Објављено Историјско писмо митрополита Пирејског патријарху Вартоломеју

На српском језику прошле године појавило се Историјско писмо патријарху Вартоломеју митрополита Пирејског Серафима.

Ово многозначајно писмо које има обим и карактер теолошке студије, усталасало је својом појавом грчку црквену јавност. По први пут су јавно и званично изречене одређене ствари, од стране једног митрополита Грчке Цркве. Митрополит Пирејски у свом писму бави се претежно односом према Папизму и Протестантизму. Управо оним питањима које и данас муче Цркву и саблажњују многе Православне. У дијахронијском светлу приказан је став Православне Цркве према овим јересима. Са друге стране осликан је став појединих православних Архијереја, а пре свих патријарха Вартоломеја, у честом и скоро свакодневном општењу са наведеним јересима.

Уз коришћење и сведочанстава савремених стараца, попут светог старца Пајсија Светогорца, старца Епифанија Теодоропулоса и других, дају се верницима критеријуми помоћу којих се могу снаћи и оријентисати у лавиринту данашњих погрешних учења и смутњи по питању истина вере.

Књига обима скоро 140 страна заједничко је издање Мисионарске и издавачке делатности Кивот из Београда и Издавачке куће Теодромиа из Солуна.
У наставку доносимо део Предговора из пера преводиоца архим. Симеона.

Уредништво

+  +  +

Писмо је већ названо историјским, не због свог обима, него због садржаја, отворености, дубине анализа савремене јереси Екуменизма и храбрости самог пошиљаоца. Уз Митрополита Пирејског данас су стале предањске, здраве, анти-екуменистичке снаге, не само у Грчкој Цркви, него широм Православне васељене. Отуда и толика радост, подршка, нада и спремност на жртвовање, које исказује монаштво, свештенство и начелно сваки Православни хришћанин.

Сабор Свештеника и Монаха, познат и српској јавности по чувеном Исповедању Вере против Екуменизма из 2009. године (преведеном на српски језик одмах по објављивању у Грчкој), огласио се убрзо након објављивања писма Митрополита Пирејског у јавности, и изражавајући неизрециву духовну радост због тога догађаја, констатовао следеће:

Други разлог важности ове обимне личне посланице митрополита Пирејског Васељенском патријарху лежи у чињеници што након вишедеценијских борби против Екуменизма и пратећег ћутања епископа … узима у своје руке штафету антиекуменистичке борбе један храбри епископ…

Током много година, додаје Сабор Свештеника и Монаха из Грчке Цркве, молили смо се и искали да пројави Бог једног храброг епископа који би се поставио на чело здравих Православних снага, да постане, као Апостол Павле – уста Христова, стуб Православља – као велики Оци и Учитељи, пламени мач – да сагори као сува дрва савремене јереси Папизма, Протестантизма и свејерес међухришћанског и међурелигијског Екуменизма.

Своје Саопштење под насловом Историјски еклисиолошки догађаји, Сабор Клирика и Монаха завршава следећим речима:

Сладчајшу и незалазну Светлост Православља исијава сада свештена митрополија Пирејска, језиком и пером њеног пастиреначалника и учитеља васељене, смиреног и исповедничког епископа г. Серафима. „Господе сачувај га на многаја љета“.

Митрополит Пирејски у свом писму оптужује Васељенског Патријарха г. Вартоломеја да учи новојављену, нечувену и екуменистичку еклисиологију, која је, свакако, страна и туђа Православној Еклисиологији, и да ствара еклисиолошку смутњу, јер признаје све јеретичке хришћанске цркве, признаје њихово свештенство и Свете Тајне, признаје папске кардинале и протестантске пасторе као канонске јерархе.

