Салих Селимовић: Култ Светог Саве и Срби муслимани

Манастир Милешева се налази недалеко од града Пријепоља у историјском Средњем Полимљу, ау новије време у Златиборском управном округу.

Пријепољски крај, заправо стара српска жупа Црна Стина, или касније нахија Милешево, је средишњи део Полимља, које је било кичма ембриона средњовековне српске државе Рашке. Ктиторска и градитељска активност српске владарске династије Немањића је и у овом делу Старе Рашке била веома велика. На овом релативно малом простору, изграђено је више манастира и цркава. Од манастира, поменућемо Бању, Мили, Заступ, Житни, Пустињу, Ивање, Сељане, Давидовицу, Куманицу, Милешеву, а од цркава најпознатија је била црква Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу. Међу овим монументалним хришћанским сакралним објектима, највише је било оних које су подизали Немањићи.

Међутим, од свих ових храмова у Полимљу и целој Старој Рашкој, најзначајнији, и у народу најугледнији, био је манастир Милешева. Манастир је грађен 1218. и 1219. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање. У њему је и сахрањен краљ Владислав као и Владислав (у монаштву Давид), син великог жупана Вукана и нешто касније Сава Немањић, утемељитељ аутокефалне српске православне цркве у Рашкој, односно Србији и свим српским земљама. Гробна места тако три значајне личности у држави и у народу, а посебно Саве Немањића, подигла су углед Милешеве чак и изнад Жиче. Само је Студеница била испред. И крунисање у Милешеви бана Твртка за краља Босне и Србије је био доказ њеног угледа и код властеле, а не само код обичног народа. Седиште Дабарске епископије се преноси у Милешеву и постаје Митрополија босанска. За време Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче, постаје седиште Херцеговачке митрополије. Култ Светог Саве је био толико велик у народу, да је и сам манастир називан Савиним или манастир Светог Саве. Манастир Милешева је била чувар моштију Св. Саве и расадник његовог култа. Постепено та популарност Светог Саве прерасла је у изванредан општенародни култ, који је прешао и у легенду – која се ширила у све српске етничке земље, па и код других словенских православних народа, а нарочито код Руса и Бугара. Стјепан Вукчић Косача је из више разлога узео титулу „херцег од Светог Саве“, јер је Сава Немањић, потоњи Свети Сава, био и те како позната и цењена личност и на Истоку и на Западу. То је био најбољи доказ да је Херцег Стјепан био православац. Чак су неки владари муслиманских земаља даривали скупоцене предмете Сави Немањићу приликом њихових сусрета. Тако је, примера ради наводимо, сараценски султан у Дамаску поклонио Сави икону Мајке Божије Тројеручице коју је он оставио манастиру Хиландару. Египатски султан је Сави даровао нешто што до тада на Балкану није било познато. То су били балзамово уље, датуле (хурме), шећер од трске, неке индијске лековите траве и разни скупоцени мириси. Све то говори о његовој величини и поштовању – које је уживао и код муслиманских верника и њихових владара. Сава је био дубоко разочаран дивљачким, разбојничким, пљачкашким и безбожничким понашањем папиних и западних католичких крсташа у Цариграду и у другим освојеним деловима прве стварне хришћанске државе – Источног Римског Царства (Византије). Тако се нису понашали ни Сарацени ни Арабљани – иако су били муслимани. То ће код Саве оставити веома лошу слику о Латинима, која ће му бити пред очима за цело време веома плодоносног, али и релативно кратког живота.

Турци Османлије су у једном походу на Босну 1459.године опљачкали и спалили Милешеву. Војни пораз од Турака херцега од Светог Саве Стефана Вукчића на Брезници 1463. године је био крај херцегове власти у овом делу Босне и Полимља, али је територији остао назив Херцеговина, херцегова земља. Вероватно због великог угледа, Турци тада нису дирали у манастирске поседе, јер у турском попису нахије Милешево, санџака Херцеговина, 1477. године, пописана је значајна имовина манастира Милешеве. У другој половини 16. века, његови приходи су износили 100.000 аспри (акчи) -што значи да је имао највећи посед који се називао хас. Толике поседе су могли да имају само највећи турски достојанственици (везири, паше, беглер-бегови, санџак-бегови, главна улема и други високи државни чиновници).

