других иноверних народа, али се
знало ко је домаћин а ко гост; знало се, другим речима, на коме и
на чему почива држава, што ће рећи на Србима и православној
вери. Данашња држава Уставом признаје српски језик као зва-
нични језик, али народ чији је тај језик не назива Србима, већ
грађанима. Ако је језик овог државотворног народа званичан је-
зик, поставља се питање зашто и вера његова није званична?“
„Према томе, све док у данашњој држави ствари тако стоје, и
док она уставно не реши свој однос према Српској православној
цркви како доликује, не видим сврху мог учешћа у одређеној Ко-
мисији“…
Цео мој наведени одговор Синоду објављен је (и као факси-
мил) у књизи: Миодраг М. Петровић, Христос и Христ. Одго-
вори др Атанасију Јевтићу, Београд 2004, стр. 93-97, у којој на
страни 98. пишем: „Тако сам пре десетак година срочио одговор
Светом архијерејском синоду у вези са одлуком да се образује
Комисија за израду „Нацрта Закона о Српској православној цр-
кви“. Тада се ни од једног епископа није чуло то – да Устав Срп-
ске цркве мора бити „епископоцентричан“ и подређен „Новом
добу“ или Уједињеној Европи“.
„Чланови данашње „Комисије за промену Устава СПЦ“ треба
да направе Устав који „мора да кореспондира са решењима“ нај-
новијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у слу-
жбу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против поми-
њања хришћанства у њеном Уставу. Није ли и еп.Атанасије Јев-
тић, као члан једне такве велике комисије, себе сврстао међу оне
које често, али насумице назива „еврослинавцима“? Нису ли се и
на њему обистиниле речи ап. Павла: „Пазите, дакле, на себе и на
све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате
цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће
по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде ста-
да. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да
одвлаче ученике за собом (Дела ап. 20, 28-30)“.
Последњих година се у Српској православној цркви, на жа-
лост, умножише епископи на које могу да се односе наведене
пророчке речи апостола Павла, што ће се показати у даљем тек-
сту. Регрутују се из једног центра, а тај центар свима је добро по-
знат.
Судећи по томе, дакле, нови Устав Српске православне цркве
биће по њу штетнији од данас важећег Устава, зато што он, по
речима др Симе Аврамовића, проф. Правног факултета у Бео-
граду, „мора да кореспондира са решењима Закона који регули-
ше односе државе и цркве“. Успут сам се у напред наведеној књи-
зи (стр.83-85) задржао на таквом мишљењу проф. С. Аврамови-
ћа, написавши између осталог: „Али поставља се питање коли-
ко је Црква – Црква, или, другачије речено, шта остаје од Цркве
уколико она свој Устав прави субординарно, тј. у складу са на-
лозима државних и међународних установа?“ (стр.84).
У вези са тим питањем написао сам и ово: „Новим Законом
о верској слободи мења се, односно замењује мисија Цркве. На-
једном она као установа Божја мора да се повинује и саобража-
ва међународним световним законима о слободама, правима, то-
леранцији у међуљудским односима – она која свету непрекид-
но проповеда љубав и обзнањује ИСТИНУ ради ослобађања од
свих видова ропства. Отуда и оно наглашено у преамбули Зако-
на позивање на: „члан 18. Универзалне декларације о људским
правима, члан 9. Европске конвенције о заштити људских права
и основних слобода, члан 18. Међународног пакта о грађанским
и политичким правима и члан 10. Повеље о основним правима
Европске уније“ (стр. 84-85).
* * *
Што је римско право значило за Римљане, и што је византиј-
ско право значило за Ромеје, тј. Византинце, то је Законоправило
Светога Саве значило за све православне Словене и Бугаре, по-
себно за Србе.
Законоправило Светога Саве је, према одлуци Светог архи-
јерејског сабора из 1939.године званични номоканонски збор-
ник Српске православне цркве, односно основни и најважни-
ји Устав. И као што у грађанском праву ниједан закон, пропис,
уредба или правилник не сме бити у супротности са Уставом др-
жаве, тако и у црквеном праву мора, али већма, да влада строги
поредак у смислу да Устав Цркве, или било која уредба, одлука
ни у чему не смеју да одступају од општепризнатих црквенока-
нонских и светоотачких учења, једногласно засведочених и по-
тврђених „трубама Духа Светога“.
Српска православна црква се својим важећим Уставом и,
посебно, праксом умногоме удаљила од свог основног црквено-
правног извора – Законоправила Светога Саве, у којем сву осно-
ву и потку чине: јеванђелскоапостолска и светоотачка наука, са
светим предањем – све преточено у живу црквену праксу.
* * *
Тешко је побројати све штетне последице изазване одређе-
ним неканонским одлукама и чињењима у Српској правослвној
цркви, па је управо зато у наслову ове теме употребљена одред-
ница „неколике“. И те „неколике“ штетне последице овде ће бити
поменуте више у назнакама, под претпоставком и жељом да ће
се неко упустити у писани дијалог који би водио ка свестранијем
обелодањивању ИСТИНЕ. То представља незаобилазни пред-
услов за ослобађање из ропства заблуда и фарисејства. ИСТИ-
НА мора да претходи љубави. А ЉУБАВ, у ствари, постаје права,
искрена само уколико се не раздваја од ИСТИНЕ. Дубоки су и
узнемирујући разлози који намећу ту неопходност да се, посеб-
но данас, говори о значају те нераздвојности. Ово зато што се све
више у име љубави и јединства са неправославнима запоставља
значај исповедања праве вере као ненарушиве истине. У застра-
њивањима отишло се толико далеко да се и Спаситељеве речи,
упућене Апостолима: „Ако имате вјере…ништа вам неће бити
немогуће“ (Мт 17, 20; уп. Лк 17, 6) прекрајају тако што се „вјера“
замењује речју „љубав“. Тужно ми је било кад сам то извртање
недавно чуо у беседи једног свештеника из Епархије шумадијске.
Слично слободоумље не чује се само из уста појединих све-
штеника, него и појединих епископа који не стоје чврсто у исти-
ни вере зато што превише обзира имају према нецрквеним гло-
балистичким кретањима у свету. И управо ради тога се све че-
шће на римокатолички начин тумаче Христове речи: „И друге
овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће
глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн 10, 16), као и речи
које се на свакој божаственој литургији молитвено чују – „за је-
динство вере и заједницу Светога Духа“.
Ради општих глобалистичких кретања у свету, дакле, тежи
се ка томе да хришћани чине „једно стадо“. Али појам „хришћа-
ни“ је данас изневерен; погрешно се поима, јер средњовековни
словенски и грчки извори јасно казују да су хришћани само они
који су православни, а да се отпали од њих, због догматских и
многих других застрањивања, не убрајају у хришћане. Не може
бити више врста правих хришћана и правих хришћанских црка-
ва зато што је Христос један. Следствено томе, и вера у Њега тре-
ба да је једна, што ће рећи – да је и Црква једна, о којој и Символ
вере сведочи.
Једно само истинско стадо постоји, које Цркву чини Црквом,
јер је једна и глава њена – Христос. И управо у име те једне главе
– Христа, свакодневно се узносе молитве за јединство хришћа-
на у „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“.Њеним апо-
столима је речено: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи
их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19). Више је Апо-
стола, али је један Христос и једно хришћанско стадо обједиње-
но свезом једне исте вере која је, по апостолским речима „један-
пут предана светима (в. Јудина, стих 3). Није вера, дакле, разли-
чито предана од Христа Бога и Његових „светих“ за „свете“. Ови-
ма, као светима, упућене су, у наведеној посланици, речи: „А ви,
љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у
Духу Светоме“ (стих 20).
