Ода радости што ништа нисмо криви Хрватима

Судећи по првим реакцијама, убедљива већина онога што се представља за јавност и јавно мишљење у Србији у најмању руку је задовољна пресудом Међународног суда правде од 3. фебруара 2015, којом се одбацује хрватска тужба и српска противтужба за „геноцид“. То је, у сваком случају, тон који главни медији у Србији спинују, односно сугеришу. Уз пратећи закључак да, ето, сада треба да оставимо прошлост иза нас, и да пробамо да мало озбиљније порадимо на тим „добросуседским“ односима, без којих нам нема живота.

С једне стране се може разумети осећај неког колективног олакшања које је дошло после пресуде, прве такве врсте по којој не сносимо ама баш никакву кривицу. Толико смо се навикли на негативне исходе међународне (не)правде наспрам нас да је то постало малтене нешто што се подразумева, нормално као ваздух који се дише. За то је најпре одговорна делатност у будућности засигурно злогласног Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Али не само она.

Сенка покушаја тадашње Европске уније у зачетку да „објективно“ арбитрира на међународно-правном пољу, путем Арбитражне комисије Мировне конференције о Југославији, тзв. Бадинтерове комисије – и дан-данас се надвија над нашом колективном свешћу. Тада, 1991. комисија састављена од председника уставних судова Француске, Немачке, Италије, Шпаније и Белгије, легитимисала је рушење хелсиншког поретка у Европи и начело поштовања територијалне целовитости држава тако што је признала „територијални интегритет“ југословенских савезних република као да је реч о сувереним државама. Ако неког у садашњој ЕУ искрено занима разлог за тако дубок корен ЕУроскепсе у Србији – овде леже њени зачеци. Тријумфални (европски) Запад је тада прокоцкао јединствену прилику да покаже да пад Берлинског зида није представљао класичну ратну, геополитичку победу, већ управо оно што су његова јавна гласила деценијама тврдила да је циљ: ново доба ширења владавине права на цео свет.

И не само да је погажено начело установљено Хелсиншком повељом из 1975. године – која је и сама била утемељена на Повељи УН, већ је компромитован и сам прокламовани циљ наводне вишедеценијске западне борбе против „тоталитаризама“ на европском тлу. Тај циљ ће бити накнадно формулисан у два документа на европском нивоу: у Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006: „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“, као и Резолуцији Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојеној 2. априла 2009. године, чију тачку „И“ вреди посебно навести:

„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније, која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи.“

Дакле, врли и морално чисти Запад је, осим што је на почетку југословенске кризе нарушио послератни европски поредак, као „одговор“ силним „тоталитарним“ режимима против којих се борио – решио да озакони републичке границе које је јужнословенским народима, ван било какве демократске процедуре по западним стандардима, наметнуо управо један такав „тоталитарни“ режим – режим Брозове СФРЈ. Државе која је, узгред, у истим европским документима сврстана међу „више од 20 земаља“ које су одговарале том опису.

У исто време – да не заборавимо и то, у западним медијима се водила жестока, скоро крсташка кампања против Слободана Милошевића, не само као „балканског касапина“, већ и као „последњег комунистичког диктатора у Европи“.

Али ни толико хипокризије на тако малом простору није било довољно. Јер, колективни Запад је, заједно са својим идејним, финансијским и интересним вазалима, свега 17 година касније, поново погазио „начело“ које је сам успоставио, када је једнострано признао „независност“ тзв. Косова 2008. године. Да подсетимо – „начело“ које је Бадинтерова комисија прокламовала 1991. о „суверености“ савезних република, није се односило и на аутономне покрајине у тим републикама. Али, као што знамо, 2008. је посегнуто за чувеним „једиственим случајем“ као оправдањем да се још једно „светло начело“ погази (постоји врло згодан енглески израз за овакав modusoperandi: „makingitupaswegoalong“, односно, отприлике – „одређујемо правила у ходу“).