После обнове Пећке патријаршије 1557.године и као седиште херцеговачких митрополита Милешева постаје најбогатији српски манастир, као што је већ истакнуто. То свакако није било случајно. Из ове владарске лавре је био чатац Бајица Соколовић који ће данком у крви (девширма) бити одведен у Цариград (Истамбул). У Цариграду ће бити исламизиран и биће уведен у онај део аџами оглана који достигну и највише положаје у турској државној хијерархији. Мехмед-паша ће већ 1549. године постати беглер-бег Румелије, а успеће се и до положаја великог везира Османске империје, тадашње највеће светске велесиле, којом ће неприкосновено владати 14 година. Он никада није могао заборавити свој завичај, порекло и манастир у којем је учио. И многи други муслимани овог подручја су помагали и штитили манастир Милешеву као нешто своје без обзира на промену вере. Никаква строга верско-конфесионална диференцијација у 16.веку скоро да и није постојала. Код домаћег српског исламизираног живља било је евидентно двоверје, специфичан синкретизам. То често формално прихватање ислама није могло да строго одвоји нове муслимане од своје раније православне вере и поштовања хришћанских култова, цркава и манастира. То није била специфичност само код Срба, већ и код Албанаца (Љармани), затим Горанаца. Тога је било и код других народа (Сике у Индији), па чак и код Турака у Анадолији. Тада још увек у нашим крајевима није било верске искључивости, која би доводила до тешких сукоба и неспоразума. Додуше, масовне исламизације у то време ( 15. и 16. век) није ни било, чему су сигурно доприносили бројни манастири, а посебно Милешева. Ислам су у то време прихватали највише појединци из преостале српске властеле, затим трговци и још увек ретко сточари и још ређе ратари. Ислам није прихватан зато што је био боља и код бога прибранија вера већ су одређене друштвено-историјске околности и свакодневни живот стварали услове за конверзију појединих хришћана. Било је случајева и насилне исламизације као и избегавања крвне освете променом вере и имена. Преостала српска властела, која је тада спадала у турске спахије-тимарнике, помагала је манастир Милешеву, као и друге манастире и цркве. Али, то су чинили и многи други који су прешли на ислам или су то постали кроз девширму, а сада су били паше, бегови, аге или обичне спахије, трговци и други богати грађани.

Иако су неки тадашњи домаћи муслимани променили веру, указивали су и даље велико поштовање култу Светог Саве, највећем свецу, Српске православне цркве, можда је боље рећи народном свецу – с обзиром да су га поштовали и припадници других вера, а посебно муслимани српског порекла и православне провенијенције. Муслимани су и даље говорили истим језиком, писали ћирилицом и знали и поштовали своје порекло и неговали своје генеалошке везе. И православни и муслимани су и даље помињали традиције наших средњовековних држава Рашке и Босне и са поносом се сећали својих династија Немањића и Котроманића. Посебно је то било отворено и масовно исказивано поводом разних црквених и православних празника. Посећивали су муслимани манастир, палили свеће и за мртве и за живе. Клањали се моштима Светог Саве и тражили лека и душевни мир. Нису то чинили само локални муслимани већ је долазило муслимана из много даљих крајева који су, такође веровали у исцелитељске и чудотворне моћи моштију Светог Саве. Долазили су и католици и Јевреји, односно иноверни, како је забележено у неким изворима. Посебно су биле масовне посете Милешеви о Ивандану и Малој госпојини. Тада су одржавани велики општенародни сабори на којима је било како хришћана православаца тако и муслимана из целе Рашке, Херцеговине и Босне. У тим прилика су сви они доносили манастиру велике дарове у разним предметима и новцу у чему су се посебно истицали домаћи, односно локални муслимани. Крајем 16.века манастир Милешева је био и најбогатији и најугледнији манaстир у Српској православној цркви. О томе има доста забелешки у путописима и извештајима западноевропских дипломата, хроничара и путника који су путовали чувеним и веома фреквентним Дубровачким друмом за Цариград или се из њега враћали после обављених дипломатских мисија на турском двору и својих разгранатих трговачких послова. Многи од њих су и боравили у манастиру користећи се његовим гостопримством.