И као што не могу бити две или више глава једнога тела, тако
не могу бити ни две или више хришћанских цркава. Једино тако
се може поимати постојање Једне само хришћанске Цркве, на
шта нас обавезује сазнање о томе да је она одговорна и послушна
целим својим устројством, једној глави – Христу. Као таква, она
је надахнута Духом Светим који њене чланове везује у јединство
и неразрушиво тело ИСТИНОМ и ЉУБАВЉУ.
* * *
У складу са таквим еклисиолошким учењем које су нам пре-
дали Апостоли и Свети Оци, Свети Сава је у свом отачаству –
Србији основао Српску православну цркву. За њу је саставио За-
коноправило у које је сабрао учења о устројству и мисији „Јед-
не, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Чину оснивања Срп-
ске православне цркве оштро се супротставио веома учени Ди-
митрије Хоматијан Охридски архиепископ, упутивши опоро пи-
смо архиепископу српском Сави (објављено у књизи: Миодраг
М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске цр-
кве, Дечје новине 1986, стр. 136-143; 158-162) са претњом да ће
га, уколико од тога не одустане, изопштити из Цркве. Ово зато
што је до тада Србија била под црквеном јуруисдикцијом Охрид-
ске архиепископије, изузев градова уз Дунав, који су били у са-
ставу јурисдикције Цариградске цркве.
* * *
Да ли се, и колико, садашња Српска православна црква уда-
љила од онога што нам је предао њен оснивач – Сава? Напред ре-
кох да јесте, и то умногоме. Он је учења о Цркви предао Србима
онако како је и примио, што је у складу са јеванђелским и апо-
столским порукама:
– „Као што нам предадоше они који су од почетка били оче-
видци и слуге Ријечи“ (Логоса), каже јеванђелист Лука (1,2);
– „Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите
предања као што вам предадох“, каже апостол Павле хри-
шћанима у Коринту (1.Кор 11, 2);
– „Јер вам најприје предадох што и примих…“, каже такође
апостол Павле (1. Кор 15,3);
– „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о оп-
штем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се
борите за вјеру једанпут предану светима“, пише у Посла-
ници апостола Јуде (стих 3).
* * *
Уместо привржености таквој освештаној пракси у Цркви,
поједини архипастири и пастири словесног стада у Српској пра-
вославној цркви (али и у другим помесним православним црква-
ма) уводе новине које им нису предате. То су они који се упор-
но стављају у службу јалових дијалога са неправославнима које
и црквом називају; стављају се у службу некаквих „међуцркве-
них настојања“, по речима Андреја (Ћилерџића), не тако давно
хиротонисаног у достојанство епископа. Овај нам у свом преда-
вању при храму Светог Александра Невског у Београду, 17. но-
вембра 2012. године супротно православној еклисиологији, до-
словно казује: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизње пу-
ног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду при-
знале једна другу као једнинствену цркву Христову“! У складу са
таквим, неправославним еклисиолошким схватањем присуство-
вао је на римокатоличкој божићној миси у Београду, 25. децем-
бра 2011. године, где је одслушао Символ вере са јеретичким до-
датком Filioque и беседу надбискупа Станислава Хочевара, изго-
ворену у духу „католичке вере“ у којој ће се постићи јединство
свих хришћана, да би у одушевљењу, српски епископ, гласно на
крају изговорио „Амин“, како је то сниматељ за телевизију лепо
ухватио и пренео. И поред тога убеђује наивне и неупућене вер-
нике Српске православне цркве да тај његов чин није заједнич-
ко мољење!
Таква схватања о вери и Цркви нису потребна српским пра-
вославним верницима. За таква своја поимања место треба да
тражи негде ван Србије и далеко од православних Срба. Јер то
што епископ Андреј и слични њему чине, јесте учествовање у
молитвама са одцепљенима од Цркве какву су нам предали Све-
ти Оци који строго забрањују и кажњавају сваког православног
хришћанина ако се моли са неправославнима.
Није реч, дакле, о „верској мржњи или нетрпељивости“;
нити о бежању од разговора у настојању да се отпаломе од Цр-
кве каже ИСТИНА која претходи сабирању и јединству у вери
предатој нам дејством Духа Светога, а не дејством људског им-
провизовања што чини епископ Андреј ради, како каже „прила-
гођавања изазовима Новог доба“. Он, у ствари, тражи да се Цр-
ква прилагоди „уједињавањима“, тј. нечему што је не би чинило
Црквом, јер каже како „имамо дужност да сви будемо одговор-
ни једни према другима“ у оном смислу како он то схвата: „Док
се овај процес уједињавања на међународном, односно политич-
ком пољу, полако остварује, овај процес би морао да тече у ди-
ректним контактима у међуцрквеним односима“, па наставља:
„У погледу заједничког живота европског друштва различитих
култура, подељено хришћанство још увек храмље у поређењу са
радом међународних политичких институција и организација“.
Истовремено жали што, како каже: „Растуће конзерватистичке и
фундаменталистичке тенденције отежавају проширење, проду-
бљење, међуцрквене породице“.
То није далеко од маштања о томе како да се премости пут ка
стварању глобалне религије ради учвршћивања глобализованог
света на Земљи, и ради припреме за појаву Антихриста.
Да се не би рекло да претерујем, или да не схватам задњу на-
меру епископа Андреја (Ћилерџића), навешћу неколико његових
завршних речи у поменутом предавању: „Процеси промена, који
се одигравају у свету, воде нас да преиспитамо не само самосвест
за међуцрквена настојања и њихову орјентацију, већ да, тако-
ђе, и за саму Православну Цркву… Тек тада ће екуменски покрет
бити у стању да одлучније делује у потрази за прихватљивим
моделима једне људске мирољубиве заједнице у 21. веку у овом све-
ту који се неминовно глобализује“.
Такво људско умовање не може бити по Духу Светоме, јер
је исувише чулно и далеко од православне еклисиологије. Оно
је потврда, истовремено и супротност, наспрам апостолских
речи: „А ви љубљени, сјетите се ријечи које су већ казали апосто-
ли Господа нашега Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у по-
сљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим без-
божнијем жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и
Духа немају“ (Јуд 17-19).
У смислу одговора на то куда тежи да нас усмери епископ
Андреј (Ћилерџић) и слични њему, навешћу оно што сам 2004.
године написао у поменутој напред књизи Христос и Христ, на
стр. 99: „Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу“. А тај
покрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатони-
зма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености као
што су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба“
посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежи да
установи и свим народима наметне заједничку религију, а помо-
ћу ње и владу за читав свет. На тај начин биће остварени основ-
ни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком народу по-
казивати „сва царства овога свјета и славу њихову“ уз обећање:
„Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 8-9).
Али Бог ће дати да се међу народима нађу и они који ће на та-
кву примамљиву и заводљиву понуду одговорити Христовим ре-
чима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу своме
клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4, 10).
