ПРОФ. ТЕОДОР ЗИСИС: „ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА“ ЈЕ НЕОВАРЛААМИЗАМ

Литургијска обнова (или Литургијски препород, Литургијске реформе) у Српској Цркви је узела великог маха, без ефикасног до сада супротстављања реформаторима. И поред противљења које је постојало, реформатори су освајали све већи простор, без суштинског отпора који би био ефикасан. Данас је многоглава хидра литургијске обнове заузела мање-више целу Српску Цркву. Сви скоро аспекти литургијске обнове, који су претежно преузети из Грчке Цркве, нашли су своју примену у Српској Цркви. Данас се већ поједини сегменти литургијске обнове сматрају у Српској Цркви предањем, и примењују се безбрижно и од стране оних који се сматрају предањским, и строгим противницима литургијске обнове.

Један од можда најболнијих сегмената литургијских реформи је превођење богослужбених текстова на савремени српски језик. Српска Црква у томе нема премца, одмакла је далеко испред осталих Цркава, и са поносом носи барјак новотарства у области превода. Посао на том плану се наставља. Свест пак о погубности тога посла у Српској Цркви скоро да и не постоји. Напротив, спроводе га, његови су носиоци управо они који се сматрају предањским, отачким. Један од парадокса, или само вешти маневар који омогућава лакше и неометано спровођење пројекта?

Текст професора Теодора Зисиса Литургијска обнова је неоварлаамизам од суштинског је значаја за разумевање феномена литургијске обнове. Он је већ превођен на српски језик и објављен пре неколико година. Међутим, због трагичности самог превода, са једне стране, и значаја самога текста, са друге стране, доносимо га овде сада преведеног (не изнова, рекли бисмо, јер се претходни покушај и не би могао назвати преводом, него пре коауторством са проф. Зисисом) на српски језик.

Пре свега, сам наслов је погрешно схваћен – те уместо исправног наслова Литургијска обнова је неоварлаамизам (у коме се одмах даје карактер Литургијске обнове и опредељује правац рада у тексту), дат је од стране преводиоца наслов Неоварламизам или литургијска обнова.

Овде ћемо скренути пажњу читаоцу на пар примера из текста, како би могао да стекне приближни утисак о потреби његовог (изнова) превођења.

Овај превод представља уједно и најаву објављивања књиге проф. Теодора Зисиса Треба ли преводити богослужбене текстове?, чији је овај текст саставни део.

Питање, такође, превода са јелинског језика на српски је посебан проблем, јер се у тој области генерално примећују веома лоши резултати.

Карактеристичан пример томе су издања Образ (у новије време Очев дом).

1. Стара верзија: Био сам веома огорчен и узнемирен када сам се убедио у чињеницу да се савремена литургијска обнова креће превасходно у том истом духовном и богословском усмерењу Варлаама, који у нашим личностима, које можда не изазивају подозрење код оних који недовољно познају православну традицију обновљенаца, покреће реванш преко св. Григорија Паламе, и потпуно неприметно изазива појаву саборне одлуке, која осуђује „Просвећеност“ и рационалистички хуманизам Запада.

Садашњи превод: Растужио сам се и ожалостио када сам схватио да се савремена литургијска обнова у основи креће по истом духовном и теолошком трагу Варлаама, који у лицима наших обновљенаца, вероватно наивних и недовољно упознатих са православним предањем, покушава да се реваншира Григорију Палами, и кришом и преко наших [обновљенаца] васпостави саборским одлукама осуђено „Просветитељство“ и рационалистички хуманизам Запада.

2. Стара верзија: … коришћење од стране верних малих литургијских „енколпиона“ (малих реликвијара са делићем одежде или моштима светих, који се носи око врата)

Садашњи превод: … коришћење џепних литургијских приручника од стране верних…

3. Стара верзија: У Цркву долазимо не да би схватили, већ да би се нашли близу Бога, да би принели садашње Ангелима, који записују живе у садашњости, и да би примили свету благодат од свештеника.

