Идентитет данашње Црне Горе базиран на антисрпству, мржњи и фалсификатима

Публициста и истраживач историје Јован Маркуш казао је у интервју за портал ИН4С да је идентитет данашње Црне Горе базиран на антисрпству, мржњи и фалсификатима.

Маркуш је указао да се народ у Црној Гори, до насилног преузимања власти од стране комуниста, изјашљавао као Срби.

„Када је у питању језик, према документима које посједујем, од настанка Црне Горе под тим именом тј. од 1482. до 1953. године овдје се говорило српским језиком и писало ћирилицом, који је био и службени или званични језик. Постоји кратак период за вријеме фашистичке окупације Црне Горе  када су у окупационој штампи преименовали српски језик у црногорски”, навео је Маркуш.

Према његовим ријечима, у данашњој Црној Гори на дјелу је бјесомучно фалсификовање историјских чињеница.

„Поједини дукљанско-монтенегрински историчари и активисти  са звучним титулама не бјеже ни од најдиректнијих фалсификата и ништа им није свето“, истакао је Маркуш.

Како је казао, тренутна парламентарна већина ипак не може да промијени историјске чињеница за које постоје материјални докази.

„Они могу да нацртају Мики Мауса на застави и Паја Патка у грбу и да то усвоје у Скупштини Црне Горе, али то не значи да су Мики Маус и Паја Патак били симболи у Књажевини и Краљевини Црној Гори“, навео је Маркуш.

Он је указао да је на дјелу покушај разарања православља у Црној Гори с циљем унијаћења, односно превођења православаца у католике.

Маркуш сматра да Црна Гора треба да буде војно неутрална, као и да се приликом одлучивања о евентуалном чланству у НАТО никако не смије заобићи непосредно изјашњавање грађана.

Мржња према свему српском

1. С обзиром на садржај уџбеника и како изгледају наставни програми у образовним институцијама у Црној Гори, којима се потире све српско у Црној Гори, да ли треба да будемо дебело забринути или можемо очекивати свијетлу будућност?

Прије десетак година (2003) у организацији Министарства просвјете кружила је по школама анкета о етничком поријеклу наставника и ученика, а истовремено у институцијама културе анкета за социолошка испитивања која  тражи одговор о националности (народности). Када човјек прочита понуђене одговоре на анкетном листићу логично је да се запита да ли су постављена питања потпуно јасна састављачима и организаторима спровођења анкете и да ли наставници и професори разликују појмове о којима су чак и дјеца требала да се изјашњавају? Како да наставник или професор објасни дјетету нешто што ни њему није јасно, и како се изјашњавати о нечему, а да ти није јасно о чему се изјашњаваш?

За разлику од данас, у вријеме независне државе Краљевине Црне Горе веома добро су наши преци знали разлику појмова народности (националности), вјере и држављанства (поданства), у шта се није тешко увјерити када се погледају службена документа и уџбеници из тог времена. Лично сам за себе спроводио неку врсту анкете са људима који су завршили факултете и запрепашћен сам да од њих стотинак, њих преко 90 одсто није знало разлику између народа и нације (народности). Како онда од мање образованог човјека очекујемо коректан одговор?

Ову манипулацију са терминима комунисти су перфектно спровели у дјело, а неокомунисти само наставили. Наши преци су одлично знали да су национално Срби, а да су Црногорци као дио народа који живи у држави Црној Гори, тј. држављани. Довољно је упоредити резултате неколико карактеристичних пописа па да ствари постану јасније.

На првом попису у Књажевини Црној Гори 1909. године, осим Срба и Албанаца друге народности (нације) није било, ни језика осим српског и албанског. Срба је било 94,38 % а Албанаца 5,61 %. Из службених исправа видимо да су се грађани по народности изјашњавали као Срби или Албанци; по вјери као православци, мухамеданци или римокатолици, а по подаништву (држављанству) као Црногорци. Значи, наши преци сматрали су се Србима, као дијелом српске нације (народности) а Црногорцима као држављани (поданици) Црне Горе. У овоме нема никаквог двојства личности, већ је ријеч о различитости појмова; још мање то одсликава супротности између српства и црногорства.

