Фронт против продаје Телекома – друга шанса за одбрану од ропства

Често се каже да се, када се пропусте добре шансе, ретко добије прилика за поправни. Ипак, добили смо је. Не толико зато што смо је колективно заслужили, већ зато што још увек није продато све што у земљи Србији вреди. На пример Телеком. И треба урадити све да он не буде продат.

Претходна велика прилика за одбрану државе, слободе, законитости, и одбрамбене моћи земље указала се у периоду од децембра 2012. до Видовдана 2013. У том интервалу, од ступања на снагу договора о „интегрисаном управљању границом“ на административној линији са Косовом и Метохијом – којег је Борко Стефановић парафирао, а влада Ивице Дачића и Александра Вучића послушнички потписала, чинећи га обавезујућим (бар до оцене уставности од стране Уставног суда Србије) – преко потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла, па све до Видовдана, када су се коначно изјаловиле ионако бледе најаве о великом протесту на тај дан, указала се шанса за стварање широког фронта. Начелно, у том фронту је требало да учествују не само они који сматрају да су Косово и Метохија саставни део Србије, већ и сви они који за себе тврде да су легалисти, односно поборници чувене „владавине права“.

Нажалост, та прилика, из разноразних разлога, није адекватно искоришћена (што не значи да је Бриселски споразум нешто чему се не треба вратити као поводу за окупљање у неком предстојећем времену). У међувремену се криза државе у којој је уставни поредак усвајањем Бриселског споразума практично суспендован, што је био закономеран след догађаја, знатно продубила, заједно са друштвеном кризом. Сада се јавно најављује и отуђивање преосталих стратешких државних ресурса, а и земљишта, после чега би нам се једино смешила „извесна будућност“ најамне раје у сопственој земљи. Продаја Телекома је прилика за дефинисање тачке отпора против тог зацртаног националног пораза и поробљавања.

Потребно је направити широк фронт против најављене пљачке онога што су претходне генерације градиле, а облак скакаваца на власти сада жели да преда на тацни странцима.

Противљење насилничком отуђењу Телекома уствари би представљало сублимацију противљења свему што уништава Србију.

Не постоји ниједан довољно добар разлог да се Телеком прода, нити га је јавност до сада могла чути. А и не може да га чује, јер га једноставно нема. Флоскуле Вучића, некадашњег великог противника свега зашта се сада залаже са много већим жаром од оних чији је наводни противник некада био – да су они који се противе продаји Телекома поборници „самоуправног социјализма“, нису вредне озбиљног разматрања, с обзиром да ће међу главним интересентима за ово српско телекомуникационо благо бити и снажне државне фирме. Али других земаља.

Фронт против продаје Телекома треба да буде у облику једне широке друштвене акције, с јасним циљем. Тај циљ не треба да буде талац страначких рејтинга, страначког лова на политичке поене, нерашчишћених међусобних рачуна које све садашње странке имају, или општег незадовољства странкама и сумњи у њихове намере и интегритет.

Има више него довољно простора да се у овакав фронт укључе и интелектуалци из разних поља, и ветерани, и студенти, и уметници, и спортисти, и представници синдиката, и пензионери – практично сви делови друштва. Да се направи јединствена организација окупљена око једног циља, и да се носиоци акције поделе у стрелце. Да се праве трибине широм Србије, и на свим доступним локалним медијима.

Прича о Телекому није уско-специјалистичка и досадна. Далеко од тога. Причајући о продаји Телекома, имамо прилику да причамо о пожељном и погубном економском моделу, о томе где нас ЕУ интеграције истински воде, о очувању наслеђа које су претходне генерације оставиле, о технолошкој будућности земље, о спречавању даљег одлива мозгова, о независности, о очувању радних места и обнови националне привреде, о националној безбедности, о страначкој самовољи и њеном контролисању, о цензури или контроли медија. О слободи. Ту има места за све.

Потписник ових редова не говори напамет, с обзиром да је 2006. године, током неколико месеци, у склопу кампање „За живот без жига“, учествовао на трибинама широм Србије, на којима су се обичном, тобоже неписменом народу предочавале опасности од нових чипованих личних карти, често пред препуним салама. Али, то није била прича само о електронским чиповима. То је била прича и о последицама 11. септембра, и долазећем систему тоталног надзора и контроле – који је данас већ много очигледнији – и о (не)хришћанском погледу на свет, и о политичким системима, и о (не)слободи. То је била и прича о државној корупцији при набавци врло скупоцене опреме за чиповање. Као и прича о томе шта су прави а шта измишљени „европски стандарди“, и каква је пракса у другим европским земљама.

На крају, то је била прича о огранизовању и спровођењу једне успешне грађанске акције. Без скривене агенде. Без новца. Са транспарентним циљем. Учествовали су познати интелектуалци, професори, пензионисани официри, укључили се и разни сајтови. А кампања је почела „Жичким апелом“, са бројним потписницима, и симпосионом одржаним у Дому Владике Николаја у Краљеву.

Поборници су се, осим у национално-оријентисаним организацијама, нашли и у редовима НВО сектора (нпр. чланови ЈУКОМ-а), па чак и у редовима поборника евроатлантских интеграција. Поговово значајна подршка је дошла од стране Повереника за информације од јавног значаја, као и Заштитника грађана. Снимљен је и документарни филм, у склопу кампање. Само се појавио човек са камером, предложио, и у ходу снимио филм „Електронски логор“ – који се и сада може наћи на Јутјубу.

Заједнички именитељ тадашње борбе био је – слобода. Личности и избора. Лична иницијатива је врло брзо еволуирала, природним путем, у ширу друштвену иницијативу. Мимо већине медија, уз помоћ сајта посвећеног искључиво тој теми, растуће мејл листе и све бројнијих добровољаца и активних учесника – створена је критичка јавност која је успела да изврши одлучујући притисак.

Епилог? И дан-данас, имамо право да бирамо између личне карте са чипом или без чипа. Мада – нимало неочекивано – и то право је на нишану садашњих власти.

Околности су данас друкчије – Вучићева Србија је далеко репресивнија средина, са много мањим степеном медијске слободе него Коштуничина Србија тог времена. А имали смо и Патријарха Павла на челу Цркве, односно врховног архијереја који је умео да каже понешто што се неће допасти властима. И више од тога – изричито је, поткрепљен аргументима који су Патријаршији од учесника иницијативе представљени, тражио од власти, испред Светог Синода, да се не спроведе одлука о издавању чипованих личних карти. А касније је, у згради Патријаршије, одржан и научни скуп на ту тему.

Дакле, друштвена атмосфера је тада била доста боља. Но, с друге стране – садашње битно лошије стање у Србији значи и то да имамо на располагању много већи број потенцијалних активиста који схватају озбиљност ситуације и имају много мање да изгубе – практично ништа осим својих ланаца, да парафразирамо Маркса.

Наравно, нико не може да забрани странкама да се баве овим питањем. Неке то, преко саопштења, већ и раде, са уобичајеним, односно слабашним ефектима. Али оне не треба да буду окосница овако конципираног фронта против продаје Телекома. Појединачни њихови чланови, разуме се, могу, у своје име. Ипак, ово првенствено треба да буде акција људи који у овоме не виде никакав профит, ни материјални, ни политички. Људи типа оних који су се добровољно пријавили да помогну у одбрани од прошлогодишњих поплава, који би се сутра добровољно пријавили да учествују у одбрани земље.

Борба против продаје Телекома представљала би почетак шире борбе против распродаје земље, за њено ослобођење и будућност. Време је да се покрене.

Александар Павић – ФСК