Садашњи превод: У Цркву одлазимо не да бисмо разумели, него да бисмо се појавили, стали пред Богом, да бисмо били присутни пред ангелима који записују присутне, и да бисмо примили освећујућу Благодат од стране свештеника.

4. Стара верзија: Међутим, шта собом означава термин „неоварламизам“, који се, по нашој и многим оценама тако описује, закључује се у тој тенденцији литургијске обнове.

Садашњи превод: Шта међутим значи термин „Неоварлаамизам“, који по оцени многих, као и нашој лично, карактерише, обележава ову обновљенску литургијску тежњу?

Преводилац

+   +   +  

Идентитет „Литургијске обнове“

За оне који немају посебно богословско образовање наслов овога рада је сигурно тешко разумљив. Шта значи термин „неоварлаамизам“ и који је идентитет „Литургијске обнове“? То ћемо анализирати у два поглавља овога излагања.

Тешко је да у једном кратком излагању исцрпно прикажемо историјат овог литургијског покрета, разноврсна питања и проблеме којих се дотиче. Даћемо само његову грубу скицу. Чињеница је да постоји литература значајног обима, нарочито након Другог ватиканског концила (1962–1965), која је спроводила литургијску обнову у Папизму, и која је утицала на многе наше литургичаре, клирике и лаике, који су у Православну Цркву унели туђу и непознату проблематику, без постојања односне пастирске потребе. Дух овога света, који влада у политици, са привлачним паролама реформи, модернизације, преноси се нажалост и у Цркву као посветовњачење; уместо да Црква мења свет, свет мења Цркву; пошто свет тражи промене и модернизацију, зашто да ми остајемо „конзервативни“ и „назадни“? Хајде да променимо, да обновимо, да модернизујемо и ми оно што се нас тиче.

До скора ова проблематика ограничавала се на мали број лица; више је то била академска теолошка расправа, са минорним одјеком на црквени живот. Веома мали број епископа и свештеника на своју иницијативу приступали су реформама и обновљенству у области богослужења. Данас је пак „Литургијска обнова“ стекла црквено покриће и синодални израз. Од 1999. године основана је и ради „Посебна Синодска Комисија за Литургијски Препород“, која особито жури и хита да „обнови“ и да „препороди“ многе елементе многоценог и од отаца преданог, непроцењивог и јединственог Православног Богослужења. Кроз толике векове велики Светитељи и Оци, и у наше доба савремени Светитељи и Старци, нису схватили, нису појмили потребу обнове; Црква се изгледа налазила у некој врсти нечињења, традиционализма, конзервативизма, умртвљености; Свети Дух је био успаван, није деловао, Христос је почивао – да употребимо други отачки израз. Стижу зато сада обновитељи, да спасу Цркву од ветхости и конзервативизма, да је учине савременом, динамичном, напредном. Сазивају се сваке године под окриљем ове посебне синодске комисије литургијски симпозијуми, и именују се предавачи, по преимућству из кругова обновљенаца, како би се давао утисак да се богословска наука, специјалисти литургичари, слажу и надмећу за планиране и одлучене литургијске реформе.

Било је сасвим природно и неопходно да се наспрам ове једностране и необјективне појаве „Литургијске обнове“, као црквеног покрета са синодским покрићем и овером, чују и другачији гласови, предањски, који изражавају своју узнемиреност због зацртаног, и указују на опасност упропаштавања и измене тајинско-подвижничког карактера Православног Богослужења, његове јединствености, али и спаситељне мисије и деловања. Ти гласови чули су се снажно на литургијском симпозијуму који је организовао Центар за Православне Студије у пролеће 2002. у Солуну (27.2–1.3.2002), на којем су клирици и монаси као и универзитетски богослови, кроз двадесет једно (21) предавање изнели своје ставове о најзначајнијим питањима које покреће „Литургијска обнова“, приказујући двехиљадугодишњи став и искуство Светих. Зборник радова овога симпозијума, многоцена заиста излагања, већ су сакупљена у троброју часописа Теодромиа који се појавио ових дана и очекиван је са великим интересовањем од стране клирика и богослова.

