Српска књига која је узнемирила Хрватски сабор

Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”

У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.

У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.

Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.

Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.

– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.

Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.

– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.

– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.

Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић

———————————-

Дубровачко није и српско

Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.

———————————-

Затворен стогодишњи круг

Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.

Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.

У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.

„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.

Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.

„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић – ПОЛИТИКА