Бенедикто Рамберти је посетио манастир Милешеву 1533. године. У књизи која је објављена 1589. године у Венецији, он пише да је манастир „велик и солидан“ и да су мошти Светог Саве „целе и лепе“. Он је такође записао да су велике прилоге манастиру давали и Турци и Јевреји.

Жак Шено је 1547. године, између осталог, записао: „Турци (наши муслимани) поштују милешевске калуђере и дају им милостињу“. Сер Катарин Зено 1550. године је записао: „Ови калуђери (калуђери у Милешеви) живе од милостиње коју им понајвише дају Турци (уствари наши муслимани), који свеца (мисли на Светог Саву) особито поштују и јако га се боје“. Такође је записао и ово: „У манастиру је било око 50 калуђера на челу са игуманом Данилом… Под игумановом влашћу налазило се и 20 других манастира размештених у околини. Калуђери су годишње плаћали данак Турској у износу од 1000 дуката.“

Манастир Милешева је био надалеко познат и по изузетној фрески Белог Анђела која је добро очувана и поред похара манастира и његовог скрнављења од стране неких окупатора.

Бели Анђео

Милешева је била верни и доследни чувар култа Светог Саве и изворног православља, заправо светосавља Српске цркве. Уствари, то треба рећи, православље је много ближе изворном хришћанству од католичанства, а да и не помињемо протестантизам и његов безбожнички рационализам. У Милешеви су се штампале књиге и из ње се ширила култура и писменост. Тада то нашим домаћим муслиманима ништа није сметало. Али, манастир Милешева је постао и нешто више од тога. Јер, у њему се неговао и дух и традиције светородне династије Немањића и српске средњовековне државе што је представљало перманентну и увек потенцијалну опасност за Турке као освајаче. Османлијама као окупаторима то сигурно није никако могло да одговара. Није им одговарало ни то што су домаћи муслимани толико даривали манастир и поштовали култ Светог Саве и клањали се његовим моштима. Они су занемаривали да су наши муслимани пре њиховог доласка у ове наше крајеве били искључиво хришћани српског порекла. Муслимани нису могли тек тако, ни брзо ни олако да забораве ни своје порекло ни своју претходну веру. И данас, почетком 21.века, посебно у руралним срединама Сјеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља, Старог Влаха код муслимана се у народном календару осим у вези са бајрамима и Рамазаном може чути: „за Божић, после Божића, на Савиндан, по Савиндану, за Ђурђевдан, на Преображење, по Митровдану“ и сл. Обичаји и народна традиција не могу тако једноставно да нестану из свести народа без обзира на верску различитост. Још увек постоје и заједнички празници као што су Петровдан, Ђурђевдан или Омаха и Илиндан, Алијиндан (Алиђун) у неким пештерским, бихорским и пријепољским селима. На ауторово изазовно и непосредно питање најстаријем становнику великог пештерског села Кладнице Алији Тарићу, тада је имао 96 година, зашто то већ једном Муслимани не забораве, одговорио је кратко: „Синко, ово је заветна земља“. На ауторово инсистирање да о томе каже нешто подробније само је остао при оном што је већ рекао. У сјеничком селу Папиће аутор је у разговору са најстаријом женом Задом Папић, која тада имала 100 година, између осталог, питао: зашто се у неким муслиманским кућама за Савиндан спрема посебно јело које се зове „масеница“. Стара нана је, такође, кратко и јасно одговорила: „Тако су радиле моја мајка и моја бијача (баба, нана)“. И неке друге старе жене су тако изјављивале, а неке у Бихору и Кладници су и додале да „увек за Савицу треба да једу масеницу“. Једном приликом је Ејуп Зорнић (1921) из Сарајева рекао аутору да му је и данас жао што се у његовој кући уочи Другог светског рата разбио славски лонац. Све су то остаци хришћанске, односно православне религије код наших муслимана, као што је констатовао у својим истраживањима и наш етнолог и академик Петар Влаховић. Народ је имао своју народну веру и традицију, да тако кажемо, без обзира што су једни били православци, а други муслимани.

