Мирослав Лазански: Колико кошта истина

Признајем да се у овим годинама моје новинарске каријере осећам помало глупо. Заправо, не знам које сам ја то врсте новинар, пошто су код нас већ неко време највише цењени „истраживачки новинари” и „истраживачке групе”.

Највише су цењени од стране разних функционера ЕУ. Не бих овде да улазим у то да ли се таква истраживања код нас завршавају истином, неистином, или полуистином. Али се, како сада видимо, завршавају дебелом ловом из фондова ЕУ. Ако, тако и треба, ваља наградити младе истраживаче-новинаре. Кад их већ не награђује наша држава, наградиће их нека друга. Мени је то симпатично, знате оно – ко неће да храни своју војску, храниће туђу.

Дакле, млади истраживачи-новинари код нас на време су схватили да су истина, полуистина и неистина обична роба која се плаћа, и која има своју цену на дневно-политичком тржишту. Цена такве робе осцилира у зависности од потребе купца и то је природни закон тржишта.

Оно што је за мене дилема у свему томе јесте зашто ти наши млади истраживачки новинари све те истине, неистине и полуистине не откривају без страних донација, односно, страних пара. Момци и девојке, бавите се истраживањима, бавите се новинарством, откривајте истину, дезинформације и лажи, али без тога да вас за тај посао директно финансирају из ЕУ. Или са Месеца.

Јер, без обзира какву ви истину, или лаж открили остаће горак осећај да је то урађено уз помоћ пара страних политичких структура. И свако такво ваше откриће биће подложно оваквом, или онаквом оспоравању.

Односно, ко год финансира неки медиј, или некакву истраживачку групу, тај има одређени интерес. Онај ко тврди да то ради из алтруизма и чисте борбе за демократију, вероватно све остале сматра за дебиле. Да би се покренуо неки медиј на Западу потребно је данас за почетак најмање милион евра. Ко вам да милион евра, тај жели и утицај у таквом медију.

У оној ненародној и недемократској СФР Југославији, што би неки рекли у диктатури, ми новинари откривали смо домаће афере без страних новчаних донација. Аферу с „Гавриловићем” открила је моја редакција загребачког листа „Данас”, аферу с фабриком алуминијума у Бенковцу смо, такође, ми открили, неколико година раније аферу с продајом и хонорарима за књиге у Загребу, а у ту аферу били су умешани високи републички партијски функционери, открио је дневни лист „Вјесник”, аферу с „Агрокомерцом” и аферу с Зимском олимпијадом открили су други листови.

Али нико нас није тада називао новинарима-истраживачима. Или да нам, недајбоже, из иностраних политичких структура капне нека ловица. Па тај би одмах фасовао затвор, био би издајник своје земље, а редакција би се угасила.

Но, времена су се променила, издаја земље постала је врло релативан појам, скоро да не памтим да је било ко у овој земљи у последњих десетак година осуђен због кривичног дела шпијунаже у корист друге државе. Волео бих да знам колико случајева стране шпијунаже наше службе тренутно обрађују. Та тема уопште није присутна у нашим медијима, истраживачи ту тему не додирују. Зашто?

Када нас о истраживачком новинарству у Србији онако покровитељски и препотентно подучавају политичари и новинари са Запада онда се увек запитам зашто то истраживачко новинарство није масовније присутно управо у западним медијима?

Рецимо, како је изрежиран масакр у Темишвару, 1989. ради сатанизације Чаушескуа: приказани лешеви били су класично ушивени после аутопсије. Заливске лажи у рату против Ирака 1991. од црне плиме, избачених беба из 300 кувајтских инкубатора, до капетана Карима и корморана заглибљеног у мазут…

У улози уцвељене болничарке, која је објашњавала ТВ гледаоцима случај „беба избачених из инкубатора”, ангажована је кћерка кувајтског амбасадора у Вашингтону. Класична техника дезинформисања.

Разлика у односу на лаж? Експлицитне лажи су спектакуларније, али су мање опасне од дезинформисања прећуткивањем. Јер, лаж се на крају разоткрива, дезинформација је константна и сви је обично и прихвате.

У својој досадашњој каријери имао сам неколико светских истраживачких текстова: први сам написао како су и куда амерички авиони и хеликоптери ушли у Иран приликом неуспеле операције спасавања талаца у америчкој амбасади у Техерану 1979. године, први сам у свету открио да совјетски тенкови Т-72 имају антинеутронски оклоп, први сам открио нову дужност совјетског маршала Огаркова као команданта Западног војишта.

Нико ми те информације није дао, јер их ни у Југославији нису имали, сам сам „копао”. Моја редакција листа „Данас” имала је због тога и питања са „виших” места, али тада су новинари бирали главне уреднике.

Зато момци и девојке истраживачи, тражите истину. Али без страних пара. Не дозволите да информације у Србији праве инострани центри моћи и да се такве информације и праве за иностране центре моћи.