По бесмртним речима Светог Стефана Штиљановића, пливамо усред непријатеља као јабука посред воде. Нажалост, са све мањом колективном свешћу о томе и ко је непријатељ и да смо ми уопште ишта, па и јабука. Тако да се и непријатељи више не перципирају као нешто што уопште и постоји. Уместо тога се региструје свеприсуство неког аморфног, суштински непријатног али неизбежног „усуда“ (попут оних „обавеза“ на које нас даноноћно преко медија подсећа домаћа квислиншка класа), неке лепљиве магле којом смо окружени, од које се ништа добро не очекује, али без које се живот не може замислити. Па кад одједном кроз њу нешто чак и накратко сине – многи не само да осете неко олакшање, већ се чк ди обрадују. Као затвореници цигарети. Замислите – нисмо криви за геноцид против Хрвата! Супер…

Нисмо криви што су нас на стотине хиљада побили у Јасеновцу, Јадовну и осталим стратиштима НДХ. Нисмо криви ни што је Запад, предвођен Аустријом, Немачком и Ватиканом, као инструмент против наводно последњег црвеног диктатора у Европи – користио истинску „црвену“ творевину, авнојевску Хрватску. (Као што користи и творевине „демократског“ Устава СФРЈ из 1974 – АП КиМ и АП Војводину против данашње, наводно демократске Србије. Устава чија се „демократичност“ посебно огледа у његова прва два става: „У СФРЈ сва власт припада радничкој класи у савезу са свим радним људима града и села. Ради изградње друштва као слободне заједнице произвођача, радничка класа и сви радни људи развијају социјалистичку самоуправну демократију као посебан облик диктатуре пролетаријата“.) Нисмо чак ни криви што је Туђман, наочиглед целог „демократског света“ спровео у дело жељу коју никад није ни крио од јавности – етничко чишћење „црвене“ Хрватске од „реметилачког“ српског елемента. О, неподношљиве ли, чак незаслужене лакоће живљења…

У оваквом менталном матриксу, није ни најмање чудо што чак и српски судија МСП-а гласа против српске тужбе против Хрватске. Зашто би онда било чудно што нам се преко „наших“ медија суптилно сугерише да треба да будемо задовољни јер је, ето, и хрватска тужба против нас одбачена. Тужба која као да је поднета само да би изнова потврдила Дучићеву безвремену опаску о природи „храбрости“ која је красила Хрвате какве их је он познавао.

Ко хоће да настави овим путем – нека слободно буде задовољан одлуком МСП-а. Међутим, ако ћемо се одлучити да се коначно сетимо ко смо, шта смо и где смо у времену и простору – онда никаквом задовољству места нема. Спасли смо Хрвате од Италијана 1918. године, после свих ратних, а и предратних зверстава. Вратили смо их, са самог (анти)цивилизацијског дна, међу народе-победнике 1945. И није Милошевић био тај који је избацио Србе као конститутивни народ из новог устава Хрватске 1990, већ бивши Брозов генерал Туђман. Избацио их из устава „државе“ која је Хрватима галантно додељена после рата без икакве репарације или одговарајуће денацификације. И шта је недоклани српски народ на тим просторима требало да мисли о свему томе тад? До каквих је закључака требало да дође, поготово после повампирења уједињене Немачке, која се, као риба у воду, нагонски вратила на старе србомрзачке стазе?

Како у емисији државне телевизије „Упитник“, посвећеној овој пресуди Међународног суда правде, поручи храбри и упорни Саво Штрбац, адвокат из Бенковца, двојици млађих колега правника: како ћемо друге навести да верују да је над нама почињен геноцид ако ми сами у то не верујемо? То је био глас преживеле српске историјске свести, упућен двојици чија се свест већ практично саживела са неправдом као нашим вечним усудом, која ту систематску неправду већ објективизује као нешто дато, као „реалност“ с којој се стално треба мирити.

Сви који нас данас притискају, уцењују, условљавају, сви који нам пресуђују – дужни су нам много више него Грчка својим зајмодавцима. И, треба да им праштамо и заборављамо баш у оној мери у којој су они спремни да праштају и заборављају њој.

Да се разумемо: пресуда МСП није катастрофа. Али никако не треба да нас задовољава чињеница да смо морално изједначени са данашњом Хрватском, а још мање гура ка неком новом забораву претрпљених зала. Поготово од стране Хрвата, који нису колективно окајали ниједно од њих.

Александар Павич – ФСК