Једно размишљање
Сервилно лакејство које према Вучићу и осталим марионетама Брисела, Вашингтона и осталих глобалистичких центара моћи има патријарх Иринеј и његов претпостављени, епископ Иринеј Буловић, очигледно је да има и своје варијације. Та варијација огледа се у „реповима“ екумениста.
Исон, тј. бас-гитара свакој издајничкој власти која је владала на овим просторима, државе која се „Србијом“ само зове, а де факто је Београдски Пашалук, увек је био епископ Буловић. Иринеј Буловић је био у време патријарха Павла доминантна личност која је одређивала окружење п. Павла. Доласком, п. Иринеја Гавриловића на власт, Буловић је постао још гласнији и Гавриловић може да буде срећан што га сликају и називају у медијима патријархом, иако је он само послушник у рангу искушеника епископа Буловића.
Борис Тадић уз коалиционе партнере, Палму, Ивицу Дачића и пензионере Кркобабиће, не би много могао да учини у свом разарању Србије да није имао подршку патријарха Иринеја Буловића и другог Иринеја, који је некада био познат у свом Нишу код циника под називом „црвени епископ“, па онда „ротари-епископ“, да би свој максимум доживео као „жути патријарх“. Бајден је освојио Дечане у великом стилу и ту нису смели шта да се препиру са Синодом ни познати опозиционари ДСС, Двери и СРС.
Кад је Тадић политички умирао, а Срби на окупираним просторима се радовали његовој смрти верујући да „горе од Тадића не може да буде“, Теодосије, Иринеј и Иринеј су, уз Весну Пешић која је у изборној ноћи већ, постала навијачица бивших радикала Томе Николића и Вучића, и уз Брисел, који је прогласио победу СНС пре избројаних гласова, тада је, дакле, у изборној ноћи, и црквена олигархија осмехе посвећене Тадићу, заменила за љубав напредњака.
Прослава победе СНС у Лепосавићу. Говор држи јерођакон Силуан са Свете Горе, присталица Теодосија и Иринеја.
У победничкој ноћи, тамо где су још Срби држали власт, на северу Косова, одржано је славље, а на слављу се, како и доличи таквим моментима, појавио неки црквени репић, неки момак, тј. монах са Свете Горе који је говорио на победничкој конвенцији напредњака.
Потребно је да постоје ови дипломатски репићи, јер не приличи да у свако време делује олигархија власти. У неким моментима, нарочито када је непринципијелна политика у питању, која се не држи принципа правде, истине, идеологије, већ принципа личног богаћења, задовољења самољубља, угодности; ови дипломатски репићи одиграју значајну улогу.
Иринеји, Амфилохији и њихова секта послушника одиграли су битну улогу, пре свега у интегрисању Срба КиМ. у шиптарскe институцијe. Амфилохије је нпр. први примио у црквеном двору у Вучитрну Тачијевог изасланика за интеграцију Срба северног Косова Иљбера Хису, још 2010.
Касније је Иринеј Гавриловић тражио да се уклони крст са барикада и подржавао је активности Борка Стефановића, паганина из редова тадашњег режима који је био послан да уништи отпор Срба северног Косова НАТО акцији интеграције.
После паганина Борка, за утеривање Срба у НАТО-окупирано Косово, био је послан комуниста Вулин. Наравно, и овај „антихрист“ је пре своје мисије са послушницима из редова СНС Косова и Метохије, отишао по благослов, или како се већ то зове, на Хиландар. Неколико, предизборних фотки у Хиландару, и кампања за учествовање Срба на изборима под окупацијом, и признавање те окупације, могле су да почну. Комуниста, омладинац Мире Марковић, левичар, вучићевац Вулин је за свој допринос у уништењу Срба на КиМ. добио и Орден светог Саве од српског патријарха. За то време бивши радикали и бивши комунисти су у Бриселу, уз прећутно слагање црквене олигархије, потписали оно што се у свим уџбеницима дипломатије може назвати капитулација. Једини епископ који се огласио против Бриселске издаје и није учествовао у њој, био је Епископ рашко-призренски у егзилу Артемије.