Многи муслимани су из Полимља, са Пештерске висоравни и делова Херцеговине и Босне долазили 25. на 26. јул сваке године на дан Светог Арханђела у манастир Куманицу на Лиму. Долазили су да траже лека и веровали су у исцелитељске и чудотворне моћи које постоје у овом манастиру. Православни би се крстили и узвикивали “Помози Боже, а муслимани Бисмилах“. До скора је на том великом општенародном сабору скоро увек била једна трећина муслимана.

Патријарх српски Пајсије је био савременик тешке несреће која је погодила Милешеву. То је било спаљивњe моштију Светог Саве на Врачару код Београда 1594. године. Наредбу да се оскрнави гроб Светог Саве и његове мошти однесу из манастира издао је велики везир Синан-паша који је био албанског порекла (Арнаутин). Ту наредбу је спровео Мехмед Огуз-бег, који је био Анадолац, 27. априла 1594. године. У народној традицији и код хришћана и код муслимана мошти Светог Саве су однешене у Београд преко Нове Вароши. Према патријарховом казивању суровог Синан-пашу је обавестио неки муслимански феудалац да се Турци, у ствари наши домаћи муслимани у манастиру крсте и верују у свеца Саву.

У житију Цара Уроша, које је написао патријарх Пајсије, записано је и следеће: „… када је био велики рат на будимској страни (1594-С.С.)… те године сажегоше прекрасне и чудотворне мошти светога Саве Српскога“. Патријарх Пајсије даље наставља: „паша (је) упутио улаке да донесу свечеве мошти које су затим сажежене на пољу Врачареву“. Ипак су сачувани једна рука и још неки делови св.Саве до данашњих дана.

Историчари имају различита мишљења о правом разлогу спаљивања моштију Светог Саве. Ипак, може се рећи да је сигурно било више разлога за један такав варварски чин, мада се навише верује да је то учињено због пажње и поштовања домаћих муслимана. Била је велика снага и кохезиона веза култа Светог Саве између муслимана и православних Срба у Старој Рашкој. Турци су у почетку, али и много касније, мислили да је манастир Милешева само „ђаурска ћаба“. Међутим није било баш тако, јер су у Милешеву на „ходочашће“ долазили масовно наши домаћи муслимани, католици па чак и Јевреји. Турци су сматрали да су устанци Срба хришћана у Старом Влаху, Никшићу и Банату за време патријарха Јована иницирани из Милешеве. Том приликом „Устаници су на својим устаничким заставама носили иконе са ликом Светог Саве Српског“. Тај устанак хришћана против Османлија је често називан Светосавским устанком. Постоји и мишљење о постојању великог анимозитета Синан-паше према Мехмед-паши, сигурно својевременом заштитнику Милешеве као и осталим пашама српског порекла и да је и то био један од разлога тог његовог варварског и безбожничког чина. Наводно, код обичног народа се створило убеђење да је Синан-паша био у сталној сенци Мехмед-паше и других паша са „наше горе листа“ и да се због тога у њему родила мржња према Србима као народу и жеља за осветом.