Први пут у историји Црне Горе фашистичке окупационе власти послије 1941. године у службеним исправама (чије оригинале посједујем), промијениле су Црногорцима националну припадност. Умјесто српске народности (нације), ухапшеним грађанима су уписивали црногорску народност (Nazionalita: montenegrina), која до тада није била уписана ни у једној службеној исправи из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе.

На првом посљератном попису у комунистичкој Црној Гори 1948. године (за вријеме Информбироа) пописани су грађани као: Срби 1,78%, Албанци 5,15%, Црногорци 90,67% и Хрвати 1,80%. Муслимани као нација појављују се на попису први пут 1981. а Бошњаци тек 2003. године. Ово су чињенице које није тешко провјерити. Закључке остављам читаоцима.

Када је у питању језик, према документима које посједујем, од настанка Црне Горе под тим именом тј. од 1482. до 1953. године овдје се говорило српским језиком и писало ћирилицом, који је био и службени или званични језик. Постоји кратак период за вријеме фашистичке окупације Црне Горе  када су у окупационој штампи преименовали српски језик у црногорски.

Данас у власти кажу, Црна Гора је држава па је нормално да језик буде црногорски. Зар Књажевина и Краљевина Црна Гора није  била суверена држава у којој је званични језик био српски? Шта сјутра ако се нпр. формира држава Цетиње, попут државе Сан Марино или Андоре, да ли ће у њој службени језик бити цетињски ? Колико ми је познато не постоји неки санмарински а ни андорски језик. Ово ми личи на ону народну „ видјела жаба да се коњ поткива па хође и она“.

Са овако наопаким наставним програмима у образовним институцијама, у којима се потире све српско у Црној Гори, треба да будемо више него дебело забринути и не можемо очекивати свијетлу будућност?

Шампиони у фалсификовању

2. Често указујете на бројне историјске фалсификате које лансира актуелна владајућа идеологија у Црној Гори – било да су у питању државна химна, застава, тзв. Божићна побуна, „обнова“ независности 12. јула на Цетињу… Да ли се онда може рећи да се у данашњој Црној Гори реализују програми Мусолинија Секуле Дрљевића, Анте Павелића, а све под плаштом демократије и европских интеграција?

Указујем на бројне фалсификате имајући на уму како су у историји некада забиљежени лажни подаци, постајали послије извјесног времена документа која су узимана као неспорне чињенице. Познато је ко су били мајстори тог посла кроз историју. Ако не указујемо и не оспоравамо чињеницама,  данашње  фалсификате, онда би они такође могли једног дана постати документа на које ће се неко позивати као на неспорне чињенице. Такође, селекцијом докумената као и цитирањем само дијела документа данашњи дукљанско-монтенегрински историчари лажно представљају прошлост и на тај начин за дневно политичке потребе уствари фалсификују историјска догађања и „ испирају мозгове“ неукима, а и образованима који немају времена да се детаљније посвете одређеним темама. Поједини дукљанско-монтенегрински историчари и активисти са звучним титулам, не бјеже ни од најдиректнијих фалсификата и ништа им није свето.

Цензурисање Његоша први је отпочео доскорашњи предсједник Матице црногорске Бранко Бањевић. Он је 1969. године у књизи Плам у пламу, гдје је као аутора навео Његоша, извршио цензуру и „редиговање“ Његошевих пјесама једноставно избацујући „инкримисане“ ријечи: Бог, Србин и српски.

Историчар „револуционарног радничког покрета“, некадашњи радник архива ЦК СКЈ у Београду и некадашњи директор Државног архива на Цетињу, проф. др Драгоје Живковић је 1989. године објавио књигу Полтички тестамент краља Николе, гдје уопште није презентиран краљев тестамент, већ нечија „верзија преписа“, у ствари Живковићева жеља како би требало да изгледа краљев тестамент. Међутим, изгубио је из вида једну неоспорну чињеницу – да је одмах по краљевој смрти 1921, у листу Балкан, краљев тестамент јавно публикован и да у легату краљевог министра др. Пера Шоћа, на Цетињу, постоји препис управо тог тестамента из 1921.године. У мојој књизи Повратак Краља Николе I у отаџбину  документима је доказано што је све у својој књизи и на који начин пок. Живковић фалсификовао .