Ово историјско, по општој оцени, писмо Митрополита Пирејског Серафима Његовој Светости Патријарху Вартоломеју, сматра се већ значајнијим и јачим од чувеног Исповедања Вере против Екуменизма (објављеног од стране Сабора свештеника и Монаха Грчке Цркве), које је у великој мери 2009. године усталасало црквену јавност на међуправославном нивоу. У свежем су сећању реакције и оштри коментари упућивани тада из Васељенске Патријаршије, не само на рачун састављача поменутог Исповедања Вере, него и свих оних који су наведени исповеднички и дубоко теолошки текст подржавали, потписали, промовисали и заступали. Његова Светост Патријарх Вартоломеј није се либио да тада јавно затражи од Архиепископа Атинског и Јерархије Грчке Цркве осуду па и кажњавање оних који су поменуто Исповедање Вере саставили и подржавали. Док је Митрополит Пергамски Јован Зизјулас истовремено својим обраћањем Јерарсима Грчке Цркве и јавним жигосањем оних који се противе екуменистичкој идеологији и начину на који се воде тзв. дијалози са јеретицима, покушао да рашири климу страха и претњи свима који се противе идеологији (неправославној) владајућој већ деценијама у Васељенској Патријаршији. Наведени захтев Патријарха Вартоломеја вратио му се, међутим, као бумеранг, са јасним ставом Јерархије Грчке Цркве да не подржава неканонска екуменистичка чињења, и да остаје верна Предању и учењу Светих Отаца.

У том светлу и треба схватити речи познатог грчког старца, великог зналца Светих Канона, бескомпромисног заступника Светог Предања и критичара Екуменизма, Епифанија Теодоропулоса, упућене у отвореном писму покојном патријарху Атинагори, након његовог сусрета са папом Павлом VI у Јерусалиму јануара 1964. Речи које произилазе из ревновања за чистоту и очување Православне Вере, једанпут предане Светима (Јуд. 3), ревновања за очување отачких Предања (Гал. 1, 14):

Ваша Светости,

Небројено пута је пожељније да се искорени историјски Трон Цариградски и да се пресади на неко пусто острвце на морској пучини, чак и да се потопи у дубинама Босфора, него да се покуша макар и најмање одступање од златне путање Светих Отаца, који једногласно кличу: ‘Нема попуштања у питањима Вере’. Седам свећњака Апокалипсе, ради грехова наших, угасили су се одавно. Седам Цркава апостолских, Цркава које су имале највећу част да приме, особито оне, Писма са Неба кроз богонадахнутог Боговидца са Патмоса, нестале су са лица земље и тамо, где је некада савршавана страшна Жртва и појана Химна Светој Тројици, данас по свој прилици гракћу ноћни гаврани и ‘плешу демони’. Али ипак, Невеста Господња није умрла. Црква Христова није нестала. Наставља, изранављена и окрвављена као и Устројитељ њен, али вечножив и непобедив, своју путању кроз векове, просветљујући, брижно се старајући, оживљавајући, спасавајући. Неће, дакле, умрети она, чак иако се премести или умре Васељенски Трон.

Колико снажно и судбински, скоро пророчки, звуче ове речи светог Старца Епифанија. И потапају као љуске од ораха и нејаке барке речи свих оних који покушавају да одбране и оправдају неканонска и анти-предањска, не-еванђелска чињења Цариградских Патријараха (не само данашњег, г. Вартоломеја, него и његових претходника у 20. веку) угроженошћу и положајем Цариградске Патријаршије у данашњој Турској, и свим претњама које, у световном, политичком смислу, свакако постоје. Да се тобоже таквим чињењима јача положај Цариградске Патријаршије, омогућава њено очување, и обезбеђује наклоност и заштита јаких Западних пријатеља (или „пријатеља“). Таквим се пак чињењима, не-православним и анти-предањским, неће очувати Цариградски Трон, напротив, може се само допринети његовом даљем слабљењу, урушавању, па и ишчезнућу, о коме говори и старац Епифаније Теодоропулос. Слободно се може рећи да се и данашње толико слабашно присуство јелинства и Православља у Турској, дугује управо томе. Није потребно ићи ни толико далеко у прошлост; довољно је подсетити се септембарских догађаја 1955. у Цариграду, када је значајан део јелинског елемента нестао, тј. брутално протеран од стране Турака. Без икаквих каснијих последица по починиоце. Где су тада били снажни Западни „пријатељи“ и (тобожњи) заштитници?

