Мило Ђукановић и Хашим Тачи – политички близанци с Балкана

Продефиловале су кроз Црну Гору у потоњих четврт века – на званичном, највишем, нивоу – свакојаке протуве: од сумњивих политичких лица, преко одбеглих криминалаца, до белосветских тајкуна.

Ипак, ниједна од посета на тако упечатљив начин не скицира безнађе у које нас је гурнула владајућа политичка хунта, као недавна посета потпредседника косовске владе Хашима Тачија Подгорици.

Још више: сусрет седмоструког црногорског премијера Мила Ђукановића и некадашњег команданта Ослободилачке војске Косова Тачија, исто толико, ако не и знаковитије, демаскира сво лицемерје и трулеж онога што умишљени политичари и бирократе са Запада – који преовладавајуће контролишу и креирају овдашње процесе – називају Западом.

Прво о марионетама. Није случајно што се Тачи и Ђукановић одлично разумеју: то су политички близанци. И један и други су створили државе у испреплетаној игри политике и организованог криминала, формалних процедура и неформалних ланаца моћи, надземног Устава и подземне омерте.

И један и други су ратове, које су водили деведесетих, наставили другим средствима, двехиљадитих. Иза дугогодишње националне и етничке реторике – Ђукановић је ту био динамичнији: прво Србин, па Црногорац, Тачи: само Албанац – и код једног и код другог се укотвио сан сваког клептократе о беспоштедном намицању богатства.

На време су схватили немилосрдни факат свих времена и простора, да је за легализовање неправедно стеченог и организовање заборава о криминогеним работама важна политичка функција. И један и други су на својој кожи осетили благодети његове политичке светости – имунитета.

За Ђукановића је, рецимо, пре деценију, због „мафијашког удруживања” у послу шверца цигарета, италијанско тужилаштво затражило притварање и хапшење, али је он, пошто за то није прошла жалба на највишој инстанци, снажније кренуо у причу о црногорској независности и – имунитету.

Потом се, након што је Црна Гора постала независна, самоиницијативно одазвао позиву тамошњих правосудних органа, али не током прве две године независности, кад се повукао са функције и био без имунитета, већ после те паузе, тачно месец (!) након што га је поново стекао.

Могао је, стога, да буде спокојан док су га тужиоци у Барију испитивали, шест сати. Ни Тачи, из истих разлога, док год је на функцији не мора да брине због, рецимо, истраге о трговини људским органима на Косову и Метохији.

И један и други су примарно заслужни што су Црна Гора и Косово на светским политичким мапама означени као мафијашки забрани. Тако је, узмимо само то, Моисес Наим у анализи насловљеној „Мафијашке државе” („Форин аферс”, мај/јун 2012. године) – чак и у том вашингтонском билтену – Црну Гору окарактерисао као мафијашку земљу, док је за Тачија навео делове извештаја у којима стоји да је реч о човеку који, са својима, контролише трговину наркотицима, те заузима важно место у мафијашким структурама Косова.

И један и други су били или јесу на челу организација којима ништа није свето: Тачи је водио ОВК, Ђукановић води Демократску партију социјалиста (ДПС), која, у бити, и није партија, већ огромни и добро организовани Ђукановићев – алиби, машинерија која има за циљ заштиту господара, по сваку цену.

И један и други – и ту долазимо до на почетку поменутог Запада – слушају. Ђукановић и Тачи су, заправо, идеални примери, случајеви – in vivo, онога што Вашингтон са својим бајонетом у виду НАТО-а, чини по свету, деценијама: на кључним позицијама у, за њих, интересантним државама – а такве су им све – инсталирају на све спремне вазале.

И, без обзира на све: није, тамо, у епицентрима западног одлучивања, важно колико има нерасветљених убистава у Црној Гори и зашто је убијен новинар Душко Јовановић, колико је бубрега извађено у „Жутој кући” и шта је по Косову радио ОВК, колико је цивила побијено у нападу на Фалуџу, колико је Курда усмртио Хусеин, колико људи ликвидирао Сухарто, колико стрељао Пиноче, колико масакрирао Пол Пот…

Док год су на (атлантистичком) курсу, док год слушају и представљају „извор стабилности”, дотле ће се увек наћи нека Медлин Олбрајт да их, као Тачија и Ђукановића, целива. Сви такви, „елите” на челу америчких протектората, па и двојац из овог текста, психолошки и политички – људи су роба и људи робови. Тај скицирани, западни приступ геополитици, могао би се назвати и – тачиризам: није криминалац, ако то ради за мене. Онда је партнер.

Ту наступају медији, они стварају шмитовску слику непријатеља и партнера, они, маркузеовски речено – једнодимензионализују. Па, када у Подгорицу дође Тачи, онда огромна већина медија, па и они „грађански”, не виде проблем у Тачијевој биографији – не, то се не проблематизује – већ се више позабаве демонизовањем шачице људи, који протестују због посете.

Прате их „грађанске” НВО и тако профилисани појединци и „интелектуалци” који, преовлађујуће, оћуте Тачијев си-ви (CV). Поједини опозициони политичари из редова албанске мањине, који се представљају као грађански, онда пођу с Тачијем на вечеру, и у томе се не види ништа спорно. Сви наведени, „грађански” пунктови, какве случајности, деле атлантистичке снове Хашима Тачија, Мила Ђукановића и Барака Обаме.

Велика, демократска, грађанска – идила.

Аутор је црногорски новинар, пише за „Монитор” и „Вијести”

(Политика)