Али будимо практичнији и конкретнији – које су то литургијске реформе које предлажу обновљенци и модернисти? Овде ћемо само поменути најважнија питања, чију подробну анализу свако може наћи у поменутом капиталном издању часописа Теодромиа обима 450 страна.

Предлаже се дакле:

–  напуштање данас коришћеног манастирског типика и враћање напуштеног азматског типика
–  скраћивање времена богослужења, које се сматра дугим и заморним
–  пренос почетка богослужења на касније сате, како би се верници који желе да их прате, ујутру добро одморили
–  избор не дугих него кратких византијских мелодија
–  вршење друге Литургије истога дана од истог свештеника
–  превод литургијских и богослужбених текстова, како би били разумљиви народу
–  гласно изговарање молитава, а не њихово тајно читање
–  учешће народа у појању на богослужењу, заједно са певницом
–  укидање високих иконостаса
–  учешће жена у појању за певницом (или у хору)
–  коришћење музичких инструмената у црквама
–  тетрафоно извођење црквених химни [= полифонија]
–  састављање нових чинова за заручење и брак
–  такође и нових молитава за жене након порођаја, током четрдесет дана од порођаја
–  стална окренутост свештеника ка народу током служења Свете Литургије
–  опело некрштене деце и самоубица
–  укидање расе
–  посредна замена Свете тајне покајања и исповести психијатрима и психолозима

и много тога другог.

До скора је овај ветар реформи, иако је дувао у главама многих, био затворен, запечаћен, као у митским меховима Еола. Сада је сам Свети Синод отворио ове мехове, и више ни он сам не може да га обузда. Као што каже пословица – ко сеје ветар, жање буру. Случај митрополита Килкиског Апостола, чија су литургијска новачења подигла на ноге читав град Килкис, потврђују ову тврдњу. Након бурних петиција и писаних тужби грађана, Свети Синод је био приморан да се одреди и да сугерише, иначе поштованом и познатом архијереју, да буде пажљивији – иако би требало приметити да то што је митрополит похитао да примени представља предлоге „Литургијске обнове“, управо оно што предлажу специјалисти литургичари и промовише постепено „Посебна Синодска Комисија за Литургијски Препород“. Требало је дакле да га похвале а не да га куде, јер је то плод читавог тог „обновљенског“ менталитета, а ми да му будемо благодарни, јер нас није заваравао, није дволичан и дводушан, него оно што верује то и примењује, те смо тако имали могућност да се уверимо у квалитет чувеног „Литургијског препорода“.

Неоварлаамизам „Литургијског препорода“

Довде сам покушао да укратко објасним прву половину наслова, да скицирам, да оцртам грубим потезима лице чувене „Литургијске обнове“. Шта међутим значи термин „Неоварлаамизам“, који по оцени многих, као и нашој лично, карактерише, обележава ову обновљенску литургијску тежњу? Термин означава да се ради о поновном јављању, о оживљавању учења западног монаха Варлаама Калбријског, коме се супротставио у 14. веку велики богослов и отац Цркве свети Григорије Палама, архиепископ Солунски. У њиховом случају немамо само сукоб две личности, просто изношење два различита мишљења, него сукоб две цивилизације, два света; светодуховског, тајинско-подвижничког Православног Истока и рационалистичког и посветовњаченог папског Запада, који је тада кроз Варлаама покушао да обнови, да модернизује Православну Цркву, одбацујући тајински пут познања и приближавања Богу, и укидајући злопаћење тела и целокупно аскетско предање Цркве.

