Зашто данас нема ћирилице у Србији?

Или: Зашто су данас Драгољуб Збиљић и, донекле, Немања Видић за мањи део ћириличара најомиљенији, а за већину ћириличара најомраженија имена која се боре за оживљавање српске ћирилице?

Поводом лепо и сликовито испричане очигледне истине о томе како је сада с ћирилицом и како је некад било у Србији из опера и из слика о томе аутора Зеке Поповића у наслову „Нестанак ћирилице“, објављеном на сајту „Стање ствари“ 29. јануара 2015. године о томе како је с ћирилицом некад било и како је сада, а сад се спомиње и спомињаће се. И све је то тачно. А овде (у Зекином тексту), ако сам добро запазио, нема ни речи о томе зашто је онако било, А зашто је сада овако. Стога молим уредника сајта да ми дозволи да баш о томе нешто истинито кажем, јер сам се тиме деценијама бавио, а у последњих петнаестак година непрекидно, готово даноноћно, па, ево, и ове непроспаване нићи у којој сам овај текст завршио.

Дакле, зашто нема ћирилице и ко је за то макар главни кривац данас за то? А тога у Зекином, иначе, врло собом тексту нема једноставно зато што је аутор, мени  се чини, човек који у то није упућен, јер није лингвистичке струке.

Писмо је саставни део језика, а језиком и писмом се стога бави  језичка струка. И нормално је што то значи, или би ваљало да значи да су главни кривци они који се научно и стручно баве језичком науком и струком и нормирањем српког језика.

Ова питања о латиничењу Срба, тј. о затирању српске ћирилице све до 1990. године готово да нису била детаљније обрађивана. Први пут  се мало детаљније поставило питање српске ћирилице, колико ју је имало и зашто је већ тада није било сткривају се у расправама лингвиста, али и других стручњака о томе седамдесетих година, јер се запазило да је ћирилице све мање већ петнаест година после Новосадског договора који је био 1954. године. Али нико тада није смео, још је владала она власт која је с лингвистима спровела латиничење Срба по налогу власти у време Новосадског договора (1954). Комунистичка власт је наредила, мало јавно и експлицитно, а мало „иза затворених врата“ да се има српска ћирилица заменити хрватском латиницом на све начине, па и голим насиљем ако не иде милом и тако се догодило да је српско писмо међу Србима у Југославији свуда, па и у Србији од некада већинског, а у Србији готово стопостотног писма постепено прешло у мањинско писмо око 15 до 10 процената. Значи, власт је то комунистичка наредила, а лингвисти спроводили преко школе. Било је разговора о томе „иза затворених врата“ у време расправа непосредно пре Новосадског договора 1953. и на самом Новосадском договору 1954. о српскохрватском, тј. хрварскосрпском језику и писмима, хрватском и српском. Било је тада расправе о томе како да се докрајчи латиничење Срба и Црногораца, јер се знало да један језик није практичан и функционалан из много разлога на два писма. Зато се расправљало углавном само о једном писму које мора да остане, а то је латиничко писмо, јер се увек знало да се не би ни смело ни могло извести ћириличење католичких народа Хрвата и Словенаца, па зато готово нико није ни спомињао да се једноазбучје спроведе у корист ћирилице, него само у корист латинице. Расправљало се једино, дакле, о томе како да се изврши једнозбучје једног језика (српскохрватског или хрватскосрпског) за Србе, Хрвате и Црногорце, а о муслиманима није било много речи, јер тада још нису постојали као нација. Муслимани су тада још писани малим словом (као муслиманска верска скупина), а не као нова нација, јер су се они углавном изјашњавали као Срби муслиманске вере. Дакле, било је речи само о томе како да се једноазбучје спроведе у правцу избора хрватског писма на штету српске ћирилице.        Било је, наравно, предлога да се ћирилица одмах  замени латиницом, али је било лингвиста који су спомињали да је „незгодно“ политички заменити ћирилицу као у време њених забрана кроз историју више пута, а посебно је истицано као у врме НДХ у којој је српска ћирилица била забрањена строго Законском одредбом о забрани ћирилице, па је речено да се то уради „постепено“. Спроводници те идеје били су, ко ће други, него лингвисти, језички стручњаци кроз школу, с једне стране, а преко власти кад је реч о јавном делу употребе ћирилице у разним областима коришћења језика.

Да овде скратим мало причу. Већинско латиничење Срба, Црногораца, рачунајући ту и муслимане, у Југославији, па и у Србији изведено је између 1954. и 1970. Дакле, за шеснаестак година власт (комунисти) уз (зло)употребу српске језичке струке, довеле су Србе и Црногорце и муслимане до употребе латинице у малопре речном проценту од око 85 до 90 одсто. И тај проценат је остао до дан-данас и поред данашње уставне одредбе у Србији, која обавезује на писање српског језика само српском ћирилицом у српском језику, али је полатиниченост Срба одраније остала до данас у истом проценту.