Докле се иде са фалсификатима довољно говори податак да некадашњи портпарол Социјалдемократске партије Новак Аџић смјешта неки осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, у 1918. години, да би доказао како су тај „историјски бријест“ наводно „убили“ браћа Србијанци. О свим њиховим фалсификатима дала би се направити подебела књига

Поред много лоших, у свему овоме има и једна добра страна, јер се одважи понеко од истинољубивих историчара па публикује непозната документа која ствари показују у правом свијетлу и тиме руше дукљанско-монтенегринске пројекте, који почивају на полуистинама и неистинама. На пример, стално причају и као да плаше народ Начертанијем Илије Гарашанина, као „великосрпским“, малтене и данас тајним пројектом. Међутим, треба прочитати пројекат „Славјано-Сербског царства“ који је предложио Свети Петар Цетињски 1807. године, а то значи 37 година раније од толико нападаног Начертанија. На основу њега да се закључити да је управо Свети Петар Цетињски творац пројекта Српске националне државе, а то значи да је Српство на овим просторима аутентична народна мисао, аутентично национално осјећање које извире управо са Цетиња и које нам није ни од кога наметнуто, како би дукљанско-монтенегрински политичари и историчари то жељели да прикажу.

Још прије разбијања државне заједнице Црне Горе и Србије, далековидији су упозоравали  да идентитет нове Црне Горе, заснован на трећем референдуму у историји Црне Горе 2006. године, неће бити грађен као специфично српски, ни као несрпски, него системски наметан као антисрпски. Из данашње перспективе, види се да  су се та упозорења показала као потпуно оправдана? На основу неспорних докумената произилази да оно што није успјело да се спроводе у Црној Гори за вријеме окупационе власти фашистичке у Другом свјетском рату(1941-1943)  спроводи се под овом влашћу. Ко не вјерује нека прочита окупационе листове Зета и Глас Црногорца и видјеће да оригинални „изуми“ ове власти нијесу: дукљанско-монтенегрински, умјесто српских и зетских коријена, црногорска нација, црногорски језик, ратна застава умјесто државне…итд.

Тренутна парламентарна већина не може да промијени историјске чињеница за које постоје материјални докази. Они могу да нацртају Мики Мауса на застави и Паја Патка у грбу и да то усвоје у Скупштини Црне Горе, али то не значи да су Мики Маус и Паја Патак били симболи у Књажевини и Краљевини Црној Гори.

3. Не чини ли Вам се да је фрапантно да бројне невладине организације, посебно оне које се баве људским правима, као и разни тзв. независни медији, годинама упорно ћуте, па чак и аплаудирају и подстичу, сваковрсне шикане православног свештенства и чланова њихових породица, као и затирање свега српског у Црној Гори?

Тачно је да се у Црној Гори крши Општа декларација о правима човјека УН, Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и Закључни документи КЕБС-а, а о томе ћуте правосудне институције у Црној Гори, Хелсиншки одбор у Црној Гори, невладине организације за демократију и људска права, као и разне политичке организације које „пукоше“ од демократије. Ћуте државна и „независна“ средства информисања. Као да је завладала завјера ћутања и једноставно нема грађанске храбрости да се каже истина о ономе што се већ дуже дешава око нас.

Не треба бити много паметан да би се дошло до закључка да се не ради о случајним инцидентима, већ о плански усмјереним нападима и организованом гажењу људских, вјерских, па чак и дјечијих права. Како полиција да објасни чињеницу да се приликом провала и обијања цркава у власништву Митрополије црногорско-приморске у близини налазе њихови инспектори који не реагују?

Ако пратите токове новца биће вам јасно шта се дешава. Да би човјек коректно и прецизно могао да одговори на ово питање мора да зна токове новца, којим се финансирају те бројне невладине организације које се баве људским правима, као и разни тзв. независни медији, који годинама упорно ћуте, па чак и аплаудирају и подстичу, сваковрсна шиканирања православног свештенства и чланова њихових породица, као и затирање свега српског у Црној Гори.

Сјутра ће сви они тешко моћи да објасне да нијесу својим ћутањем, аплаудирањем и подстицањем сваковрсних шиканирања били саучесници у гажењу елементарних људских права гарантованих Повељом УН.

Агресивни покушај унијаћења

4. Актуелна црногорска власт потписала је уговоре са свим вјерским заједницама, осим са највећом – Српском православном црквом. Чиме се то СПЦ „замјерила“ властима у Црној Гори, па је заслужила један такав статус?