Ради се о оним истим „пријатељима“ и заштитницима са Запада који су 1999. скоро три месеца свакодневно бомбардовали Србе, Србију (не пропуштајући да нас обилно засипају и осиромашеним уранијумом). Не по први пут у 20. веку. Разлози такве маније и беса против Српства леже свакако у чињеници да је његов основни карактер и обележје – Православље. У том правцу крећу се и речи и оцене познатог америчког професора политикологије на Харварду Самјуела Хантигтона (Хенри Кисинџер назива га „најеминентијим политикологом Запада“), који се сматра једним од главних теоретичара који обликују америчко непријатељство према Православљу. Познати су његови ставови изнети у многокоментарисаном тексту „Сукоб цивилизација“, где наводи да ће будући светски рат, ако до њега дође, бити рат између различитих цивилизација. Као главне цивилизације наводи Западну, Православну, Исламску, Латиноамеричку, Комфучијанску…, а Западну цивилизацију поставља наспрам Православне и Исламске. Док нешто касније у својој књизи „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка“ износи већ познату тезу, коју заступају и други западни званичници, да је источна граница Европе „тамо где завршава западно хришћанство те почињу Православље и Ислам“.

У том смислу не одступа од истине став да је бомбардовање Србије 1999. био заправо нови крсташки поход Запада на Исток, на Православље. И тада је Запад, као уосталом и приликом освајања Цариграда, стао на страну Муслимана а против Православних. Нешто слично зар нисмо видели и 1922–1923. приликом Малоазијске катастрофе, такође и у другим случајевима? Будемо ли се, Православни, на Запад ослањали – постоји историјско искуство, учење, и примери – знано је где ћемо завршити.

Велики искорак чини Митрополит Пирејски тиме што наводи по имену првога одговорнога за ширење и проповедање екуменистичке јереси, Патријарха Вартоломеја. Тиме се прекида устаљена до сада пракса да се о јереси говори само уопштено, критикујући неисправна учења, али не наводећи оне који то чине, тј. носиоце јереси. Као да је могуће да неисправна учења могу постојати без оних који их заступају, шире, намећу. Увек су у историји Цркве постојале конкретне особе које су биле носиоци погрешних, јеретичких учења. И увек их је Црква посебице именовала, изобличавала, позивала на покајање, осуђивала, кажњавала. Примера је много – Арије, Евномије, Македоније, Несторије, Евтихије, Диоскор, Севир, Варлаам, Акиндин… Примери тога могу се наћи у богослужбеним књигама, где се химнографи са великом строгошћу изражавају о јеретицима, не устручавајући се да користе и тешке изразе. Карактеристичан је пример и Синодика у Недељу Православља, где се изричу поименце анатеме за многобројне јеретике који су се јављали у историји Цркве.

Најзад, Митрополит Серафим тражи од Патријарха Вартоломеја сазивање Свеправославног Сабора, који ће се позабавити питањем свејереси екуменизма. Тиме постаје и први епископ који је званично тражио, како од своје помесне Цркве, Грчке Цркве, да Саборно осуди Екуменизам, тако и паралелно са тим износи и иницијативу да се будући, планирани и толико наговештавани Свеправославни Сабор позабави управо тим проблемом, као најпречим и најнеопходнијим, који већ деценијама мучи Цркву и доводи до подела и погибли многих душа. У свести црквене плироме лагано сазрева свест да Митрополит Пирејски Серафим „оживљује славне Отачке дане“, те су због тога срца многих верних „препуна радости и славословља Тројичном Богу“.

Сматрамо неопходном потребу сазивања Свеправославног Сабора са учешћем свих Православних Патријараха, Архиепископа, Митрополита и Епископа и богослова лаика, који ће имати велику обавезу и првенствену дужност да осуди свејерес Екуменизма, у светлости Библијског, Светоотачког и Свештеноканонског учења и предања, и да објави и Цариграду и Васељени да се спасење даје само унутар Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Православне Цркве, и да без Православне вере не постоји могућност општења са живим Богом, због чега се и наша представка подноси као односни захтев Вама, имајућем од Бога одговорност усаглашавања Православних Аутокефалних Цркава.

Предајући овај многозначајни и историјски текст у руке српског читаоца – уз напомену да ће он први бити у могућности да се, ван грчког говорног подручја, упозна са њим и ужива у његовом исповедничком карактеру и дубини теолошких мисли (у припреми су истовремено и преводи на друге језике) – завршавамо навођењем богонадахнутих и историјских речи светог Јустина Ћелијског:

Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секата, чије је име легеон.

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин… Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

Према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима.

Архим. Симеон – Епархија рашко – призренска и косовско – метохијска у егзилу