Зашто су Вучића у Давосу сви избегавали?

Од победе Српске напредне странке на изборима 2012. године, па све до данас, Александар Вучић је себе издигао изнад времена и прилика, изнад реалности и изнад могућности. Као да је у питању путујући циркус, он унапред најављује велике и спектакуларне сусрете са највећим државницима света, са највећим компанијама и са најважнијим инвеститорима. Истина је да он сумануто троши новац пореских обвезника, да је Србија до гуше у дуговима и да од његових великих послова нема ништа. Последњи велики „излет“ који је направио, путујући на економски форум у Давосу (Швајцарска), коштао је Србију око два милиона евра. А, ефекат је поражавајући. Са њим нико није склопио никакав договор. Србија је још сиромашнија него што је била.

Сви режимски медији у Србији, јавили су 21. и 22. јануара 2015. године „ексклузивну“ вест, да ће премијер Србије Александар Вучић отпутовати на Светски економски форум (WЕФ) у швајцарском планинском одмаралишту Давос, који је ове године организован под називом „Нови глобални контекст“.

Већ сам назив овог скупа, унапред је дисквалификовао Вучића као учесника, јер Србија нема никаквог утицаја на глобалне економске и политичке токове. Али, Вучић је, пре поласка, самоуверено изјавио, да тамо иде како би се састао са „…бројним светским лидерима и представницима највећих компанија, са немачком канцеларком Ангелом Меркел, турским премијером Ахметом Давутоглуом, потпредседником Европске комисије Франомс Тимермансом и потпредседником владе Швајцарске Дидије Буркхалтером…“. Најавио је Вучић и то да ће на „Ројтерсовом економском панелу“, одговарати водећим бизнисменима на питања о Србији, те да ће се састати и са менаџерима највећих светских корпорација са циљем да Србију представи као добро место за инвестиције.

Али, ништа од тога се није десило. Нити га је неко нешто питао, нити је Меркелову видео.

Јер, чим је овај импресивни скуп са четрдесет шефова држава или влада и 2.500 учесника почео са радом, били је јасно да је српски премијер обичан маргиналац, кога избегавају као појаву средњовековне губе. Коначно, свако ко припада озбиљном пословном свету, зна да Србија није никоме добра за инвестиције, а недавно су и представници Светске банке оценили српску економију као најгору у региону.

Шетао је Вучић у Давосу сам по ходницима, сепареима и салама, са својим карактеристичним, блесавим изразом лица. Нити га је ко тражио, нити је он могао некога да пронађе за разговор. Ту и тамо, у паузама, пришао би некоме, склопио би пар реченица и то би било све. О томе сведоче и бројне фотографија са овога скупа. Само два човека су на тренутак посветила пажњу Вучићу: кинески премијер Ли Кећијанг (који му је пружио руку, али је одмах окренуо главу ка другом саговорнику) и са директором компаније „Гоогле идеас“ Џаредом Коеном (за један мали, неформални разговор, морао је да закупи и термин и сто за којим су седели).

Куртоазни разговор тицао се развоја нових технологија и могуће сарадње са компанијом Гугл. То је било довољно да његова пропаганда у Србији завришти: „…Вучић доводи Гугл у Србију!“. Истина, Вучић се нашао на тренутак и са Мухамедом Ал Абаром, преварантом из Емирата, који му је подвалио макету „Београда на води“. Али, Ал Абар га је брзо заобишао. Вребао је у Давосу нове жртве својих мегаломанских идеја.

Иза завесе овог скупа, десио се и Вучићев сусрет са представницима америчке компаније Есмарк (о томе, на следећој страни). Једина тачна вест која је у српским медијима стигла из Давоса је она која гласи: „…Премијер Вучић ће, заједно са другим светским лидерима, учествовати на свечаној вечери.“

Цена његовог узалудног јануарског боравка у Давосу, није била мала. Само за пословне учеснике (компаније и предузетнике) ово задовољство кошта више од 590.000 франака, а за председнике држава и премијере, знатно више.