Међутим, без обзира на разлоге спаљивања, показало се да ништа није био умањен култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ Светог Саве „бди над Милешевом и њеном судбином“. У ствари, велики везир Синан-паша није постигао ништа. Спалило се Савино тело, али не и дух. Савин култ се управо после тога почео све више ширити у све крајеве где су живели Срби. И у 17. веку муслимани, тадашњи Турци, и даље су посећивали манастир Милешеву тражећи лека и душевног мира и богато га даривали. Поново су падале оптужбе од присталица казуистичког догматизма у исламу, што би ми данас рекли ригидног ислама, да калуђери Милешеве „крсте Турке“. Дух трпељивости муслимана и хришћана је сигурно и даље постојао и због заједничког култа Светог Саве. Због тога је босански везир Сејди Ахмед-паша 1658. године похарао Милешеву. Похапсио је и мучио калуђере под оптужбом да „крсте Турке“ док је успео да изнуди од манастира 4.000 дуката. Манастиру су дали толики новац домаћи муслимани, али је манастир морао да дâ своју земљу у залог. То је Милешеву довело у велику беду. Ипак се манастир убрзо опоравио после смене Сејди Ахмед-паше. Поштовање манастира Милешеве и заједничког култа Светог Саве није се могао ничим уништити. И велики руски слависта, историчар и дипломата Александар Ф. Гиљфердинг је 1857. године, између осталог, записао : „Болесници, задржавши се неко вријеме на мјесту где су лежале мошти Светог Саве, одлазе на брдо, до извора, који је, по народном вјеровању, како сам већ рекао, потекао из стјене на заповјед светитељеву, пију воду и загњурују се у њу. Причају да врло често Муслимани и Муслиманке траже у извору лијека болестима“. И у другој половини 19. века локални муслимани су се трудили да сачувају овај манастир. Један обесни турски паша је 1875. године са војском, која је била кренула за Босну, стигао је пред Милешеву са намером да је запали и поруши. На све молбе игумана да то не чини остао је неумољив. Тада су домаћи муслимани успели да одврате тог силника и безбожника да то не уради гарантујући за манастир рекавши: „Пашо, твоја сабља наша глава“. Алија Малагић, који је предводио групу муслимана заплакавши се обрати паши следећим речима: „Аман, пашо честити, немој нас уцвијелити, хлеба ти царевог. Немој спрштити ону кућу међу нама. С оне куће нам је благослов и на малу (имовини-С.С.) и на чељади. Свако у оној кући добија хлеба и соли и преноћишта. Свако нађе помоћи“. Обесни паша је попустио и са војском отишао према Прибоју и успут запалио манастир Бању. Свугде су се појављивали и топоними са Савиним именом. Муслимани су и даље веровали у лековитост и чудотворност мошти Светог Саве, извора и врела са Савиним именом, посебно жене нероткиње и оне са венеричним и душевним тегобама.

У селу Горњи Страњани, општина Пријепоље, налази се Савина вода и Савин камен или Савин сто. Та вода избија из Савиног камена. Поред Савине воде је једна велика камена плоча на којој се одлично види удубљење веома слично коњској копити. И муслимани верују да је то копита коња којег јахао Свети Сава. Тој води и тој плочи са страхопоштовањем прилазе и хришћани и муслимани. Ни дан данас се на тој води не пере веш и не поји стока. Муслимани мештани то чине ниже те воде и камене плоче где постоји и једна чесма. И муслимани верују у исту легенду као и православни у вези са том Савином водом и каменом плочом. Према тој народној традицији Свети Сава је својим штапом прекрстио тај камен из којег је потекла „проврела“ бистра и веома хладна вода. Муслиманке, које не могу да затрудне, и данас иду на ту Савину воду да се напију верујући да ће затруднети.

Савина „Крмчија“ није била само црквени законик већ је била и грађански законик. За словенске цркве је имала огроман значај, али и за словенске државе. Чак има мишљења да је „Крмчија“ имала веће значење него и за саме Србе. Такође, има много мишљења еминентних научника да не могу Светог Саву да својатају само Срби, јер је он дао огроман допринос „напретку Цркве, просвете и културе и другим словенским земљама“, а у првом реду Русији.

На крају уместо закључка само ћемо да навeдемо два веома карактеристична мишљења о величини и значају Светог Саве. Хрват Иво Пилар је недвосмислено истакaо да је „свети Сава највећи човек Јужног Словенства до данас“, а познати српски научник Павле Поповић с правом је говорио да је „свети Сава највећи човек средњега века у целој историји Срба и Југословена“.

Пише: Салих Селимовић

ИН4С