Исте те 2004. године, у наведеној књизи (стр. 98-99) написао
сам и ово: „Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној
Европи кад ова од њих захтева да само ’са заборавом’ могу по-
стати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби забораве своју
историју, традицију, самобитност, тако што ће све то подредити
начелима и правилима која намеће Уједињена Европа. Зато се че-
сто питам: Зашто се од мене тражи да се мењам, а ја тако нешто
ни од кога не захтевам? Зашто, другим речима, овакав какав је-
сам не одговарам тој Уједињеној Европи, иако мени не смета су-
сед друге народности или друге вере? Шароликост у свету није
пука случајност; она је Богом дата. Иако ту шароликост потиску-
јемо неком унификацијом, односно уравнивањем, не градимо ли
својеврсну Вавилонску кулу која се лако може стропоштати, по-
сле чега би се ствари опет вратиле на поредак по Божјој вољи, а
не по вољи човека“.
Нису ли: тероризам и трговина дрогом светских размера; пре-
задуженост код међународних банкарских фондова до банкрот-
сва; све учесталије изазивање грађанских ратова тамо где се хоће;
наметање санкција, ембарга и блокада; насилничко прекрајање
државних граница појединих суверених држава; преобликовање
идентитета људи; масовна злоупотреба моћних медија са циљем да
се сатанизују читави народи; оснивање трибунала, са крајње тен-
денциозним, неправедним циљевима; ширење осећаја опште не-
сигурности; озакоњивање истополних бракова и др. – плод спро-
вођења идеја о глобализацији света уз помоћ уједињавања Европе?
* * *
Пут ка глобализацији света уз помоћ и некаквих „међуцр-
квених настојања“ није јеванђелски пут, јер не води тражењу нај-
пре Царства небеског, већ Царства земаљског, заснованог на вла-
давини јачег. Оглушују се глобалисти о Христове речи: „Иштите
најпре Царство Божије и правду његову…“ (Мт 6, 33).
Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти. Сушти-
на и устројство Цркве је такво да се она не може ставити у службу
неправедног света проистеклог из глобализације по људском пла-
ну, а не по Божјем плану. Зато не пријања за правоверну душу Ср-
бинову оно за шта се заносно залаже епископ Андреј (Ћилерџић).
Верници очекују да их архипастири и пастири уче јачању у вери,
а не у идејама о „међуцрквеном настојању“, о Уједињеној Европи
и „Новом добу“. Такве идеје нису услов за спасење душе, као што
ни знање многих језика, или поседовање разних диплома, нису од
помоћи ако нисмо прожети оним што казују и значе јеванђелске
речи: „Вјера твоја спасла те је“ (Лк 17, 19); „све је могуће ономе
који вјерује“ (Мр 8, 23); „Не бој се, само вјеруј“ (Мр 5, 36); „како
си вјеровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); „и све што узиштете у моли-
тви, вјерујући, добићете“ (Мт 21, 22) и др.
А сви треба једнако да верују зато што је Један Онај који нам
је њу открио и предао, у складу са сведочанством јеванђелиста
Јована: „Овај (тј. Логос – Христос) дође за сведочанство, да свје-
дочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега“ (Јн 1, 7).
Многи верници у Српској православној цркви дубоко су
прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском
смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих
архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и про-
поведају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним
верницима; о потреби и значају да папа римски, његови карди-
нали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем бро-
ју дођу у Ниш 2013. године на обележавање јубиларног седамнае-
стог века Миланског едикта 313. године.
Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и
Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују
вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим – какву
црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна
црква, односно њени верници, имајући у виду, између осталог и
то – да је славље таквог нивоа, па и већег, требало организовати у
Милану, као и то – да цар Константин није као хришћанин рођен
у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога – да се
чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и број-
ност присутних римокатоличких и других верника.
Челници и организатори из редова Српске православне цр-
кве, који желе и све чине да римски папа ипак дође у Србију, нај-
пре би требало да се потруде да сопствене редове збију и Српску
цркву представе јаком у духу какву нам ју је предао њен оснивач,
Свети Сава, који је и писаном речју римокатолике сматрао јере-
тицима. Зато се питам: је ли требало Јовану, епископу нишком да
за Телевизију Србије дâ изјаву како на том јубилеју у Нишу треба
да се нађу, првенствено, поглавари Старог и Новог Рима. И уме-
сто да се у Српској православној цркви види „настојање“ у ва-
спостављању богослужбеног и другог црквеног поретка, који данас
није онакав какав нам је предан од оних који су поштовали оно
што им је предано, пренаглашено се брига води о припремама и
о форми ради што скоријег постизања „јединства цркава“.
Манастир Студеницу, на пример, Свети Сава нам је предао са
обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом ње-
говом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзи-
рао да ли се богослужење врши онако како је и сâм од мудрих цр-
квених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекраја-
ња и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претво-
рила су се више у туристичка средишта. Донедавно је манастир
Љубостиња одолевао притисцима од стране бив. епископа Атана-
сија Јевтића да престане са улогом окупљања и напајања верни-
ка у духовности и у неизмењеном вршењу Божаствене литургије.
Однедавно је новопостављени епископ крушевачки Давид насил-
нички то прекинуо, чиме је ревносне вернике одвратио од уоби-
чајеног црквенодуховног свијања око Љубостиње.
Тако се на поменутим манастирима, због промењене њихове
улоге у смислу да мање служе верницима, а више туристима, по-
тврдило светоотачко учење које гласи: „Не освећује место чове-
ка, него човек место“, што значи да манастир постаје свет оно-
лико колико му је епископ свет и колико у њему има светих по-
движника, не посетилаца као туриста.
* * *
Човек чини и говори у складу са оним што представља садр-
жину његове душе. Из себе не може да изнесе и на другог прене-
се нешто што нема. Ако нема свест о вредности праве вере, а ар-
хипастир је, или пастир, како може да паствује (израз Светога
Саве) поверено му словесно стадо?! Да би се то боље схватило,
вредно и поучно ће бити ако се задржимо, са забринутошћу, на
„Интервјуу са његовим преосвештенством г. Давидом, еписко-
пом крушевачким“, објављеном у „Богољубљу – листу Богомо-
љачког покрета Епархије крушевачке“ за април 2012, у бр. 2, на
стр. 2–9. Интервју је водио о. Иван Милановић, протонамесник,
8. марта 2012. године у Крушевцу.
Суштина изјава епископа Давида своди се, углавном, на на-
стојање да преобликује душе ревносних верника; на употребу не-
доличних израза, какви ни кочијашима не пристоје; на сервил-
ност према онима који су му омогућили да постане епископ, од-
носно према својим учитељима као „визионарима“, јер настоје да
реформама и „међуцрквеним настојањима“ преобликују Српску
православну цркву; они су му узор за слично, и још горе, посту-
пање. Тиме показује колико није у стању да схвати и прихвати
значај и начин јеванђелског, апостолског и светоотачког „прено-
шења“, односно предавања утврђеног црквеног учења и праксе.
