СТРАХ

Сигуран сам да не постоји човек који није осетио страх. Бојати се нечега је потпуно људски осећај, недостатак тог осећаја би представљао и одсуство човека онаквог каквог га је Бог одредио, онаквог каквог га свет познаје. Зато се од страха као таквог не треба скривати или се тога стидети. Нажалост постоје и страхови који су непотребни, а јављају се у виду болести. Неке од њих је могуће излечити а неке не. Такви страхови настали су као последица начина живота, као последица трауме или су једноставно добијени рођењем. Настанак и лечење тих страхова није наша тема и нећемо се бавити тиме, то остављамо онима чији је то и посао.

Ми ћемо овде говорити о другој врсти страха, оном што долази из душе, оном по којем се разликују исток и запад. Није исти страх који мучи православну душу истока и онај који мучи душе присталица материјалног запада. Али нећемо тврдити да су границе између тих страхова непробојне, с обзиром да је људска душа у питању. Уместо у црно-белим релацијима дана и ноћи, пре ћемо говорити о зори и сумраку, у нади да ће залутале душе ипак наћи свој пут. Али, и у једном и у другом случају, важи изрека:

„ ПОБЕЂУЈЕ НАС САМО ОНО ЧЕГА СЕ ПЛАШИМО“

Латинска пословица

Дакле, постоје душе које после првих јутарњих зрака светлости долазећег сунца са истока тек очекују светлост дана, и оне чији су погледи уперени у сунце које својим последњим зрацима најављује наступајућу тмину.Светосавац се не плаши мрака, у његовом срцу је светлост која увек разгони тмину. Његова душа испуњена правдољубивошћу и вером зна да једине поразе може нанети самој себи. Порази долазе само као последица нечињења оног што је Богоугодно, оног што је праведно. Бог нас тада јасно опомиње али и даје шансу за покајање. Дакле, основни страх овог типа човека је да неће учинити оно што је исправно и живети на прави начин. Јер, православље је за њега и правоживље.

Насупрот том вером, правдом и истином испуњеном срцу стоји западно, испуњено бригама свакодневног живота: Да ли ће фирма преживети? Да ли ћу изгубити посао? Шта ће данас поскупети? Да ли ћу добити плату? Колика ми је рата за кредит?

Уочавајући ову суштинску разлику, неминовно се намеће питање: није ли лепше живети гледајући на свој живот тако да сваки дан буде само мала увертира за вечност у којој живимо, него живети по правилима западне културе и њених моћника и сваки дан живети у грчу и страху од оног што нас чека сутра?

Чему уопште страх од људи? Није ли нам Бог дао да сами компонујемо музику свог живота? Зашто дозволити да нам ум испуњавају оваква суморна питања, кад су сви одговори у нама? Све зависи од нас самих, од тога да ли ћемо дозволити да нашим душама овлада западни робочовек или, онако како је од Господа одређено – Богочовек.Живот зависи од тога да ли ћемо пустити светлост у своја срца, вратити се путу којим су нас наши стари водили. Они се нису борили против своје природе, слушали су срце. Ако га и ми будемо ослушнули, вратили се вери, истини, правди – а то заокружили љубављу према својој Отаџбини – живот ће нам се указати у свој својој пуноћи.

 „Толико је било ствари у животу којих сам се бојао – а није требало. Требало је живети.“

 Иво Андрић

Тај свет, тај западни део човечанства увек је исти, увек показује ту своју мрачну страну и недостатак светлости у својој души. Тачно је да се светлост прво појављује на истоку али увек стиже и до запада. Остаје нејасно зашто њима та светлост није осветлила душу. Зашто је душа запада остала заробљена у тамници без прозора. Србину није својствено да проведе живот чекајући у мраку, живот у страху без наде. Неће Србин дозволити да га плаше измишљеним земаљским страшилима. Може за тренутак да стане, да се збуни, али Србин зна да је решење увек у њему у борби са неправдом, у борби са самим собом, борби са страхом, борби са оним неприродним што му запад намеће. Баш онаквој борби какву је опевао Ђура Јакшић. Вери и борби којом једино остајемо своји, којом једино остајемо људи:

Падајте, браћо!

Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, Боже мој!…

А где је помоћ, ил’ суза братска?
Ил’ »Јуриш, роде, за брата свог!«?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља Бог!…

Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да Бог!

Чињеница је да је запад крајем 20. и почетком 21. века достигао свој врхунац, и да се због тога ваљда погордио још више. Осећај силине му је сем душе затворио и очи, а сада та заслепљена звер у свом тумарању од силине руши све што дотакне. Слепило му је донело додатни немир и страх, које покушава да компензује силом. Силина га чини лажно јаким, али као и све што је створено на превари, лажи и насиљу – та привидна снага није вечна. Исто као и код појединца, тај осећај силине производи бахатост. Може то да на моменат изазове очај код нападнутог, али врло брзо очај прелази у презир, који јасно најављује крај те силе створене на несрећи других. Свака империја која је своју срећу заснивала на туђој несрећи имала је трагичан крај.

Знање о таквом крају је оно што човечанство увек изнова опомиње да је једино што је вечно истина, правда и чиста душа. Одатле и нада да ће се изгубљене душе отрезнити. Да ће они који су залутали под западну превару на време схватити одакле долази светлост и свој пут поново окренути ка правди, истини и вери, да ће се на време вратити под окриље светлости и дана, и неће дати тмини да у потпуности завлада њиховим срцима.

Не постоји искрен и правдољубив човек на овој планети који није имао осећај одвратности према западном систему правде и животних вредности. Свако ко је у своју душу пустио светлост, зна колико је богатство релативно.Мноштво нечега што је непотребно не чини срећу, оно само рађа страх да се то материјално, иако непотребно, не изгуби. Право богатство је имати онолико колико је потребно. Право богатство је имати слободну Отаџбину, породицу пуну љубави, душу испуњену вером. Богатство је имати душу и одржати је чистом. Срећа није поседовање нечег материјалног, срећа је у испуњености душе.

 Исходиште страха умногоме одређује квалитет човека. Иако вам се ово можда чини чудним, размислите о томе. Човек кога обасјава сунце истока боји се Бога, такав човек зна да његова дела увек долазе на проверу. Човек коме је Бог у души своје чињење усклађује увек са настојањем да се у будућности не каје за своја дела. Он живи храбро и часно у садашњости, не желећи да се стиди ни своје прошлости ни оног што га чека у будућности. Они други који својим душама у мраку обезбеђују само оно што је материјално, размишљају само о тренутном. Такав кукавички живот је уствари живот са срамном прошлошћу, страхом за садашњост и непостојећом будућношћу. Тај недостатак светлости у души их заслепљује тако да увек касно схвате једну од највећих животних истина: храбар човек може умрети само једном, кукавица окружена својим страховима умире свакодневно.

Страх несвојствен нама и нашој природи и духовности је оно што нас је довело у ову наизглед безизлазну ситуацију. Оно што је обликовало ово накарадно друштво на западним вредностима и принципима. Страх који би нас, ако га не победимо, у будућности претворио у потпуно контролисане пијуне на туђој шаховској табли. То није партија шаха у којој ће Срби учествовати. Србин је увек имао и цара и царицу и топове и војску и своју коњицу…

 „Страх животу каља образ често“, говорио је Његош, и оставио аманет да, не заборављајући ове речи, никад не дозволимо да нам други упрљају образ. Србија чека своју децу, чека оне Србе који имају душу. Србија чека оне који се боје Бога, а народ свој воле.

Ненад Благојевић – ФСК