ГУБИТАК МАРИУПОЉА ПРОМЕНИЋЕ КИЈЕВ
Текст: Јевгениј КРУТИКОВ
У Доњецкој и Луганској области уведено је ванредно стање, у Украјини у целини на снази је стање повишене приправности. Кијев је већ увео такозвано „мешовито“ управљање у прифронтовским зонама, предајући власт у руке војних команданата. Али не помаже ништа: ситуација на фронту за Кијев постаје све лошија, резерви је све мање, а на помолу су две катастрофе: Дебаљцево и Мариупољ.
Иако адекватног нивоа координације између војски обе републике још увек нема, а фронт није обједнињен, ДНР и ЛНР су задржале релативну могућност маневрисања резервама, као и вршења притиска практично на целом фронту, а посебно на северу. Управо због тога ВСУ не може одредити где и у ком тренутку ће бити нанесен нови удар, а чини се, да је одустала од покушаја то да схвати, већ се фокусирала на два или три правца, на које стално пребацује нове јединице. И упркос чињеници да су сви украјински официри – остаци из совјетске ере, они не испуњавају услове чак ни по старим прописима. На пример, након марша неопходно је јединици дати 60 сати да се припреми за битку. Сада се мобилисани регрути довозе камионима скоро на фронт.
„Код Мариупоља су сада могуће свакакве провокације и свакакви облици политичког и медијског притиска“
Украјинска стратегија се своди на масовно гранатирање по дубини добровољачких јединица и по кључним насељима. Посебно страдају Горловка, коју ВСУ сматра упориштем добровољаца за нападе на Дебаљцево. У самом Дебаљцеву положај ВСУ је веома тежак, локално становништво се евакуише, примећено је неколико случајева пребега малих група украјинских војника на страну добровољаца, које се у ходу прикључују борбама. ВСУ ставља акценат на константно довођење појачања у Дебаљцево, што изгледа прилично чудно, јер се само повећава број војника који би се могао наћи у обручу. При чему се као појачања довозе журно формирани комбиновани батаљони новомобилисаних војника – слабо обучених, морално не припремљених ни за пешадијску борбу, ни за ракетно-артиљеријску ватру.
Ипак добровољци немају илузија у погледу брзог заузимања Дебаљцева или коначног затварања обруча. Претпоставља се да се обруч „стеже“ не са узимањем Попаснија или Углегорска, већ тек након успостављања контроле над Артемовском. У Артемовску се укрштају четири аутопута, што ствара оперативни простор за напредовање ка северу – на Краматорск и Славјанск. Али ово није лако оствариво: ВСУ је довољно дуго утврђивала позиције у овој области, а сада једноставно обасипа област новим јединицама. Рељеф терена такође не даје могућност за велику офанзиву, тако да се све ограничава на локалне нападе на бројна села дуж обода обруча. Нека од њих, као што је Красниј Пахар, могуће је освојити чак и без употребе технике, једноставним „јуришом“ после артиљеријске припреме, али заузимање Троицке већ захтева одређени напор.
У већини случајева ВСУ и даље под контролом држи већа насељена места, на пример места као што су Попаснаја и Лозоваја, чија околина већ четврти дан прелази из руке у руку (у Доњецкој области постоје најмање четири насеља са називом Лозоваја, ова – се налази на западном крилу „дебаљцевског приступа“). Мања села типа Мироновка и Магдаленовка такође су утврђена, и добровољци нису у стању да на њих јуришају фронтално. Нико не планира да напада Светлодарск са запада, упркос чињеници да су тамо стационирани крупни положаји украјинске артиљерије. Овај град је прикривен воденим резервоаром и пошумљеним масивом, због чега се главни правац удара на Дебаљцево премешта управо на источни део приступа – на Попаснују. А муњевито заузимање Красног Пахара управо и ствара претњу Светлодарску, али са истока.
Борбе у самој Попасној преселиле су се индустријски део град. Центар града је већ под контролом Војске Неворусије, али украјинске јединице покушавају да утврде упориште управо у индустријском сектору, на коју је напад значајно тежи. Лозоваја је притиснута горловским добровољцима, то јест практично мештанима, који су упознати са планом села. Ситуација је слична и у другим насељима дуж бочних страна обруча: Мироновки и Миронивском. Тежа ситуација је у Новолуганском где се ВСУ максимално утврдила. Али по целом ободу обруча украјинске снаге полако одступају, упркос „пристизању“ борбених појачања. Могуће је благо претпоставити, да ће овим темпом без промене тактике од стране ВСУ украјинска појачања бити самлевена за три дана. И баш због тога борбе у „дебаљцевском обручу“ могу потрајати од недељу дана до две (у зависности од многих фактора, укључујући и временске).
Морамо схватити да борбено најспособнији, тзв. јуришни део добровољаца у „стезању“ обруча, парадоксално, не учествује. Само је ЛНР одредила на лисичански правац козаке, који методично прелазе село за селом (при чему је, лисичански правац повезан са Дебаљцевом само посредно, па скоро да је ово самостално наступање по својим сопственим задацма). Чињеница је да су јуришни делови ДНР и даље укључени у рејону Пески – аеродром – Авдејевка, јер ВСУ наставља да баца последње борбено-способне резерве у бесмислене нападе кроз Песку на аеродром. Треба схватити зашто ВСУ, и то са манијакалном упорношћу, ради оно што је немогуће. Очигледно, ниво идеологизације „битке за аеродром“ у Кијеву је већ такав, да је генералитет спреман жртвовати људе зарад објективно непотребних циљева.