Тако, епископ Давид за ревносне вернике каже да су „хри-
шћани само по имену, тврдоврати и умртвљени“. На те мисли
кад у наставку истиче да „није за похвалу агресивност и задр-
тост неких људи и групација; њихово добровољно и намерно
незнање, па и ревновање, не по разуму. Та и таква незнавеност
тих хришћана и особа тиче се литургичког предања и његово-
га богатства… Упркос томе, они себе сматрају позваним да сви-
ма, укључујући и самог епископа, дакле свима који нису као они,
издају признанице и потврде о православности?!“ (стр. 3). Тако-
ђе на те мисли кад каже да „не разумеју суштину ствари“ кад се
ради о измењеном чину вршења Божаствене литургије. Зато их
софизмима овако подучава: „Познаваоцима историје богослуже-
ња и мноштва литургичких Анафора итекако је јасно да је старо
уствари ново, а да је ново уствари старо!“… „Познаваоци древ-
них литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пако-
сни зилоти и гочобије у нас називају новотарцима, ништа су-
штински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо,
Златоустовој и Василијевој Литургији…“ (стр. 5).
У стилу неуобичајеног архипастира који сматра да га епи-
скопство чини недодирљивим и кад дубоко греши и ружне речи
изговара, епископ Давид се критички обраћа правоверним и рев-
носним члановима Цркве, сматрајући, како каже, да „су се они
засад управо непоправљивом тврдоглавошћу нашли у безизла-
зној позицији, и у стању окамењености“ (стр. 9); они су „незна-
вени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“ (стр. 7).
„Ту су се, каже даље, обрели и самозвани борци за веру, полута-
ни, смутљивци и опадачи који патолошки ненавиде све оне који
неће да губе време у испразном надметању са њима, погубљени-
ма на Интернет – Мрежи“ (стр. 7). Затим епископ Давид ревни-
тељима у јеванђелској вери даје квалификацију: „…њихово огав-
но неваспитање и њихов ноторни безобразлук постали су њихо-
во додатно оптерећење!“ (стр. 7). Питам га – зашто се упустио да
губи време у, како каже, „испразном надметању са њима“, тј. са
ревнитељима у вери? Можда је тиме хтео да покаже како обилу-
је прљавим изразима?!
Ако епископ Давид у ревносним верницима, који су кроз сву
историју били прави чувари Цркве Христове, види, како каже,
„домаће незналице богословља и полутане и завидљивце и ре-
кла – казала смутљивце и мешетаре, па и хулигане…“ (стр. 8), за-
што онда осећа толики страх кад им поручује: „Љуто се варате
ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке
вратити православље у форму – црквено – мртвено, и задржати
га у форми црквено – мртвеног!… Варате се у нади да ћете баш
ви, са вашим јатацима моћи да претворите Православље у сво-
ју слику и прилику!“ (стр. 8-9). Зашто се толико боји оних које
„окамењеним“ сматра?! Мртвог вука се нико не боји; може сло-
бодно и реп да му мери, ако жели.
Више разлога има због којих сам навео одређене одељке из
интервјуа епископа Давида. На основу тога може се видети ње-
гов речник као одраз нивоа васпитања и као копија речника бив.
епископа Атанасија Јевтића. И као што сам својевремено ово-
ме написао да остављам читаоцима на процену: о коме више го-
воре такви прљави изрази – о ономе који се њима служи, или о
ономе коме се упућују, тако и сада нека исто то важи за еписко-
па Давида. Наиме, читалац нека закључи ко је „огавно неваспи-
тан“ и „безобразан“? Правоверни хришћани свакако нису, јер им
управо правоверје, којим су дубоко прожети, не дозвољава да
се служе недоличним изразима и неоснованим квалификација-
ма. ИСТИНА у вери, којом су по Јеванђељу испуњени и због тога
прибрани, сама све казује.
У том интервјуу се оцртава и ниво богословског знања епи-
скопа Давида. Његови узори богословља су поименце наведени:
бив. епископ Атанасије Јевтић, митрополит црногорскопримор-
ски Амфилохије, епископ бачки Иринеј, епископ жички Хри-
зостом, епископ браничевски Игнатије, проф. Ненад Милоше-
вић и, како каже, „колосални, планетарни богослов, митрополит
Пергамски Јован Зизјулас“. Додатно наглашава: „Међу њима ка-
кав је само колосални подвижник – изградитељ Цркве на свим
пољима – епископ бачки Иринеј! Какав је само неустрашиви ви-
зионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па
какав само колосални подвижник и визионар богословља епи-
скоп Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској и па-
ралелно у целој Цркви Православној!“ (стр. 8).
Е, овде важи она народна: „Певам песму онога чији хлеб је-
дем“. Није ли додела епископу Давиду епархије крушевачке цена
за војевање против затечене црквености и духовности код рев-
нитеља за веру о којој се у Јеванђељу говори?! Није далеко од па-
мети да се потврди да његов „неустрашиви визионар Једне, Све-
те, Саборне и Апостолске Цркве Иринеј бачки“ представља на-
пред поменути центар за кројење новог лика Српске православ-
не цркве, која, на жалост, треба да се разликује од оне какву нам
је предао њен оснивач – Свети Сава, и која мора бити спремна да
се у сваком тренутку укључи у служење „међуцрквеним насто-
јањима“ ради зближавања са римокатолицима и припадницима
других вероисповести на путу ка глобализацији. Ради спремно-
сти на такву мисију је и напред поменути епископ Андреј (Ћи-
лерџић) добио епископско достојанство. Основано се, дакле,
може очекивати да ће и свака следећа додела епархије бити цена
за покорност и обавезно служење „Новом добу“. Спремност за
такво служење постала је основни предуслов и квалификација за
хиротонију у епископско достојанство и за добијање епархије на
управу. Увелико поновљена таква пракса последњих година најре-
читије говори о томе.
Зато епископ Давид није у стању да види дубље и даље од
наведених узора за његову еклисиологију и теологију. Те узоре
је попут завесе ставио испред себе, од које не може, или неће,
да види Светога Саву и Велике црквене Оце, јер се са овима не
може у свет „Новог поретка ствари“.
* * *
За ову прилику укратко ћу најпре да представим бив. еписко-
па Атанасија Јевтића, кога епископ Давид види као „колосалног
визионара богословља“. Тај „колосални“ његов узор:
– није имао предуслове за избор у епископа, јер не разуме је-
зик Псалтира (више пута у свом преводу каже „потрпех те
Господе“, уместо „очекујем те Господе“), а 2. правило Седмог
васељенског сабора изричито забрањује да се рукоположи
неко ко не разуме језик „Псалтира…“ (видети како је то Све-
ти Сава пренео у Законоправило, Жича 2004, стр. 476);
– као проф. Богословског факултета, а пре хиротоније у епи-
скопско достојанство, изјавио је у Загребу: „Нека извини
Свети Сава…“, што је римокатоличка штампа објавила. Све-
ти архијерејски синод је због тога тражио од њега изјашњење;
– постао је јеретик, зато што је, по његовим речима, „дока-
зивао да Христос није име(ница) него придев“, што нико до
сада није изрекао, због чега сам писао Светом архијерејском
синоду Српске православне цркве (заведено под Бр. 28 од
4. 01. 2002. године);
– постао је трисепископ (τρισεπίσκοπος), што значи најнеепи-
скоп, и због тога се са таквим не општи, према тумачењу Си-
нода Цариградске патријаршије;
– самовољно и импровизаторски прекраја вршење Божастве-
не литургије (а не Божанствене, како он и епископ Давид због
неразумевања пишу); покушао сам да му објасним да је „бо-
жаствен“ синоним епитета „свет“, ради чега сам му и доказ
навео – картароши, на пример, кажу: „Добили смо божан-
ствене карте“, али опет није схватио разлику;
– за црквене каноне изјављује : „Каноне мачку о реп“!;
– обилује недоличним, прљавим изразима (у чему га, видели смо
напред, епископ Давид без стида доследно подражава) и др.
