Толерантност, „толерантност“ и савремени секуларни империјализам

Лепо Чомски каже– нико није протестовао у пролеће 1999. против НАТО бомбардовања зграде РТС-а и хладнокрвног убиства 16 новинара. Свакако, било их је на Западу који су се противили злочиначкој агресији на СРЈ – али не у склопу званичне кампање иза које би стајале западне владе, западни корпоративни масмедији и режимски „независни“ интелектуалци и аналитичари (дакле, када се овде каже „нико“, мисли се на свет који функционише унутар западног матрикса, у командним, извршним или потрошним улогама – и то не само на западном тлу, већ и код нас). Нико није излазио на тргове ни свих ових година током којих се разарају Ирак, Авганистан, Либија, Сирија. Никога никада није брига за силне порушене цркве на КиМ, а камоли када косметски Срби доживе своја редовна каменовања на Задушнице, да би затим проналазили, изнова и изнова, оскрнављене или уништене гробове. Нико да се нађе да обуче мајицу са ћириличном поруком „Ја сам (нпр.) Сава“ сваки пут када ЕУсташе разбију неку ћириличну таблу у „лијепој (али не више и) њиховој“ и продефилује бар неком централном београдском улицом. Иако ту није реч само о таблама, већ о послу разрађеном још у Јасеновцу. Али – нико се и не занима за Јасеновац, осим у својству још једног „терета прошлости“ који нас кочи на нашем путу у ЕУ.

Јер – није „толерантно“ стално помињати Јасеновац, није „екуменистички“ „инсистирати на разликама“ уместо на оном што нас, наводно, спаја. Није у том истом духу ни услов да, ако је римском папи већ толико стало да посети Београд, његов пут мора да води управо кроз Јасеновац и јавно исповедање римокатоличке улоге у масовној кланици званој НДХ. Не – „толерантно“ је давати бланко опросте, без тога да их преступник уопште и тражи. „Толерантно“ – да, али хришћански? Да видимо:

„Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му (Лк. 17,3-4).

Дакле – ни сам Исус Христос није био толико „толерантан“ колико данашњи гласноговорници тог светлог начела, с озбиром да је од преступника тражио непосредно покајање да би му било опроштено. Још један доказ „просветљености“ модерног секуларног човека, рекло би се.

Осим…

Зашто онда званични Запад никако да опрости, онако бланко, онима који су му, по званичним верзијама, нанели зло? А Запад не само да не прашта, већ бомбардује. Непрестано. Или прети истим.

За (про)западне „толерантисте“, Србија и Република Српска су и даље „легла ратних злочинаца“, због чега сви силни „трибунали“ који су основани морају још много година да раде прековремено. У исто време, руковање са Харадинајем и Тачијем представља својеврстан „улазак у клуб“ за све који би да безалтернативно воде Србе, као леминге, у правцу залазећег сунца. Ту је „толерантност“ према терористима, крадљивцима људских органа и скрнавитељима гробова већ обавезна. Онаква какву не ужива ниједан од обесправљених заточеника глобалног архипелага тајних и јавних америчких гулага. Као ниједна од људских мета Обамине глобалне кампање – „најекстремније терористичке кампање модерног времена“ по речимаЧомског – атентата на „све за које се сумња да ће нам можда једног дана наудити“.

Па добро, рећи ће неки на све ово, познати су нам ти дегутантни западни двоструки аршини, није то ништа ново. Није. Али, вреди понављати, да се не заборави. А и не опрости. Јер они опрост ионако и не траже.

Но, има још једна ствар коју вреди поновити у вези крсташа „толеранције“. Они су врло спремни, а о томе је већ писаои Миодраг Зарковић, да скрнаве туђе светиње, али у исто време – не дају на своје. А шта је то „њихово“ што им је свето? Још је револуционарне 1848. британски министар спољних послова Палмерстон најјасније исповедио вјерују западног прагматизма: „Ми немамо вечне савезнике нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни и стални, и наша је дужност да те интересе пратимо“.

Од Палмерстона до Куперовог„новог либералног империјализма“ дефинисаног 2002. није био превелики корак:

„Изазов постмодерног света лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – силом, превентивним нападима, обманама, за свим што је неопходно да би се носили са онима који још увек живе у свету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када делујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле.“

Дакле, западна „светиња“ је оно што западном владајућем естаблишменту у датом тренутку чини посао. Ту су и „обмане“ дозвољене“. Као на пример, обмана о потреби гајења „толерантности“ међу домороцима.

А поготово међу домороцима који још увек имају светиње. И то је та компонента која сада постаје све огољенија. Данашњи секуларизовани Запад не води више свој беспоштедни рат само у име сопствених интереса, већ и у име скрнављења и уништавања туђих светиња. И у томе им помажу, као и увек, не само домаћи издајници већ и корисне будале. Говоримо о онима који су причу о „толерантности“ мање-више искрено прогутали, интернализовали је, сматрају је нормалном као ваздух који удишу. То је, на првом месту, практично цела класа медијских ведета у Србији које данас духовно и морално дезоријентишу већи део нације.

Ако је неко гледао најновије издање РТС-овог „Да Можда Не“, са представницима четири главне религије у Србији, онда зна о чему је реч. Водитељка искрено није могла да појми да неко ко има светињу може да буде апсолутни противник скрнављења светиње – и то не само његове, него било чије. „Толерантност“ је за њу ствар која се самоподразумева, и њој је непојмљиво да је веровање по којем „ништа није свето“ једнако апсолутно као и веровање да постоји једна истина (с малим или великим „и“). И, у том погледу, припадници четири религије су деловали далеко толерантније (без наводница, дакле у правом смислу речи) од агресивно секуларистичке водитељке. Толерантније у смислу да су поштовали другог који има своју светињу у довољној мери да им не би пало напамет да је оскрнаве, или дају неком другом за право да исто учини, као што су урадили карикатуристи Шарли Ебдоа. Неће прихватити његову светињу као своју, али ће схватати и разумети његов однос према њој.

Наравно, не би било уреду издвојити само РТС-ову новинарку. Још се памте  не мање искрена ишчуђавања звезда јутарњег програма ТВ Пинка на све појаве „хомофобије“ уочи и после прошлогодишње геј параде у Београду, и апсолутне равнодушности према агресивном, екстремно милитаризованом натурању тог јавног скрнављења људске природе већини популације с чијим се то моралом коси. И то новцем те исте већинске популације.

Нови империјални секуларизам, дакле, не само да није „толерантан“ – он је изузетно агресиван и груб, као ниједан ранији, јер је лишен било каквих моралних ограда. Као такав, представља највећу претњу данашњем човечанству.

Толерантност, она истинска, је за оне који искрено поштују светињу. „Толерантност“ је, пак, за дивљаке или поражене. Као и за оне који то још нису схватили.

Александаар Павић – ФСК