КАКАВ је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!?
А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.
Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића.
Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!
МИТ О ТИРАНИНУ
„ТВОРЦИ мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.
Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.
Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.
Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.
НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА
АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.
Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.
Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“
Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!
Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.
И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.
„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.
ПРАВЕДНИ СУДИЈА
НИСУ сви странци ружно писали о Ивану Грозном. Венецијански посланик Липопмано описује га 1575. године као праведног судију, а један други Млечанин, Фоскарини, како пише К. Валишевски, у делу „Иван Грозни“ (1992), „говори са похвалом о правосуђу, створеном од овог великог господара који је увео једноставне и мудре законе, о његовој љубазности, хуманости, ширини његовог знања, о сјају двора, снази армије и даје му једно од водећих места међу владарима тог времена“.
НАДИМАК ПО ДЕДИ
ЗАНИМЉИВО је да Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. И познати тверски кнез Димитрије Михаилович (14. век) имао је надимак Грозне Очи, који су му дали његови непријатељи. А у руском народу каже се: „Не може се цар без грозе (страха) бити“.
ЈУНАК ПЕСАМА
ДА је Иван био такав каквим су га неки описали тешко да би у народу био популаран – а јесте. „Ни о једном другом цару народ није створио толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични руски људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду“, пише Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јована Ладожског.
Извор: Српска дијаспора
Преузето – Православни свет
Српскаисторија.цом