У вези са недоличним изразима, важи и за епископа Давида-
оно што сам давно написао био бив. епископу Атанасију Јевтићу,
јер и његов текст „обилује погрдним изразима који му загађују
оно о чему пише исто као што нафтне мрље загађују реке и мора.
А боље би било да се држи речи апостола Павла: ’Никаква рђа-
ва ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђи-
вање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слу-
шају‘ (Еф 4, 29). Према човеку прљавог језика још и у класичној
Грчкој се са презрењем односило. Платон је, на пример, таквога
представио као ‚болест града‘ (νόσον τῆς πόλεως) [Μ. Μ. Петро-
вић, Христос и Христ, стр. 5-6].
Да ли ишта вреди ако њима двојици, због употребе прљавих
израза, цитирам овде и Светог Јована Златоустог: „Ако је течење
тако прљаво, замисли какав је извор те нечистоте“? Јер, тешко
се лечи „нечистота“ језика кад прерасте у окорелост и дрскост до
мере да и природу човеку изопачи. Кад бив. епископу Атанаси-
ју Јевтићу указујем на поучне речи из Светога писма, он то своди
на „цитатоманију“, јер га се не дотичу.
Иако су напред наведени подаци о бив. епископу Атанаси-
ју Јевтићу проверено тачни, епископ крушевачки Давид и поред
тога изјављује да је његова „велика проповед достигла своју пу-
ноћу и савршенство“ (стр. 6). Некако и могу да схватим то што
таквим изјавама епископ Давид обмањује себе, али никако не
могу да схватим с којим правом обмањује необавештене верни-
ке и читаву јавност?! Ипак му је у свему томе нешто засметало.
Наиме, вајка се и није му, тобоже, јасно то што, како каже, „толи-
ко изненађује и чуди чињеница да је и тај, величанствени дога-
ђај у нас, прошао недовољно запажено!? (стр. 7). Даје чак и обра-
зложење за ту „незапаженост“. Разлог су, по њему, „незнавени и
завидљиви… већ поменути примитивизам и вулгаризација, при-
сутни у вери и животу савремених православних Срба на многим
и многим местима“ (стр. 7). Па с којим правом толико лакоми-
слено и неосновано ствара ружну слику о православним Србима
„на многим и многим местима“?!
Свестан да претерује , а трудећи се да делује уверљиво у нече-
му за шта нема здравог основа, што се и по испољеним реакција-
ма закључује, епископ Давид рад Атанасија Јевтића на литургич-
ком пољу, и „служење древних Литургија“ доводи у везу са слич-
ним радом Ненада Милошевића, професора на Богословском фа-
култету у Београду. Наиме, каже да је то „изазвало одушевљење
код многих и многих хришћана, претежно младих, и опет, руку
на срце, изазвало цео један препород у богослужењу; препород је-
динствен у целокупном православном свету, па и шире, па и нај-
шире!“ (стр. 7). Питам се: докле му сеже оно „шире, па и најши-
ре“? Вероватно до римокатолика и других неправославних верни-
ка, јер су они ван „целокупног православног света“.
Очаран својим узором као извором измењеног служења Бо-
жаствене литургије, епископ Давид заносно закључује: „Дакле,
само после читања ових студија, које су истекле из непресушно-
га пера једнога од највећих теолога – научника у Срба, епископа
Атанасија Јевтића, кога иначе букачи и задрти уцењивачи пато-
лошки мрзе, јер их он, наравно, сатерује у мишју рупу!“ (стр. 5).
Не ради се ту, епископе Давиде, ни о каквој „мржњи“, него о са-
жаљењу због догматских и других суноврата Вашег узора у бого-
словљу, еклисиологији и у литургичкој пракси.
Ето због чега се у недоумици поново пита епископ Давид –
„ко је устао против тога“, дајући произвољан одговор: „ако нису
незнавени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“
(стр. 7). Страх осећа од вере и снаге којом је испуњена душа сва-
ког члана Цркве као ревнитеља, свесног да му је душа вреднија и
од читаве васељене.
* * *
Успут поменух напред, покренут изазовом епископа Дави-
да, и проф. др Ненада Милошевића, чија сам размишљања о из-
ради новог Устава Српске православне цркве, изнета у Записнику
(укупно 31 страница збијеног прореда) са друге седнице „Коми-
сије за промену Устава СПЦ“, одржане 25. децембра 2002. године
на Богословском факултету у Београду, овако представио: „…И
све то проф. Милошевић подређује констатацији: ’Ми ћемо се су-
тра наћи у Европској заједници’ (стр. 30-31). Слично њему мисли
и епископ Иринеј (Буловић), па се на основу свега реченог сти-
че утисак о томе да се Српска православна црква по много чему
нашла на странпутици са које је треба вратити, односно смести-
ти у неке нове оквире. И управо ти неки нови оквири треба да
буду уграђени у ’промену’ Устава Српске православне цркве како
би она постала онаква каквом је замишљају чланови Комисије за
промену Устава“. А замишљају је, по свему судећи, прилагодљи-
вом за мисију која јој се споља намеће, било из Брисела, Рима или
Цариграда. Тражи се, очигледно, да се Устав Српске православ-
не цркве (као, наводно ’превазиђен’ и ’застарео због нових окол-
ности у којима црква дејствује’, те ’превасходно због његове бо-
гословске и канонске неутемељености’), прилагоди новом Зако-
ну о верској слободи, о којем је напред било речи. Али тек ту неће
се наћи места за ’богословскоканонску’ и еклисиолошку утемеље-
ност…“ (М. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 87-88).
* * *
Има нешто за шта епископу Давиду треба да изразим дубо-
ку захвалност, а то је – за отворено и јавно, писаном речју, об-
знањивање чињенице о томе да је епископ бачки Иринеј „коло-
сални подвижник – изградитељ Цркве на свим пољима“ и „неу-
страшиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“
(стр. 8). У вези са тим овде би казивање могло да буде веома
дугачко, с обзиром да се, у ствари, смера ка преобликовању Јед-
не, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, посебно Српске право-
славне цркве, али простор ме своди, за сада, на једно основно
питање, у којем је садржано више питања. Наиме, нису ли: уло-
га, методи тог „изградитељства“ Цркве и „неустрашивог визи-
онарства“ епископа бачког Иринеја увелико остварени, и то на
штету Српске православне цркве? Јесу. Јер, како другачије схва-
тити његову улогу, на пример, у томе што је постао персонифи-
кација установа: Богословског факлутета у Београду, Светог ар-
хијерејског синода, Светог архијерејског сабора и Великог цр-
квеног суда?
Ништа се у наведеним установама Српске православне цркве
не одлучује без пресудног утицаја, воље и знања епископа бачког
Иринеја. Код тако постављених ствари, за сваку евентуално по-
грешну одлуку, штетне последице се приписују дотичним уста-
новама, а не њему особно. Тако установљени систем управља-
ња и одлучивања омогућава му да Српску православну цркву по-
степено и дозирано преобликује, усмеравајући је у жељеном прав-
цу. Ради успеха у томе, пресудно утиче на доделу црквених обла-
сти – епархија и на избор нових архијереја, чија основна квалифи-
кација више није православно исповедање вере, него спремност да
растаче наслеђену здраву духовност и црквеност Србинове душе
– све ради „међуцрквеног настојања“, зближавања и уједињења
под поглаварством „првог у хришћанству“ – римског папе. Он је
то као наду нескривено изјавио на једном јубиларном слављу у
вези са понтификатом (папинством) папе Јована Павла Другог.
