Потрошенко је завршио: да ли је завршила и Украјина?

Дан после председничких избора у Украјини, одржаних 25. маја 2014. године написао сам чланак о томе. Предвиђао сам тада, како је свега дан касније био политички „потрошен“ Петар Порошенко. Уредник „Новог стандарда“ је преиначио наслов и новоизабраног председника Украјине „прекрстио“ у-Потрошенко. Тако је пре осам месеци Порошенко постао Потрошенко. И до данас је у поптпуности оправдао надимак који му је наденут у Србији. Таман када помислите да га саветници (или уцењивачи!) из САД не могу навести на већу глупост, Порошенко спремно крене даље. У сопствену пропаст! Таман када помислите да код њега нема више материјала за трошење, он сам почне да тврди како га има. Својим одлукама унесрећује и следеће генерације.

Непосредно после председничких избора сам констатовао: „Уколико би успео да почне са реализацијом својих кључних предизборних обећања, отвори разговоре о федерализацији земље и стабилизује односе са Москвом, Порошенко је могао постати херој целе источне Европе. Украјинска криза би тако ушла у сасвим нову фазу, а њено кључно обележје би била постепена деескалација. Међутим, Порошенко је кренуо у сасвим другачијем смеру. Или, тачније речено, упућен је другим смером“. Сада се, нажалост, може констатовати како Порошенко не показује никакву намеру да са таквог курса скрене.

Прво, тактика стани-крени у преговорима са представницима ДНР и ЛНР је прочитана. Руси су, очигледно, добро изанализирали такав амерички приступ током распада СФРЈ, помогли су Доњецку и Луганску, и тако спречили да повремена примирја буду искоришћена за постепено напредовање снага из Кијева. Друго, стратешки план Кијева о заузимању Доњецка, тако што ће овај град најпре бити „одсечен“ од границе са Русијом је прочитан (можда и у буквалном смилсу речи) још у јуну 2014. године, а каснијом контраофанзивом је не само потпуно осујећен, већ се у Иловајску за Украјинце претворио у трагедију епских размера. Треће, покушаји да се преко западних медија створи утисак о „руским злочинима“ није донео никакав резултат на терену, чак напротив. О обарању малезијског авиона, гађању аутобуса у Волновахи и гранатирању Маријупоља тек ће бити речи када се сукоб једанпут заврши. Превише је мањкавости било током реализације ових „специјалних операција“, које указују да их руска страна није нити планирала, нити извела. Такође, глобални монопол западних медија је одавно разбијен, па је тиме теже са покушајима да се пласира „конструисана истина“ која би помогла циљевима власти у Кијеву. Четврто, веровање како ће САД и ЕУ уважити Украјину и помоћи јој да преброди економско-енергетску кризу у коју је запала, било је више него наивно.  Шта кога на Западу брига да ли ће Украјинци и Руси поцркати од глади!?

Не треба Порошенко Вашингтону (и пратећем Бриселу који је до сада показао како је само пуко средство у америчким рукама) да би од Украјине направио уређену и стабилну државу, већ да би продужавао сукоб докле год може. Тиме се одржава оправдање за примену постојећих и евентуално увођење нових санкција Русији, услед чега би, како то очекују у САД, за годину-две могао и да се организује „московски евромајдан“ против Путина. Оно, почетни план Вашингтона је био нешто другачији, припадници „Десног сектора“ су већ требали да патролирају Луганском, а Путин је требало већ да буде испраћен у историју, али су се ствари промениле. Али, тако је како је, па ако не може Путин да се руши за годину-две, могу пробати за три-четири… Ту је Порошенко да одржава кризу, ако треба и до последњег Украјинца.

Зато ће Порошенко у наредним недељама наставити да (зло)употребљава Леонида Кучму у Минским преговорима, симулирајући „крени-стани“ преговоре. Наставиће да инсистира на спровођењу војне стратегије (која се показала промашеном још летос), све док му се код Дебаљцева не понови „нови Иловајск“ и не изгине још неколико хиљада голобрадих младића. Смишљаће нову провокацију која би могла бити искоришћена као оптужница против „руске стране“, међу којима је свакако најопаснија могућност акцидента на нуклеарки у Запорожју. Лагаће преко средстава јавног информисања и обећавати широким народним масама да милијарде из Вашингтона и Брисела, неопходне за заустављање економског суноврата, само што нису стигле. Порошенко нема другог излаза, осим да се и даље троши, као да је у пуној снази. Барем се тако њему чини. Посматрано из другачијег угла, може се закључити како је он већ потрошен. Даљим трошењем само ће правити још већу кризу и уводити Украјину у све безизлазнију ситуацију.

Због тога се већ сада отвара питање не шта ће се даље дешавати са Порошенком, јер је ту одговор јасан, већ: шта ће у Кијеву настати после Порошенка? Шта је резултат тога што је Порошенко пребрзо отишао у историју као Потрошенко? Да ли се отвара пут доласку на власт екстремне деснице, неофашистичких група, које ће покушати да заведу терор свуда где могу? Да ли ће то изазвати потпуни слом Украјине као државе и довести до промене и њене западне границе? Да ли нам због свега тога следи значајна дестабилизација у целој источној Европи?

Од почетка ескалације сукоба у Украјини, Кијев није имао претеране шансе да из њега изађе као победник. Почетно несналажење устаника у Донбасу и Луганшчини, као и недоумице Русије око тога како наступити, биле су ипак само тактичког карактера. Порошенко је пропуштао те кратке тренутке слабости устаника и несналажења Москве да започне преговоре, понуди решење, оконча рат и како-тако одржи Украјину као државу. Попуштао је под америчким притисцима и данас је ту где јесте. Он је потрошен, чини се таквом брзином, као нико никада у историји, а Украјина је пред страшним и крвавим распадом, који ће све мање имати везе са Доњецком и Луганском, а све више личити на обрачуне локалних ратних заповедника по афричким државама. Порошенко је завршио своју каријеру. Одлази у историју као Потрошенко. Да ли са њим и Украјина одлази у историју?

Душан Пророковић – ФСК