Милошевић и Порошенко: поређење према западним стандардима

Разлике између Слободана Милошевића и Петра Порошенка су велике. Различите су и околности у којима су се нашли, њихови развојни путеви, суштински су различити и ратови које су водили. Циљ овог чланка и није да се праве неке дубље паралеле између некадашњег југословенског и данашњег украјинског шефа државе, јер је то немогуће. Дакле, овде неће бити речи о разликама, већ о сличностима. Јер, циљ чланка је да се укаже на лицемерје западног дела међународне заједнице, која се различито поставља у две сличне ситуације.

Уобичајено образложење које се тиче почетка сукоба на Косову и Метохији, а које се може пронаћи у западним уџбеницима или анализама, јесте како је доласком на власт Слободан Милошевић укинуо аутономију косовским Албанцима, који нису имали никаква права. Пошто су се Албанци (легитимно) борили за своја права на разне начине, а између осталог и организовањем референдума на којем су изразили слободну вољу, Милошевић је повећавао притисак и дошло је до оружаног сукоба. Истина је наравно другачија, па би се оваква конструкција могла оспорити по више основа. Међутим, овде се ради о „западним стандардима“ и „конструисаној истини“ која је требало да послужи изградњи тих стандарда. Милошевић је, дакле, био једини и искључиви кривац за ексалацију кризе на Косову и Метохији, а због угрожености албанске националне мањине којој је претио геноцид, интервенисао је НАТО спроводећи хуманитарну интервенцију.

Где је овде сличност са Украјином? Променом власти у Кијеву, такође је дошло до промене системских закона, којима су угрожена основна права рускојезичног становништва у Украјини. Тамо где је највећа концентрација овог становништва, на Криму, у Донбасу и Луганшчини, су организовани референдуми, а дошло је и до организовања низа других облика протеста против укидања одређених, до тада загарантованих права и слобода. Одговор режима у Кијеву је био слање великог броја војника, полицајаца и добровољаца у ове делове земље, како би се заштитио уставни поредак и одбранила територијална целовитост земље (уз напомену да због развоја ситуације на Крим никада нису стигли). То је онемогућило било какве преговоре о промени устава и суштинској аутономији и узроковало ескалацију сукоба. Од инаугурације па до данас, Петар Порошенко не само да није покушао да преиспита овакво постављање, већ је постао један од главних промотера војног решења кризе на истоку Украјине.

Интервенција украјинских снага безбедности, после које долази до разбуктавања конфликта, доноси и преко 3.500 жртава, више од 850.000 избеглица (према извештају Константина Ромодановског) и тешка разарања цивилних објеката и инфраструктуре. Поређења ради, до почетка НАТО интервенције на Косову и Метохији 1999. године, а услед ескалације сукоба, међу Албанцима је било око 1.500 убијених, рачунајући и погинуле у борбама (припадници паравојних формација) и цивилне жртве, а број избеглих није прелазио 100.000. Тек по почетку НАТО агресије на СР Југославију повећава се број жртава и избеглица. Ваља напоменути да је према подацима УН, од почетка бомбардовања 24. марта 1999. па до окончања ратних дејстава у јуну исте године, Косово и Метохију напустило око 771.900 особа (од којих је 64.200 отишло у Црну Гору, 246.700 у Македонију, 439.500 у Албанију, 21.500 у БиХ и преко 200.000 се склонило на подручје централне Србије), што је мање него у случају источне Украјине.

Поред свега, материјална разарања на Косову и Метохији 1998/99 и у источној Украјини 2014/15 су неупоредива. Украјинске снаге су у својим акцијама користиле вишецевне ракетне бацаче „Смерч“ и балистичке ракете „Точка-У“ којима су гађане густо насељене градске средине. Такође, злочини попут обарања малезијског путничког авиона, гранатирања аутобуса у Волновахи или напада на тролејбус у Доњецку су страшнији од било чега приказаног са Косова и Метохије (било то приказано истинито или не).

Мерећи према разлозима који су коришћени да се подигне оптужница против Слободана Милошевића, Петар Порошенко је већ одавно требао да седи у хашкој самици. То се, наравно, неће десити, Јер, Петар Порошенко је „западни играч“, корисно средство за провоцирање и обуздавање Русије. На крају, украјински председник ће наставити да испуњава све што му из Вашингтона буде поручено, па ће до нових злочина у Украјини тек доћи. Можда ће због тога одговарати пред судом у Кијеву, можда у Доњецку, а можда ће и избећи суђење. Ту епизоду ћемо тек гледати. Тек,од стране својих западних ментора, он неће бити кривично гоњен. Али, све је то за Србију мање битно. Најважније је, да ће се оваквим понашањем САД и водећих европских држава пре или касније отворити прича о „западним стандардима“. А онда ће се врло брзо отворити и прича о улози Слободана Милошевића, кривици Србије и „конструисаној истини“. Једна стара пословица говори о томе како често можеш радити „шта хоћеш“, али да то не можеш чинити „докле хоћеш“. Ако је концепт са „конструисаном истином“ као инструментом меке моћи успешно употребљен на Балкану против Србије, тешко је да ће исте резултате дати и у Украјини против Русије. Ту су околности већ мало другачије. И због свега тога ће и ова прича о лицемерју западног дела међународне заједнице имати сасвим другачији крај.

Душан Пророковић – ФСК