Соба за преноћиште током самита, у неком од хотела у Давосу, кошта 7.000 евра за једну ноћ. За учествовање на предавању, котизација износи од 10.000 до 18.000. евра, а формално чланство у Форуму кошта 50.000 швајцарских франака. Ту су трошкови и за обезбеђење (лично обезбеђење је дозвољено само тројици председника највећих земаља света, али уз њих иде и швајцарско обезбеђење).

Закуп простора за разговор „на маргинама скупа“, такозваних „шпајзева“, како их у Давосу зову, иде по минути, и креће се од 1.000 до 5.000 швајцарских франака за пола сата разговора.

Вучић се, очигледно, нашао у Давосу као слон у порцеланској радњи: ништа му није ишло од руке и нигде није могао да се уклопи. Статус неприкосновеног вође који креира у Србији, тамо не важи. Сведен на праву меру, овај мали аутократа је нестао међу онима који нешто стварно значе у свету.

А, кренуо је на тај пут испраћен спектакуларним насловима: „…Вучић у Давосу: Урадићемо домаћи задатак до 2019. годину!“, „…Вучић у Давосу: Брза пруга у октобру 2017, желимо Гугл у Србији“ (Вечерње Новости)…

Док је скуп још трајао, појавио се и наслов „…Ево шта је Вучић рекао светским моћницима у Давосу“ (wеб портал „Телеграф“). Наравно, показало се да у Давосу није стигао никоме ништа да каже. А, и оно што је изговорио успут, у пролазу, биле су обичне пароле очајника, који покушава да се нађе у високом друштву нудећи оно што нема.

Ова његова навика да домаћој јавности лажно представља снагу и смисао својих путовања, посета и гостовања у иностранству, није нимало оригинална. Наиме, и Борис Тадић је плаћао из џепа грађана чартер летове до сајмова у немачкој, само да би се „на препад“ сликао са канцеларком Ангелом Меркел. То је касније овде представљао као „билатерарни сусрет на највишем нивоу“.

Вучић је ипак надмашио Тадића у застрашујућој пропаганди о својим успесима, о светским пријатељима, о томе да отвара сва врата у свету, да га цене, поштују, да је због њега Србија уздигнута до неслућених висина и слично.

Тако је прошле 2014. године, на дан 1. децембра, освануо наслов новинске агенције Тањуг, „Историјска посета Вучића“ поводом његовог доласка у Израел.

У јануару 2013. године, београдски дневник „Блиц“ сензационално пише: „Вучић ускоро путује у Немачку да убеђује Бундестаг“ (одакле се врати погнуте главе и необављеног посла). У јуну месецу исте године (20.06.2013.), његови медији оркестрирано објављују ударну вест: „…Вучић путује у Брисел и тражи датум без одлагања!“. Наравно, и одатле се вратио празних руку, али уста препуних лажних обећања.

Првог јуна 2014. године, Дневник РТС-а јавља да је Вучић у Паризу, да ће тамо разговарати са свим водећим француским привредницима. А, реч је била о безуспешној посети, без икаквог смисла, осим што је француска влада напоменула да се нада да ће Србија „издржати на свом европском путу“. Ову спрдњу са Вучићем, који, као велики вођа води гладни народ на велики марш (као Мао Кинезе у прошлом веку), најпре су почели у Америци. Тако је, још 2012. године, објављена вест дана (12. јула 2012. године), да је „…Лидер напредњака допутовао синоћ у Сједињене Америчке Државе, где ће у Стејт Департменту бити примљен на разговоре са свим званичницима ове земље“.

Како је почела његова владавина, тако полако и завршава: са громогласним насловима о великим постигнућима и милијардама евра дугова. Са пријемима на највишем нивоу и са потпуном изолацијом Србије. Како економском тако и политичком.

Давос је највиша тачка Вучићевог лудила до које се попео. Најмање два милиона евра потрошено је из буџета Републике Србије за узалудно Вучићево путешествије по швајцарским планинама. Са собом је, осим своје пратње, водио и пет ТВ екипа (између осталог и РТС, Пинк, Прву, Б 92) и још неколико новинских извештача.

Вучић јесте све луђи, али је и његово лудило све скупље.

Игор Милановић / Таблоид