Ипак, своју подршку власти, сасвим неочекивано, јер очекивало се да ће имати обзира према реакцији ослобођеног Шешеља, и излив свог најочигледнијег подаништва, портпарол Синода Иринеј Гавриловић и његов претпостављени, изливају у данима Божићних празника 2015. У насловима свих медија читамо да Иринеј Г. „верује да ће Вучић дићи земљу из пепела“. Ако то повежемо са пророштвима господина Вучића, да се дан изласка из кризе очекује за 2015., 2016., 2018… (изгледа да је прескочио, мистерија је зашто, 2017.), можемо рећи да се ствара у Србији нова секта месијанизма. Месија је, засада, Вучић, његове поруке о почетку хокус-покус раја су садржај учења секте, а квази-апостоли су црквена олигархија и други медији европске Србије.
Шта је са опозицијом? Зар и они верују у Вучића? Они не верују, али не сме се против Синода. Како објаснити да се ни свемоћни Шешељ, који није устукнуо ни против „страшног“ Хашког трибунала, не противи овој коалицији на власти? То је, можда, највећа енигма. Чини се да би се уједињењем оних снага које се боре за националну одбрану од уништења Србије коју заговара осовина Брисел-Вашингтон-Берлин и оних снага које се боре за чистоту Вере Православне створила једна моћна коалиција која би могла да заустави, уз помоћ Божју, даље урушавање Србије и уопште, Српства. Ипак, уједињење није на видику.
Војислав Шешељ, засада, пристаје да ћути о издаји отаџбине од стране Синода и њихових присталица, што не значи да неће проговорити. Он не може, тек тако да се бори за чистоту Православне Вере, јер је дочекан по пуштању из Брисела печеним прасенцетом у посни дан. За себе каже да је јеретик и Бога не прихвата православно, већ као философски мислилац (снимак где од 41. мин. говори о религиозности). Последња додела награде Белог Анђела је, можда, покушај синодалаца и оних који стоје иза њих, да се купи даље ћутање националне струје у српском народу, и да та струја остане одана екуменистичком врху, ма какав да је.
Епископ Филарет доделио је награду Шешељу после медијске кампање која је крајње урушила Филаретов углед. О њему су медији, на сва уста, говорили као лопову, насилнику, развратнику, хомосексуалцу… Само два дана пре доделе награде Белог Анђела Шешељу, десило се да он оде да служи баш у манастиру Куманици, где је изузетно непопуларан и где га народ прозива због немилости према игуману Николају. Кад је он ушао у храм да одслужи литургију, верници су му окренули леђа и изашли напоље. Одслужио је литургију, којој је присуствовало само његово обезбеђење и неколико свештенослужитеља и монаха, док је око 700 верника, по медијима, напустило храм у знак протеста. Осим тога, верници су покренули петицију са више од 5.000 потписа којом дају подршку игуману Николају. (Вести-онлајн)
Одлука, да се да орден Војиславу Шешељу, ма шта да је чинио добро за Цркву, после недавног извињења због „неприличених изјава“ епископа Филарета на рачун Кетрин Ештон и Ангели Меркел, као и обећања да „овакве наше критично изговорене речи (оригинална лексика) више неће понављати, помало зачуђује. Пара коју је г. Шешељ улагао у Цркву можда нема идеологију, али ипак, додела оваквог признања у диктаторски усмереној Вучићевој Србији, када је Шешељ избачен са мас-медија, тешко да нема политичку конотацију.
Док је пре неколико година на додели Ордена Белог Анђела Дачићу учествовао читав врх данашње Београдске патријаршије, на додели исте награде Шешељу је био присутан само Сергеј Бабурин, потпредседник руске Думе.
На крају, дозволимо себи једну претпоставку: Није ли епископ Филарет са урушеним угледом, само један репић црквене олигархије која влада нашим просторима мимо црквених Канона? Није ли његова награда Шешељу покушај да се купи време, да Шешељеви радикали, међу којима има велики број искрених родољуба, и даље остану под окриљем екумениста из Београдске патријаршије? Да ли се на тај начин купује Шешељево ћутање о издаји црквених лица и ствара лажна слика да у редовима екумениста нису сви јерарси и верници Вучићевог месијанизма? На тај начин, зауставља се природна коалиција антиекумениста и родољуба који, истина, нису много писмени по питању Вере, али су искрени у својим побудама за одбрану Србије, а та коалиција би могла да утиче на рушење марионетске власти у Србији.
Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале – светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. (Свети Јустин Ћелијски)
Погледајте такође: ИРОДОВЦИ
Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“