У том смислу га, у ствари, епископ крушевачки Давид пред-
ставља као „неустрашивог визионара“ Цркве. А да је „неустра-
шив“ – то је многим поступцима потврдио, као што је, на при-
мер, неканонско проваљивање у Епархију сремску ради одржа-
вања скупа о катихизацији, у мотелу чији је власник римокато-
лик, где су обављане заједничке молитве православних и непра-
вославних верника. „Неустрашивост“ и еклисиолошко „визио-
нарство“ потврдио је и онда када су се (2012. године) сви чла-
нови Светог архијерејског синода Српске православне цркве на-
шли у Загребу, где их је сниматељ за телевизију овековечио ис-
под „иконе“ Алојзија Степинца. „Неустрашивост“ је испољио и
претњом епископу рашко-призренском Артемију да ће му поло-
мити кичму, како је то пренето у јавном београдском гласилу још
1995. године. У складу са еклисиолошким „визионарством“ епи-
скопа бачког Иринеја је и то што већу братољубивост показује
према римокатоличким достојансвтеницима него према сабраћи
– архијерејима Српске православне цркве итд. Штетност од та-
квог његовог „визионарства“ и „неустрашивости“ тешко прити-
ска Српску православну цркву, коју просто дроби, лишивши је
истинске канонске саборности.
Била би неправда ако се мисли да за све негативности у Срп-
ској православној цркви кривица треба да падне на епископа
бачког Иринеја. Не, није он за све крив. Криви су, превасходно,
епископи који су му омогућили да истисне из црквеног живо-
та канонску саборност, без које је Црква као таква незамисли-
ва. На саборност се позива када треба да оправда избор за епи-
скопа кандидата који му је по вољи због „међуцрквених настоја-
ња“ и екуменизма; или када треба да „суспендује“ некога ко му
није по вољи, као у случају епископа рашко-призренског Арте-
мија. Овај му је био велика препрека на путу ка удовољавању за-
хтевима Европске уније и Вашингтона, с једне стране, и удово-
љавању жељама римокатолика да се бржим корацима, несмета-
но, води дијалог о међуцрквеном зближавању ради уједињења,
с друге стране. Праву природу „неустрашивог визионарства“ и
„изградитељства Цркве“ епископ бачки Иринеј ће испољити по-
себно у јубиларној 2013. години, кад се у Нишу слави седамнаест
векова од Миланског едикта 313. године. Тешко се то славље за-
мишља без присуства римског папе, за чији долазак ће се довија-
ти, не само римокатолици, него и највиши државници Србије у
договору, наравно, са проверено наклоњеним сатрудником, епи-
скопом бачким Иринејем.
* * *
Много још дешавања има, која су на телу Српске православне
цркве отворила болне ране, а која посредно или непосредно сто-
је у вези са „међуцрквеним настојањима“, са бесплодним „међу-
црквеним дијалозима“, из којих проистиче једно само, а то је – да
се римокатолици постојано држе своје вере и еклисиологије, у ис-
трајном ишчекивању да им се „ шизматици“ (тако називају право-
славне) врате, како би се нашли у „правој католичкој вјери“. Наив-
не и недовољно учвршћене Србе у православној вери маме на раз-
не начине. Тако, на пример, у својим храмовима, у Београду, ико-
нопишу Светог Методија, кога су на Сплитском сабору 1059. годи-
не, осудили као јеретика; иконопишу и Светога Саву иако им није
непознато да их је он држао за јеретике.
Срби у својој доброћудности, као предуслов за долазак папе
у Србију траже да прво оде у Јасеновац, како би испољио жаље-
ње и кајање за гнусна погубљења, од стране руку људи римока-
толичке вероисповести, огромног броја људи. Није томе тешко
да оде у Јасеновац, као што му није било тешко да уђе у џами-
ју или синагогу, јер зна какву добит за римокатолицизам из тога
извлачи. Само жртве у Јасеновцу знају да би им посета папе била
додатни бол, јер је ондашњи папа Пије XII (1939-1958) могао да
спречи чињење злочина, а није хтео. Није ли се, у другим окол-
ностима, позната папска злурадост према православним Срби-
ма испољила и 1999. година, када су немилосрдно бомбардовани
од стране „Милосрдног анђела“?!
И нека друга болна дешавања у Српској православној цркви
могу се довести у везу и са, по речима епископа крушевачког Да-
вида, „изградитељством цркве на свим пољима“, односно са „не-
устрашивим визионарством“ у еклисиологији епископа бачког
Иринеја и њему сличних. У та болна дешавања спада, на пример,
непромишљено брисање одреднице „Српска“ у називу „Српска
православна црква“. Ако по схватању недобронамерних поједи-
наца преименовање треба да гласи: „Православна црква у Срби-
ји“, не значи ли то да се дојучерашњи делови Српске православ-
не цркве ван Србије, у европским земљама и на другим конти-
нентима, препуштају туђој црквеној јурисдикцији? Али та штет-
на појава се као зараза проширила и унутар Србије. Придевска
именица „Српска“ брише се и у називима епархија (епископија).
Црногорскоприморска митрополија је због политичких и опор-
тунистичких разлога принуђена да отпише одредницу „Српска“,
али зашто то чине Шумадисјка, на пример и друге неке епархи-
је по Србији?!
Раслабљивању Српске православне цркве увелико је ишло
наруку и установљивање „епископских савета“, који ни терми-
нолошки ни еклисиолошки немају утемељење у свештеним кано-
нима. Тиме се умањује важност и снага Сабора Цркве. Ако је за
такву појаву у Америци, на пример, образложење могло да буде
географска удаљеност, коме је онда одговарало оснивање „епи-
скопских савета“ у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрват-
ској? Одговарало је нарушитељима јединственог духа и канон-
ског смисла саборности у Српској православној цркви. Како
другачије схватити настојање митрополита црногорскопримор-
ског Амфилохија да се на заседању Светог архијерејског сабора,
26. маја 2006. године, наводно „ради што успешнијег оствари-
вања спасоносне мисије Цркве“ оснује, у оквиру Српске право-
славне цркве, црквена јединица под називом „Православна цр-
ква у Црној Гори“?! Ову сада, уз митрополију, чини: Епархија бу-
димљансконикшићка, делови Епархије милешевске и Епархије
захумскохерцеговачке – делови који су у саставу независне Ре-
публике Црне Горе! Та „Православна црква у Црној Гори“, дакле,
има сопствени „Епископски савјет под предсједништвом Архи-
епископа цетињског и Митрополита црногорскоприморског“.
След догађаја после таквог чина најречитије говори о томе куда
иде, и каква је, у ствари, задња намера људи који стоје иза таквих
новина.
Посебно велику рану и болне последице по Српску право-
славну цркву производи, недовољно промишљено и неканон-
ско васпостављање Охридске архиепископије. Не само због тога
што су у том чину пренебрегнуте еклисиолошкоисторијске и
канонске препреке, или што недостају основни предуслови за
њено канонско битисање у данашњим међуправославним и ме-
ђуцрквеним околностима, него и због тога што се она, чак и тако
мањкава, пројављује као „старија од Српске православне цркве“.