Не ради се овдје о „замјерању“ СПЦ властима у Црној Гори већ о спровођењу замишљеног пројекта дукљанско-монтенегринских фанатика. Када је у питању Православна црква, од настанка Црне Горе под тим именом до наших дана, нико није стварао  деструктивне псеудо-религиозне организације за разарање православља..

Овај нови модел за унијаћење православаца у Црној Гори, који покушава да се спроведе преко невладине организације пријављене у станици полиције коју су назвали „ ЦПЦ“ има свој узор у НДХ када је усташка држава покушала да створи Хрватску православну цркву. Поред предузетих мјера на промјени бића Црне Горе за вријеме фашистичке окупације Црне Горе 1941. године, вјероватно је требало да услиједи и реализација идеје о “Аутокефалној унијатској Црногорској цркви“ чији је гласноговорник био Савић Марковић Штедимлија. По узору, на “Аутокефалну Хрватску православну цркву“, која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити “Аутокефалну Црногорску православну цркву“. Иначе, Штедимлија је био уредник “Гласа православља“, органа “Аутокефалне Хрватске православне цркве“, и фактички администратор ове силом усташке власти промовисане цркве“. О овој “цркви“, у књизи “Православни“, хрватског римокатоличког теолога др Јураја Коларића пише сљедеће: “Анте Павелић изјавио је 28. вељаче 1942. у сабору да ‘у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве’. Затим је 3. травња 1942. донесена “Законска одредба о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, а на темељу те одредбе проглашен је 5. липња 1942. Устав Хрватске православне цркве. За поглавара Хрватске православне цркве био је постављен руски емигрантски архијереј, бивши архиепископ јекатеринославски и новомосковски Гермоген, који је био устоличен у Загребу 7. липња 1942.“ Потом се наводи сљедеће: “Хрватска православна црква није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију, нити да постане значајни фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку вјеру, и даље је постојао и радио ‘Уред за рушење православних цркава’, злочини нијесу престајали.“ На крају овог поглавља о Црквеној унији у Хрватској др Јуриј Коларић између осталог закључује: “Као што смо видјели, повијест православља у Хрватској тешка је и трагична. Спознаја праве истине била би од највеће користи и за једну и за другу страну. У свијету је познато да хрватско католичанство стоји на ‘црној листи’ свјетског емигранстког покрета“…

Тешко је не сложити се са ријечима овог римокатоличког доктора теолошких наука, да треба сазнати праве истине па и оне о црквеној унији и о Штедимлијиним активностима у Хрватској. Кратко трајање “Независне Државе Црне Горе“, коју ће сепаратисти и фашисти промовисати на Петровдан 1941. године, спријечило је остварење Штедимлијоног програма. Међутим, Савић Марковић Штедимлија ће касније поново покренути стару “теорију“ о “Аутокефалној Црногорској цркви“, али овог пута у комунистичкој изведби. Дајући подршку рушењу Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, у загребачком листу “Вјесник“ (органу Социјалистичког савеза Хрватске) од 26. априла 1970. у чланку “Знамо ко води кампању против Његошевог маузолеја“ који одише мржњом, Штедимлија поново покреће питање “Аутокефалне Црногорске православне цркве“. Неки од водећих комунистичких егзекутора рушења светиња на Ловћену здушно су прихватили ову вјерску “теорију“ иако нијесу били вјерници. Попут ове, пристали су да буду само спикери “теорија“ које су импортоване из центара моћи ван Црне Горе. Једна објективна анализа би највјероватније показала што је Његош казао: “И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују.“

Својевремено је у римокатоличком тједнику из Хрватске ,, Глас концила“ (бр.17 од 26.04.1992) Јеврем Брковић, пјесник из Црне Горе (данас познатији по својој дјелатности коју описује  проф. Марко Вешовић у књизи под насловом,,Шпијун из Пипера“ ) изјавио следеће: ,,Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић једноставно поправославио. Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој православној Цркви, с елементима католичанства. Ја сјутра на том дивном, нашем Јадранском мору, поморју и узморју, видим једну будућу медитеранску,јадранску унију, коју ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска“.

Јеврем Брковић није био 1992. године оригиналан, нити је он било какав идеолог, већ је само папагајски поновио давно познате ставове усташког ратног злочинца Секуле Дрљевића и њиховог слуге Савића Марковића Штедимлије, које су и они преузели из идеологије Старчевићеве хрватске Странке права из 1861.године, која се ослањала на стари пројекат,, mare nostro“ (наше море) по коме би становници држава поред обала Јадранског морали бити римокатолици.