Растужио сам се и ожалостио када сам схватио да се савремена литургијска обнова у основи креће по истом духовном и теолошком трагу Варлаама, који у лицима наших обновљенаца, вероватно наивних и недовољно упознатих са православним предањем, покушава да се реваншира Григорију Палами, и кришом и преко наших [обновљенаца] васпостави саборским одлукама осуђено „Просветитељство“ и рационалистички хуманизам Запада. Са тог аспекта „Литургијској обнови“ не треба олако приступати, као једној богословској непромишљености и сучељавању мишљења и аргумената по питању безопасних тема и теологумена, него као опасној јереси са озбиљним духовним и сотириолошким последицама. Већ је окарактерисана као јерес од стране архимандрита Саранди Сарандоса, професора Ризаријске црквене школе, духовног предстојатеља многочланог скупа предањских и борбених клирика са Атике1. Ова оцена није претерана; одговара стварности. Пошто је Варлаамизам осуђен од стране Цркве на низу Сабора 14. века као јерес, то значи да је и Неоварлаамизам „Литургијске обнове“ који се креће по истој траси, такође јерес. Значи такође да смо били у праву када смо поводом доласка папе у Атину тврдили да је папа дошао, али није отишао, да је остао као начин мишљења и да делује данас, као некада, са новим Варлаамима у Православљу.

Како ове оцене и упоређења не би изгледале претеране, покушаћемо да их укратко поткрепимо. Две темељне, суштинске сличности постоје између учења Варлаама и погледа савремених Неоварлаамиста „Литургијске обнове“.

Прва даје велики значај уму, знању, науци, философији, разумевању изговореног о Богу и божанском.

Друга укида труд и подвиг тела, злопаћење тела, и истиче удобност, покој, одмор, како би верник могао одморан а не исцрпљен и преморен да се моли, да разуме чињено и изговарано.

Заиста, када је Варлаам сазнао од монаха из Солуна за метод умне молитве – да је вернику очишћеном од страсти могуће да се приближи Богу, по мери очишћења, чак иако је нешколован и не разуме оно што говори Свето Писмо и богослужбени текстови, да се удостоји созерцања нетварне светлости и да се просветли, при чему се сви његови гносеолошки органи мењају и преображавају и преносе у област нестворених енергија божанске благодати – подсмехнуо се монасима, одрекао је да постоји нетварна енергија Божија, која просветљује и освећује, и сугерисао им као једини пут богопознања бављење науком и философијом, очишћење не од страсти, него од незнања. Није било тешко светом Григорију, који је био позван да дође у Солун са Свете Горе, да оповргне ово хуманистичко Просветитељство. Да каже сликовито да – уколико се неко заиста спасава и усавршава помоћу философије и знања, тада би антички Грчки мудраци били већи боговидци од пророка и од највећег међу рођеним од жена Претече и Крститеља, који није учио у школама, него се усавршио у пустињи, Христос би као проповеднике Еванђеља пре изабрао не необразоване рибаре, него философе и научнике, како би могли да га боље разумеју и преносе, а богатом младићу који је тражио да научи како да се спасе и усаврши, не би рекао да прода сво имање своје, да га раздели сиромасима и да га следи, него би му показао школе да их похађа и образује се, како би разумео проповед Еванђеља2.

Убојита је закључна мисао светога Григорија, упућена тадашњем Варлааму и новим Варлаамима нашега доба. Каже им да без очишћења од страсти и злобе – што је неопходна претпоставка да дејствује Благодат Светога Духа, да освети и просветли, школоване и нешколоване, мудре и немудре, оне који разумеју и оне који не разумеју – чак иако научи неко све науке и сво скупљено знање од Адама до краја света, продужиће у односу према божанским питањима да буде неук и слеп, затворен потпуно пред просветљујућом и обожујућом Благодати Светога Духа, туђ ономе што се у Цркви говори и врши. У том случају један нешколован, али очишћен и смирења удостојен верник, као и једно незлобиво дете, бива причасник и учесник у ономе што се у Цркви врши потпуније од неког професора и научника: „Без очишћења, чак и да научиш сву од Адама до свршетка века природну философију [= световно знање], не мање луд [= туђ божанском знању], него још и више бићеш, пре него мудар“3.