Треба ли да се овде присетимо дубље историјске прошлости Цр-
кве, када је Охридски архиепископ изазивао метеж, упорно за-
хтевајући да заузме место испред Кипарског архиепископа, иако
је Кипарска архиепископија аутокефална од Трећег васељенског
сабора (431. године), а Охридска основана 535. године, са благо-
словом папе римског Вигилија, јер је тада та област била под ње-
говом јурисдикцијом. Али то је широка тема, која изискује посе-
бан научноистраживачки приступ.
* * *
Имајући у виду оно што је напред изложено, није наодмет
подсетити се неких светлих примера који сведоче о томе како су
поштована и у дело спровођена првила Светих Отаца.
Када се 370. г. упокојио епископ кесаријски Евсевије, за удо-
ву епархију је изабран Василије назван Велики,који „није украо
власт, нити отео, нити отерао част, него је чашћу гоњен; који
није примио људску благодат, него од Бога и божанску“ – како
сведочи Свети Григорије Назијанзин у Надгробном слову.
За све време архијерејске службе Василије се угледао на нај-
блажег архијереја– Христа, и будно мотрио да се црквена прави-
ла у потпуности извршавају. Поштовао је 21. канон отаца Сарди-
кијског сабора (341), који гласи: „Епископ да се не премешта из
једне епархије у другу, било самовљно да настоји, било народ да
га присиљава, било епископи да га приморавају, него да остане у
цркви (епархији) за коју је од Бога из почетка изабран, и да се не
премешта из ње, сходно већ установљеној наредби о томе“. Отуда
је и појмљиво то што су га још за живота савременици окитили
епитетом „Велики“ и што је приликом преласка у вечност мирно
изговорио последње речи: „У руке Твоје предајем дух мој“.
Ревност Светог Василија Великог у очувању поретка, кроз
примену канона, подједнако је заступљена код питања већег и
мањег значаја по Цркву. Када је приметио, на пример, да свеште-
ници и ђакони пренебрегавају правила која их обавезују да по-
добност кандидата за служење у Цркви добро проверавају, напи-
сао је хорепископима канонско писмо, које представља његов 89.
канон, и укорио их због таквих пропуста. Поменути канон ова-
ко почиње: „Много ме жалости што су, дакле, запуштени канони
Отаца и свака акривија (тачност, савесност) цркава искључена,
па се бојим да мало помало, настављајући путем такве равноду-
шности, у потпуну збрку не дођу црквени послови…“
Из човека који постављењем за епископа није угрозио ни
право другог архијереја, ни право епархије као црквене области
која до „правог“ епископа долази само онако како црквени ка-
нони прописују (прочитај чланак: М. Петровић, Номоканонски
прописи о попуњавању упражњених епархија и премештају ар-
хијереја, Православна мисао, Београд 1975. стр. 13-22) – излазе
пророчке речи, прожете жалошћу и страхом због свега што ће
Црква да преживљава услед кршења свештених канона.
Такво уверење Светог Василија Великог треба довести у везу
са сталним мерама које је Црква предузимала у настојању да
спроведе, не „међуцрквено настојање и глобализацију“ епископа
Андреја (Ћилерџића) и њему сличних, него тачну примену цр-
квених канона како би се избегао и најмањи беспоредак. У тој
намери су Оци Трулског васељенског сабора (692) одлучили да
је „најбоље и најважније да и убудуће остану безбедни и очува-
ни… канони“ Светих Апостола, Васељенских и Помесних сабора
и Светих Отаца, првенствено „ради терапије душа и исцељења
од страсти“ (канон 2). Из тога се да извести закључак да кршење
канона наноси болест души и ширење страсти. Реч је о ИСТИ-
НИ која се не доводи у сумњу ако се има у виду да су канони
дело Духа Светога, што потврђују Оци Седмог васељенског сабо-
ра (787): „…радосно примамо божанске каноне и у потпуности и
непоколебиво утврђујемо њихове прописе који су изложени све-
тим трубама Духа…“ (канон 1).
Један од основних предуслова за признавање Васељенских са-
бора као таквих, јесте опште прихватање и вера свих у Цркви у то
да су потврђене одлуке, тј. догмати и канони православног каракте-
ра, па према томе и општеобавезни. Кроз то се уједно огледа и ка-
толичанско (не католичко) својство Цркве. Стога пун значај треба
придавати заклетви коју полаже сваки епископ приликом хирото-
није, изјављујући јавно, пред Богом и народом, да ће се придржа-
вати црквених канона и чувати их у целости све до краја живота.
Онај исти Василијев страх за то – да у Цркви не завлада збр-
ка због кршења канона, осећају многи Црквени Оци и најстро-
же жигошу преступе. Тако, на пример, епископ кесаријски Арета
(901-932), одличан познавалац црквеног права, имајући у виду
канонске прописе и епископску заклетву положену приликом
хиротоније, с једне стране, и кршење црквених правила, с друге
стране, осуђује премештај архијереја са епархије на епархију, уз
образложење: „Премештаји се врше због грамзивости и жеље за
празном славом, што је и једно и друго одвратно: прво, као идо-
лопоклонство, а друго, као сатанска бољка“ (Пидалион 1886, 27).
Кршење канонских прописа који су потврђени на Васељен-
ским саборима – значи супротстављање Духу Светоме. „Нико не
може да се супротстави Васељенским саборима, будући побожан
и православан, него једноставно и безусловно сваки је дужан да
им се покорава. Јер онај који им се супротставља и противи, су-
протстставља се и противи се Духу Светоме који је говорио кроз
Васељенске саборе, те постаје јеретик и анатемисан… И сабори
анатемишу оне који им се не покоравају…“ (Пидалион, 106).
На основу изложеног лако се може поимати истина о томе
колико је тешко човеку који носи терет канонског преступа. Та-
кво оптерећење ломи и душу и тело прекршиоца (прочитај чла-
нак: Плодови доброг и рђавог пристава, „Весник“ бр. 642. Стр. 5),
чији се унутрашњи ломови неминовно одражавају на вођење цр-
квених послова.
Најпозванији за очување црквеног поретка су, сагласно ка-
нонима, епископи. Црквени послови напредују ако их епископ
води, „сећајући се да га Бог надзире“ (канон 38 апостолски) и ако
према клирицима испољава љубав, на коју ови узвраћају послу-
шношћу, сходно одлуци отаца Сардијског сабора (343): „Јер као
што епископ мора да пружа служитељима (црквеним) искрену
љубав и наклоност, на исти начин су и подчињени дужни да пре-
ма епископима часно извршавају службу“ (канон 14.).
Кључ за успешно вођење црквених послова је чиста и јака
вера прожета хришћанском љубављу, јер ова у спасоносном сми-
слу пороби и најокорелије срце. Сваки покушај епископа да сло-
весним стадом паствује испољавањем самовоље тако што ће му
мењати веру или црквени и богослужбени поредак ради зближа-
вања римокатолицима, на пример, увлачи Цркву у трзавице, те-
шке раздоре, па и потсмех.