Само незналицама или неинформисанима није јасно да је „Православна црква с елементима католичанства“, тј. унијатска црква, први корак ка превођење православаца у римокатолике. Потпуно је јасно, да намјенски формирана деструктивна псевдо религиозна организација, само служи за разарање православља.  Како другачије објаснити да рашчињени и проклетству предани вођа деструктивне псевдо религиозне организације за „ руководиоца Министарства иностраних послова именовао Његово Високопреосвјештенство Архиепископа Которског и Приморског, господина Симеона“ тј. Rihardа Minihoferа,који је запошљен у аустријској полицији у Бечу.

5. Актуелна власт у Црној Гори као спас нуди НАТО загрљај и што већи отклон од „мрске“ Русије. Већина грађана, тако макар показују истраживања јавног мњења, никако, међутим, не препознаје исправност те „визионарске мисли“ званичне Подгорице. Зашто?

Изгледа, не нуде они НАТО загрљај као спас Црној Гори, већ као лични спас из њима познатих разлога.

Поводом  „визионарске мисли“ званичне Подгорице, веома је корисно знати шта је бивши немачки канцелар Хелмут Шмит рекао својевремено у интервју њемачком листа „ Die Zeit“ (недјељник НИН објавио  13.11. 2008 ) Као некадашњи предсједник водеће земље у ЕУ о НАТО савезу је изјавио, између осталог следеће:

,,Сјеверноатлантска алијанса је била одбрамбени савез, а не савез за трансформацију света. Све док је НАТО био одбрамбени савез, његово постојање је било пожељно. Али ми не би требало да учествујемо у претварању НАТО у инструмент за трансформацију страних држава, иако то неки политичари представљају као израз  одговорности свјетске политике.

Не смијемо да дозволимо да НАТО постане нека врста надвладе. Али НАТО је постао стратешки инструмент пре свега Американаца,и то нарочито после 1991. Од 1823. године Монроова доктрина је цијењени принцип америчке спољне политике. Прописује двије ствари: да Европљани држе руке даље од Сјеверне и Јужне Америке, и да се Американци не интересују за Европу. Прва половина Монроове доктрине важи и данас: Американци не желе да Европљани, Руси, Кинези или било ко врши утицај на амерички континент. Али друга половина доктрине је прерасла у своју супротност. Сједињене Државе уз помоћ НАТО претендују на водећу улогу у Европи. А „Европу“ дефинишу као „испружену“.

Идеја да Украјина и Грузија постану чланице НАТО потиче из САД. Према писању америчких новина, од пресудног значаја за то су људска права. Али ако читате ,, ,,неоконзервативног“ стратега Роберта Кејгана, онда се препознају препознају империјални мотиви у позадини те идеје…

У случају Косова и Босне, свесни смо тешког пропуста – да је интервенција под плаштом хуманитарног деловања представљала кршење Повеље УН са становишта међународног права (а учешће Немачке је представљало кршење Уговора два плус четири који је основа за наше поновно уједињење). Са овом грешком морамо сви да живимо.УН и Савет безбедности не могу да присиле ниједну државу да учествује у војној интервенцији; не могу ни министарски савет Северноатлантске алијансе или генерални секретар НАТО…

Добри односи са нашим суседима су за нас Немце много важнији од учешћа у конфликтима на Кавказу, Хиндукушу или на Тибету.

У свијету постоје проблеми које ми не можемо да ријешимо. То важи за политику и за стратегију. Рјешиве проблеме треба да ријешимо ако смо за то кадри. Нерјешива питања треба да оставимо по страни“.

Црна Гора дакле треба да дугорочно гледа свој интерес, а не како наводи Хелмут Шмит да испуњава туђе ,, империјалне мотиве у позадини те идеје“

Из запажања Хелмут Шмит није тешко извести закључак да Црна Гора треба да буде војно неутрална, попут Швајцарске.

Према томе „визионарске мисли“ нека челници званичне Подгорица оставе за кућну употребу, а једино разумно питање  за овај народ је: „Да ли сте да Црна Гора буде војно неутрална ?“, а не да ли сте за НАТО или против њега.

ИН4С