Исто важи и за злопаћење и покој тела. Варлаам је тврдио да не треба да исцрпљујемо тело подвигом, постом, многосатним богослужењима, стајањем на молитви, злопаћењем, метанијама, јер са уморним и исцрпљеним телом ум не може да се преда делу молитве. Свети Григорије одговара да у богослужењу учествујемо као психосоматска бића, учествујемо и са нашим телом, и да се очишћење од страсти постиже подвигом и злопаћењем тела, док се напротив негом и одмарањем тела страсти разбешњују, а не лече; због тога је хришћански живот узан и тесан пут, живот на распећу; сви светитељи следили су овај подвижнички метод, који одбацује Варлаам, професор неделања, како га назива. Ослобођење од пристрашћа и сладострашћа само се подвизавањем тела може постићи; грешне тежње тела и зле помисли слабе постом, бдењем, чињењем метанија, свим средствима која производе притешњеност и бол. Господ је повезао молитву и пост, а свети Григорије Богослов закључује да се „ничим другим тако не угађа Богу као злопаћењем“4.

Пренето ово на предлоге и настојања савремене литургијске обнове, показује да се неизмењене понављају две варлаамске заблуде. Мноштво литургијских измена – као скраћивање богослужења, промена времена почетка богослужења, друга света Литургија, постављање столица у храму, укидање дужих мелодија византијског појања и све томе слично – теже, као што примећује о. Мојсије Светогорац, „ка оном што је лако, без напора, што изгледа да задовољава савременог уморног човека. Заборавља се подвижнички, мученички, жртвени и увек постојећи, бол у себи носећи, елемент у Православној Цркви“5.

Са друге стране, остале предлагане измене – као преводи богослужбених текстова, гласно изговарање молитава [од стране свештеника на богослужењу], укидање или снижавање иконостаса, коришћење џепних литургијских приручника од стране верних и много тога другог – усвајају рационалистичко варлаамско схватање, према којем треба да разумемо све што се изговара и врши [на богослужењу], јер у противном немамо користи. Укида се на тај начин, након аскетске, и тајинска димензија Православне духовности. Бог се међутим не појима, он се живи. Делује не на мудре и школоване, него на чисте и смирене срцем, које просвећује и освећује, чак и када не поимају. У Цркву одлазимо не да бисмо разумели, него да бисмо се појавили, стали пред Богом, да бисмо били присутни пред ангелима који записују присутне, и да бисмо примили освећујућу Благодат од стране свештеника. То се постиже и зависи не од степена разумевања онога што се врши, него од степена духовног напретка и савршенства, од спремности верника да живи у близини Бога и у божанском6.

Епилог

Покушали смо да покажемо да „Литургијска обнова“ оживљује, поново нам доводи Варлаама из 14. века, кроз два његова основна хуманистичка принципа:

а) кроз велики значај који придаје знању, науци, разумевању [вршеног и говореног на богослужењу, молитви] – као путу усавршавања

б) кроз укидање злопаћења, аскезе тела током молитве и увођења тежње за удобношћу, одмарањем.

Те две ствари желе да постигну и савремени обновитељи Богослужења, вероватно без спознања да се крећу у јеретичким и опасним оквирима, са озбиљним сотириолошким последицама, уколико успеју да наметну промене и реформе. Забринутост мноштва клирика, монаха и лаика нема личне мотиве и интересе; они желе да остане отворен пут који су следили Светитељи, опробани пут тајинско-подвижничког живљења, који води освећењу и обожењу, „узан и тесан пут који води у живот“; рационализам и покој, удобност су „широки пут који води у пропаст“.

Превод са јелинског
Архим. Симеон

Епархија рашко-призренска у егзилу