Једна од битних одлика древног црквеног устројства је стал-
но настојање епископа, не да по људском мудрује о некаквом
„међуцрквеном настојању и глоабализацији“, него да по Духу
Светоме у свему влада поредак. Оци Прво-другог сабора (861)
излажући 17. канон, кажу: „Старајући се о добром цркевном
реду у свему, сматрамо неопходним установити…“ Превасход-
но се тражи поредак у редовима клира. О томе лепо сведочан-
ство пружа 14.канон Седмог васељенског сабора (787), који по-
чиње: „Да се мора обдржавати ред у свештенству – свима је очи-
гледно.“ Стара је истина о томе да „поредак обдржава све што је
на небу и на земљи, а Богу је највише угодно добро које потиче
из поретка свештенослужитељског уређења“ (Валсамон).
Такво добро се гради одозго, благодаћу Духа Светог. Основа
му је епископска љубав, а потка послушност нижег клира и вер-
ника, који на љубав узвраћају јеванђелском љубављу.
Пошто ће се међу читаоцима овога чланка несумњиво наћи
и они који ће – правдајући себе због кршења канона – рећи да су
данас друга времена и друге прилике; или ће, попут бившег епи-
скопа Атанасија Јевтића, рећи: „Каноне мачку о реп“, навешћу
овде неколике одељке из чланка чувеног професора са Атинског
универзитета, пок. П. Трембеласа, који је био велики стручњак за
литургику и тумачење Новог завета. Наиме, професор Трембе-
лас је у листу „Ортходоксос типос“ бр. 268-270/76 похвално про-
коментарисао излагање грчког митрополита етолијског и акар-
нанијског Теоклита, који у исповедничком духу, на 186 страни-
ца, пружа преглед резултата свога десетогодишњег архијерејског
служења (1965-1975). Реч је, дакле, о једном не много давнашњем
епископу који је свим срцем прилегао на архипастирски посао у
својој сиромашној митрополији, стриктно поступајући у складу
са црквеним канонима:
„Овде сам дошао по вољи Божјој. Овде ћу и умрети. Нећу
тражити другу, већу и богатију невесту. Заволео сам вас, и ви сте
народ Господњи коме ћу служити до краја живота. За вас ћу жи-
вети и ви ћете ме сахранити. За мене више не постоје моји рођа-
ци (а он је једно од десеторо деце у породици), нити кућа родите-
ља, браће или сестара. Ви, и само ви постојите – моје стадо, моја
црква, моји вољени верници…“
„Свој стан је завештао Цркви. У резиденцији станује само са
старом мајком, јер је свестан да је митрополија као манастир, где
све треба да је скромно, просто и несувишно… Има дубоко сао-
сећање да је епископ отац који не може а да не познаје своју децу,
зато не подноси пастирствовање из канцеларије и преко службе-
ника. Иде свуда и надгледа. Обилази и тамо где још није доспео
точак и електрично дугме… Пуне три године му је било потреб-
но у почетку да обиђе своју епархију.“
„Једним циркуларним писмом митрополит Теоклит у самом
почетку уверава свештенство да ће презвитери и остали клири-
ци у његовом лицу наћи оца и брата; пријатеља и рођака. Оца
– зато што смо вам Божјојм благодаћу постављени за епископа;
брата – зато што и ви служите светом жртвенику; пријатеља –
зато што је љубав распознавајући знак хришћана; рођака – зато
што и у нама и у вама тече пречасна крв Господа нашег Исуса
Христа. Према томе, имате право и обавезу да слободно општи-
те са нама. Сматрамо да је недопустиво да прибегавате било којој
високој личности, на било ком положају, да бисте преко таквих
дошли у контакт са нама. Сваки од вас лично, не преко других
лица, да нам изложи шта жели да прими од нас. Желимо да слу-
шамо глас Божји и Његовог народа, а не жеље моћних данас…“
„Не желимо да нам доносите поклоне, чак и ако се исти до-
носе из чистих и безазлених побуда. Дух Свети наглашава да
„поклони заслепљују очи мудрима и као узда на устима спре-
чавају укор“ (Мудрост Сирахова 20, 29)…Посетићемо, уз Божју
помоћ, све парохије свештене Митрополије…Гостопримство ће
увек бити једноставно. Један поклон тражимо: срца ваша и срца
пастве, ништа више.“
Такви архијереји животом и радом потврђују јеванђелску
истину о томе да је Црква установа Божја, коју ни „врата пакла
неће надвладати“ (Мт 16, 18).
П рема томе, изговори да су црквени канони „застарели“ зато
што су сада друга времена и друге прилике никога не оправдава-
ју, јер је Дух Свети исти, како онда када су канони трубама Ње-
говим излагани и потврђивани на Црквеним Саборима, тако и
сада и у све векове.
* * *
Добри учитељи богословља научили су нас да се Дух Свети
пројављује у Цркви не да би се она прилагођавала некаквом ’Но-
вом добу’ које данас карактерише ’глобализација света’ у поли-
тичком, економском и војном смислу, него да Христовим Јеван-
ђељем обнавља свет у складу са свакодневном молбом у молитви
Оче наш: ’Да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи’. А у
вези са тим у Законоправилу Светога Саве на српскословенском и
српском језику, Жича 2004, на стр. 42-43. читамо: „И не рече: ’Да
буде воља Твоја у мени, или у нама’, него свуда; и по свој земљи
да се затре лаж и посеје истина и искорени сва злоба, и повра-
ти се врлина – те да се тако небо ничим не разликује од земље“
(М. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 76).
„Задатак Цркве је, дакле, не да се прилагођава насилници-
ма овога света, него да својом јеванђелском науком усмерава, ду-
ховно препорађа и предводи народе у сваком времену“ (Исто).
„Да не би било забуне, начелно и хришћански посматрано, у
Цркви не треба бежати од дијалога, како са једноверницима тако
и са иноверницима, све док постоји нада и могућност да мерило
у разговорима свима буде ИСТИНА. Јер, једино она ослобађа из
ропства незнања и води спасењу, у складу са Христовим речима:
’Ако ли останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и позна-
ћете истину, и истина ће вас ослободити’ (Јн 8, 31-32). Али ако
се дијалог води само ради дијалога као таквог, или из обзира не-
какве углађености, треба га занемаривати у складу са оним како
нас Христос учи: ’Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера
својих пред свиње, да их не изгазе ногама својим, и окренувши
се не растргну вас’ “ (Мт 7, 6) [Исто, стр 77].
После свега нап ред изложеног, основано се сваки верник
Србин може замислити на питању: да ли је за осуду или за по-
хвалу то што ревнитељи за веру и Цркву настоје да – у складу са
јеванђелским, апостолским и светоотачким учењем, и учењем
Светога Саве као оснивача Српске православне цркве – оста-
ну у дубоком осећању и сазнању да су обавезни да привржено
служе управо у духу Цркве каква нам је предана. Ако то пред-
ставља „окамењеност“, по речима епископа крушевачког Дави-
да и њему сличних, ревнитељи се неће због тога поколебати; и
даље ће ревновати у снази вере о којој сведочи Свето Јеванђе-
ље, и у „страху Божјем“ као „почетку мудрости “. Неће преста-
ти са молитвама и надом да ће се поглавар (данашњи или су
трашњи) Српске православне цркве оградити од екуменизма
и „међуцрквених настојања“ по људском духу, а да ће по Духу
Светом, у складу са канонским и уставним обавезама које има,
васпоставити стварну, канонску саборност и сваки поредак у
Српској православној цркви.

Часопис Свети Кнез Лазар 8(74) / (Епархија рашко-призренска у егзилу)