„Османско царство није рушило српске манастире“?

Путујући светом схватио сам да постоје цивилизације које су једноставно различите. Мој ментални склоп, по ДНК усидрен у Европи, онемогућио ми је да разумем зашто припадница највише индијске касте брамана – иако су касте званично давно укинуте – захтева да се спали особа из најниже касте „недодирљивих“ чија је сенка (!) стала на њену сенку.

У временима када су шведски брачни парови давали сагласност да њихово женско дете буде дефлорисано одмах по рођењу – да евентуално не би имало трауму првог сексуалног односа – неуспешно сам се трудио да разумем обичај „фараонског обрезивања“ девојчица којима се одстрањује клиторис, а вагина примитивно зашива све до удаје када се раздевичи ритуалним дрвеним батом. Многе умру од сепсе.

Све је то тако далеко од лименки „кока-коле” или шопинг-молова, симбола цивилизације која ми је исконски ближа. Не значи, наравно, да Запад потпада под ову намерно упрошћену дефиницију, али она је неопходна да би се направио контраст са другим световима који имају неке своје, нама недокучиве мисаоне или обичајне димензије.

Ко је тај који ће проценити супериорност једне над другом цивилизацијом? Да ли су степени развоја – који по технологији или степену стандарда иду у корист Запада – општи, вечни и непроменљиви?

Незадрживи успон Кине само је једно подсећање да цивилизације круже, да током пет хиљада година постојања имају своје успоне и падове, па нове успоне. Циклично кретање историје са истока на запад, па поново на исток, као што је тврдио славни арапски филозоф и историчар Ибн Халдун.

Колико тога је свету подарила исламска цивилизација у својој златној епоси? Алгебру, астрономска и медицинска открића.

Ислам се ширио Кураном и мачем, освајао територије, али није наметао сопствене вредности, гушио локалне културе. Османско царство није рушило српске манастире. Ако је исламизовало, а јесте, то је чинило ништа мање од католичких мисионара по Латинској Америци или протестаната по Африци.

Шта је онда решење за светове настале на различитим религијама, културама и обичајима који се данас преплићу пре свега захваљујући западном концепту глобализације? Наметање вредности цивилизације која се самопрогласила за супериорну, која сопствене концепте демократије, слобода, људских права или свакодневног живљења сматра врхунским достигнућем људског развоја?

Можда и јесте тако, верујем да Вестминстер боље заступа интересе Британаца него локална авганистанска скупштина Лоја џирга, али да ли свако тело прихвата пресађени орган? Показује се да не прихвата.

Постоји решење, али оно се у пракси савременог света не спроводи: толеранција, уважавање различитости. Како стојимо са том темом? Декларативно одлично, у пракси никако.

Као да се ништа није променило од циничне дефиниције шта је вест, настале у Лондону још крајем 19. века, на врхунцу колонијализма: вест је један погинули  Британац, троје Француза, седам Немаца, 12 Италијана, 50 Балканаца, 80 Турака, 150 Арапа, 450 Индуса…

Враћам се на париски феномен у вези са нападом на сатирични часопис „Шарли ебдо”. Он је озбиљнији од збира његових жртава. Нема сумње да је париски масакр трагичан. Али, зар се „Шарли ебдо” готово сваког дана не догађа у Багдаду? Шта је са покољима Боко харама у Нигерији? Да ли смо изблиза толико медијског простора посветили више од стотину дечјих жртава тероризма у Пешавару, у Пакистану?

Зашто све жртве нису ни у смрти равноправне? Запад као да не жели да схвати да је то иритирајуће. Да то олакшава посао онима који мисле да ће бруталним тероризмом разрешити ове и друге неправде. Зашто се не примећује бес гетоизованих муслимана по Европи или потмуло незадовољство оних са Блиског истока или Потконтинента?

Могу шефови дипломатија ЕУ да изгласавају ефикаснију стратегију борбе против исламиста који се враћају из Сирије и Ирака, али претходно би морали да одговоре на питање шта је 16.000 европских џихадиста уопште привукло да се придруже калифату Абу Бакра ел Багдадија. Није највећи проблем њихов повратак са ратишта. Већи је њихов одлазак на ратишта.

Шта је са узроцима тероризма који се претворио у идеологију? Показало се да ликвидацијом Осаме бин Ладена није уништен бинладенизам. Штавише, у Исламској држави добио је још бруталнију и насилнију форму.

Нисам апологета ни једне ни друге стране. Само гласно размишљам. Радикални фанатици, злоупотревљавајући ислам, изливају се као оловни војници. Толико су се испунили мржњом да се боре и против сопствене вере захтевајући да се ислам врати у 7. век – које не случајно доживљавају као супериоран у односу на мрачна времена хришћанске Европе тог доба.

Створена је велика збрка векова. Исламски џихадисти заборављају да ово више није ера Курана у једној и мача у другој руци. Хришћански фундаменталисти, вођени разним антиимиграционим покретима, заборављају да не могу надмено да се понашају према цивилизацији од које су много добили а потом је гурнули на маргине „супериорне” „кока-кола” цивилизације.

Муслимани су, као и Јевреји и хришћани, народ књиге. Муслиманске жртве у Сирији, Ираку или Нигерији нису жртве другог реда.

Ко памти прошлогодишњу кампању „Вратите нам наше девојчице”, покренуту пошто је Боко харам отео око 300 девојчица из школе. До данас нису враћене родитељима. Оне више нису „прича”, сем кад су једну од њих натерали да се са десет година разнесе на некој нигеријској пијаци и усмрти још 20 људи.