Зашто је остала и поред супротне уставне обавезе и тпм процентту? Углавном зато што се све српске лингвистичке институције, кад је реч о српском писму, ништа у теорији и пракси нису промениле у односу на време када је био „српскохрватски језик“. Лингвисти и лингвистичке институције не дају да се Срби врате на своје писмо све до дан-данас. Књиге објављене у „Ћирилици“ између 2004. од књиге „Српски језик под окупацијом латинице“ (Ћирилица, Нови Сад, 2004) па до последње објављене 2014. „Ћирилицоцид“ (Ћирилица, Нови Сад, 2014) то су детаљно обрадиле у 20-ак књига просечног обима од око 200 до 1070. страна. У свим тим књигама појавили су се главни злочинци (окупатори и комунистичка власт који су латиничење Срба наредили и кривци лингвисти који су то, по задатку струке, спроводили. Тиме се углавном бавио појединац лингвиста Драгољуб Збиљић (сам је објавио нешто више од половине свих књига о латиничењу Срба, начинима како је то извођено, па и поименце ко је то спроводио и на који начин.

Испоставило се, друкчије није могло, да су то спроводили лингвисти преко решења питања писма на уникатан начин у целом свету, преко одржавања формалног двоазбучја, а у пракси на све начине фаворизацијом хрватске латинице, што се и дан-данас спроводи, и то све више и све брже, И сада, како се све српске лингвистичке институције опиру спровиђење уставне одредбе из Члана 10. Устава Србије, која одређује само српску ћирилицу за писање српског језика, лингвисти багателишу Устав, јер сматрају да једино за њих не важе уставне одредбе у односу на све друге људе у Србији. Зато имамо и даље два писма, противно Уставу, јер лингвисти не дају прелазак на једноазбучје, какво влада у целом свету.

Како се Збиљић опширно, детаљно и најпреданије одавао томе да се нађе главни кривац за то, он је морао да отворенио именује истину и Збиљић је именовао доказану истину да су за то основни кривци српски лингвисти у институцијама за српски језик.

И ту се јавиок, у нашим лажним условима, неизбежно најпре „анимозитет“ највише према оснивачу „Ћирилице“ лингвисти Драгољубу Збиљићу који је словио за „главног кривца“ за именовање лингвиста који не дају да се Срби врате свом писму. Збиљић је оглашен међу лингвистима за „екстремисту“ који хоће да „забрани латиницу“ да би га обележили као некога ко, као у НДХ где се најоштрије забрањивала српска ћирилица, сада међу Србима тражи „забрану латинице“. То је, наравно, само смишљено опањкавање Збиљића, а што нема никакве везе са истином да се не би озваничила чињеница да српски лингвисти, у ствари, не дају да се Срби, према одредби и у Уставу из 2006. врате своме писму и да буду, као сваки други нрод на свету, који има једно (потребно и сасвим довољно) писмо за један језик, како је у пракси целог света.

То оглашавање Збиљића „ексремистом“ било је згодно и за оне у „Ћирилици“ који су желели да преузму „лидерство“ од Збиљића па да они постану већи лидери од њега, али без икаквог озбиљњног рада у организационом раду „Ћирилице“ и у науци и струци По дугом обичају у Србији, они који су најмасе радили или буквално ништа прктично нису радили, имали су највећу жељу да баш они буду „велики лидери“ у одбрани српске азбуке. То, неизбежно у нашимн исловима, доводи до цепања Удружења „Ћирилица“ на два начина. Једни разбијају „Ћирилицу“ по легалном закону тако што одлазе из Удружења и оснивају по закону друго удружење именујући га, како закон захтева, под другим пуним и скраћеним посебним именом, а један случај се јавио с незаконитим називом удружења у којем  је украдено име „Ћирилица“ и однето у друго истоимено удружење „Ћирилица“ у Београд. Тиме се показала истинитост у жалбама неких окорелих аутономаша да „Београд узима и односи све“. На примеру Удружења „Ћирилица“ то се, богами, показало истинитим, јер су неки београдски ћириличари однели из Новог Сада у Београд прво специјализовано Удружење за заштиту српске ћирилице под скраћеним, познатим широм света, именом „Ћирилица“. Тако данас имамо два удружења под, у пракси, истим скраћеним називом „Ћирилица“.

Збиљић, као оснивач „Ћирилице“, има обавезан, неизбежан задатак да, као оснивач и заступник „Ћирилице“, указује на ту буквалну крађу имена и идентитета Удружења, па је зато навукао на себе и мржњу, баш тако, велику мржњу оних који се хтели да буду „велики лидери“, али не у удружењу под другим именом, него у удружењу које носи украдено име првог удружења за заштиту ћирилице. Тако се догодила двострука мржња према Драгољубу Збиљићу. Мржња међу лингвистима зато што је Збиљић пристао да само истинито говори о данашњим главним кривцима за то што су Срби и данас под туђим писмом, и мржња међу „лидерским првацима“ који разбијају „Ћирилицу“ односећи и име „Ћирилица“, што је незаконито. Зато је Збиљић данас у Србији један о најомраженијих презимена и имена међу лингвистима и међу „првацима“ у жељеном лидерству међу ћириличарима и у јавности се од мрзана именује за човека који има потребу да се „храни лидерством“ и оним „ја па ја“, поготово од оних који су стварно такви.

Једини који се „придружује“ Збиљићу по мржњи данас је само још познати велики борац за ћирилицу дипл. инж. Немања Видић. То су две најомраженије особе у данашњем ћириличком и антићириличком свету у Србији, па их чак неки називају и „фашистима“, па и „усташама“ само зато што су се истакли у великој борби за враћање права Србима на своје писмо.

(Нови Сад, 3. фебруар 2015) – Драгољуб Збиљић