Паралелно, у области аеродрома добровољци полако „отимају“ од ВСУ „ситне делове“ области. Посебно, одредом „Абхаза“ окупирана РЛС на северу писте, врши притисак ка старом делу ПВО у истом том подручју. Пески, која је претворена у рушевину, у ствари је, константно бојно поље. Да украјинска команда размишља главом, а не оним чим обично размишља, ова бескорисна кланица би одавно престала. На уму би требало да им буде како стабилизовати фронт већ на трећој линији одбране, коју ВСУ покушава да оформи у степи. Западно од Песке и – ако гледамо шире – на западу Петровског округа Доњецка (ово је „слепо црево“ слабо повезано са централним делом града) је гола степа 50 километара, и може се утврдити само на граници Доњецке области. Таква географија управо не објашњава упорност са којом „команда АТО“ свакодневно чини једну те исту грешку, немилосрдно жртвујући људе. Могућност „комфорног“ гранатирања милионског града није вредно тога, иако идеолошки облик грађанског рата и нешто тако може да произведе.
У исту категорију спада и понашање украјинске команде код Дебаљцева. Са војне тачке гледишта, ништа страшно се неће десити ако гарнизон Дебаљцево и Светлодарск, који је већ достигао 9.000 људи и продужава да расте, буде евакуисан на север. Али политички то може бити катастрофа невероватних размера. Друга ствар је да, опсада а потом погибија (у било ком облику – часни излаз, заробљавање или уништење) овог гарнизона такође ће довести до озбиљних идеолошких и политичких последица. Алтернатива је мало, да спасу ситуацију могу само добровољци, добровољним заустављањем офанзиве, али у ово мало ко верује.
Једини разумна акција ВСУ за последњих неколико дана остаје покушај напада на Дзержинск и Јеленовку. Ово је стари план „команде АТО» још из времена напада на Доњецк прошлог лета. По свом стратешком плану, он копира „Иловајску операцију“: покушај да се директно пробије до Доњецк са југа, односно тамо, где до последњих дана озбиљних сукоба није било. Последњих дана Јеленовку су напали великим снагама, укључујући тенкове, па ипак, очигледно, успели су да прођу само док их добровољци нису вратили назад. Истовремено и Јеленовка и Дзержинск константно се налазе под ватром ракетних система Украјине из Волновахе. Дзержинск је прилично разрушен. Ситуација захтева контраофанзиву, поред тога, притисак снага ВСУ на добровољце у овом рејону одвлачи снаге од Мариупоља.
Док се снаге ВСН (Војне снаге Новорусије) упорно придржавају тактике „грма“: велика мобилна јединица бригадног типа, размештена по дубини фронта, одговора изазовима који се јављају у њеној зони одговорности. То вам омогућава да ефикасно контролишете велики део фронта релативно малим снагама. Украјинске трупе би напротив радије да задрже исту територију на „старински начин“ – кроз контролне пунктове и друге облике утврђених кампова. Њихове снаге не располажу са довољно мобилности, а тактика се своди на тврдоглаву одбрану у једној тачки чак и без покушаја да се координира рад контролних пунктова. Посебно је ово видљиво управо у рејону Дебаљцева, иако се ствара привид упорног отпора.
Код Мариупоља ситуација је сасвим другачија. Након гранатирања микрорејона Источни Кијев ВСУ је почела да пумпа у град и насеља велике снаге, вадећи их из Перекопа и концентришући их у близини мариупољског аеродрома. Снаге добровољаца се селе на периферију града веома споро и невољно. Највероватније, то је због забране употребе артиљерије: у основи у добровољцима су мештани, и они сами не желе да разарају град и неће да пуцају из тешког наоружања, по својим рођацима, пријатељима и комшијама. Украјински снаге, посебно батаљон националне гарде „Азов“, састављен је од фанатика. У таквој ситуацији команда ВСН очигледно је одлучила да настави тактику опкољавања Мариупоља у луку, од Гранитног до Сартане, не улазећи у уличне борбе. Ова одлука је политичка, и није проузрокована војном логиком, и постоји велика опасност да ће политика опет превладати. У Мариупољу су концентрисани украјински „органи управљања“ Доњецке и Луганске области, тамо су смештени „губернатори“ и њихово штабови, који су сада (због увођења ванредног стања) већ замењени војним командама.
Губитак Мариупоља на тај начин је од критичног значаја за украјинске власти, као и потенцијални пораз код Дебаљцева. И једно и друго, може довести до лавине промене не само на фронту, већ и у самом Кијеву. Из тог разлога код Мариупоља се могу очекивати свакакве провокације и свакакви облици политичког и медијског притиска. Да, ВСУ не располаже разноврсним тактикама, али сада се од њих може очекивати свашта.
Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
