Charlie Hebdo 7. јануара најавио и напад који су извела браћа Куаши

ИЗА ПАРИСКОГ САТИРИЧНОГ НЕДЕЉНИКА СТОЈИ ПОЗНАТИ СРБОФОБ И РУСОФОБ БЕРНАР-АНРИ ЛЕВИ

„У Француској одавно није било терористичких напада“ – „Сачекајте до краја јануара…“

• Париски сатирични недељник Charlie Hebdo су 1970. основали новинари-левичари као гласило „револуционарне критике“ усмерене, пре свега, на разоткривање порока буржоаске државе и друштва. Међутим, 1992. године, када је на чело редакције дошао Филип Вал, следбеник Бернара-Анри Левија, недељник је доживео препород, али и променио курс јер потпао под његов утицај
• Од 2009, са новим уредником – Стефаном Шарбонијем (надимак „Шарб“) настављена је линија распиривања мржње и антифранцуских расположења међу муслиманима. Свој кредо Шарб је излагао потпуно отворено: „…ми се трудимо да провоцирамо сваке недеље. Провокација – то је наш хлеб насушни“
• На страницама недељника, штампане су све нове и нове карикатуре Мухамеда. У броју, који је изашао 7. јануара 2015. налази се провокативна слика. Управо овде почиње оно најзанимљивије. На њој је представљен џихадиста, који на реплику „У Француској одавно није било терористичких напада“ одговара: „Сачекајте до краја јануара…“
• Начин на који се води истрага терористичког напада, како је био муњевито организован не само гигантски марш солидарности у Паризу, већ и добро изрежиране акције под паролом „Ја сам Шарли“ – све то тера да се замислимо 
• Зар нису могли да се приликом хапшења браће Куаши користе нервно-паралитички меци или друга слична средства? А можда француском правосуђу, односно онима који доносе одлуке, нису били потребни живи сведоци и учесници напада?
• Француски аналитичар Тјери Мејсан је назвао терористички напад „француским 11. септембром“. По његовом мишљењу, то није била освета новинарима већ провоцирање европског грађанског рата у оквирима стратегије „сукоба цивилизација“

ИДЕОЛОГ Charlie Hebdo је француски новинар, писац, филмски режисер и филозоф и познати србофоб и русофоб Бернар-Анри Леви.

На ово је указала Јелена Пономарјова, познати московски спољнополитички експерт. Истовремено је нагласила да је Леви иступао и на кијевском Мајдану и да је том приликом позивао на бојкот олимпијаде у Сочију и да се „Мистрали“ – носачи хеликоптера које је Москва купила од његове земље – дају Украјини.

Пономарјова је у управо објављеном ингтервјуу прво подсетила да су париски сатирични недељник Charlie Hebdo 1970. основали новинари-левичари као орган „револуционарне критике“ усмерене, пре свега, на разоткривање порока буржоаске државе и друштва. Међутим, 1992. године, када је на чело редакције дошао Филип Вал, следбеник Бернара-Анри Левија, недељник је доживео препород, али и променио курс.

Ко је, у суштини Леви?

– Бернар-Анри Леви је на Западу познати интелектуалац. Новинар, писац, филмски режисер, издавач, филозоф, критичар модерног марксизма. Управо под његов утицај пао је, пре тога револуционарни, недељник. За време југословенских ратова Леви је био на страни босанских муслимана и косовских герилаца. У својим чланцима 1999. године он је отворено позивао на бомбардовање Србије. Касније је он подржавао америчку инвазију у Авганистан. Године 2005. – заједно са Салманом Рушдијем – иступио је са манифестом „Заједно против новог тоталитаризма“ у којем је критиковао такозвани карикатурни скандал 2005-2006. када је у данским новинама Jyllands-Posten било објављено 12 карикатура пророка Мухамеда.

У току „петодневног рата“ 2008. он је писао репортаже из Грузије подржавајући крваву интервенцију Сакашвилија. У марту 2011. године, заједно са Николом Саркозијем, подржавао је војну интервенцију у Либију. Као што је познато, у томе су успели. Војно мешање је довело до уништавања државе Либије – сада је та територија подељена на пет неједнаких делова, које контролишу полуразбојничке и криминалне структуре.

Затим је позивао на агресију у Сирији, на борбу Запада против „крвавог режима Башара Асада“. Леви је порадио и на ескалацији украјинске кризе. Позивао је европске спортисте да не учествују у сочинској олимпијади. Он је 9. фебруара 2014. наступио на позорници Кијевског „мајдана“ са говором који је већ следећег дана објављен у француском листу Le Monde са насловом „Сви смо – Украјинци“.

Сазвучно са данашњим слоганом „Сви смо – Шарли!“.

– А недавно је Леви предлагао Оланду да „Мистрале“ уместо Русији прода Украјини!

Управо под утицајем овог идеолога, заштитним знаком Charlie Hebdo постало је вређање религиозних осећања верника. Како муслимана тако и хришћана.

Први буран скандал око тог недељника букнуо је још 2006. када је прештампао неколико карикатура пророка Мухамеда из данског листа Jyllands-Posten. То је у Француској изазвало бројне акције протеста. Муслиманске организације су захтевале забрану броја. Међутим, сатирични лист је и тада имао моћне покровитеље који су га брижно чували, као да су очекивали његових „пет минута“.

Стефан Шарбоније – Шарб

Од 2009. године са новим уредником – Стефаном Шарбонијем (надимак „Шарб“) настављено је линијом распиривања мржње и антифранцуских расположења међу муслиманима. Своје кредо Шарб је излагао потпуно отворено: „…ми се трудимо да провоцирамо сваке недеље. Провокација – то је наш хлеб насушни“. Шарли је, дакле, провоцирао. Тако, у току рата против Либије који је отпочео Запад, на страницама недељника су се цинично подсмевали онима које је бомбардовала авијација NATO-а.

Логичан резултат таквих провокација био је напад на ову издавачку кућу запаљивом смесом. Догодило се то у ноћи, када је требало да изађе број под насловом „Шеријат Ебдо“, а као његов уредник наводио се… пророк Мухамед. Међутим, ни после тог пожара политика редакције није била промењена.

У наредним годинама на страницама недељника, без обзира на осуде верских организација и низа политичара, штампане су све  нове и нове карикатуре Мухамеда. У броју, који је изашао 7. јануара 2015. налази се наредна провокативна слика. Управо овде почиње оно најзанимљивије. На слици је представљен џихадиста, који на реплику „У Француској одавно није било терористичких напада“ одговара: „Сачекајте до краја јануара…“.

И није морало дуго да се чека. Стрељање редакције заједно са њеним шефом – провокатором Стефаном Шарбонијеом догодило се истог дана – 7. јануара.

– Тај терористички напад имао је и други мотив. У истом броју од 7. јануара насловна страна је била посвећена новом роману француског писца Мишела Велбека злогласног по његовим исламофобичним изјавама, међу којима је и „Ислам – је глупа и опасна религија“. Роман „Потчињавање“ написан је у стилу политичке антиутопије. Сиже се развија око доласка у Јелисејску палату председника-исламисте који је на изборима 2022. године победио вођу националиста Марин Ле Пен. „Потчињавање“ је пуштено у продају истог тог дана – 7. јануара. Као што видимо, осећањима муслиманских верника био је нанет двоструки удар. Без обзира, што су, задуго до објављивања, идеје романа послужиле као повод за жестоке дискусије у току којих су  гневне муслиманске организације оптужиле Велбека за распиривање исламофобије и расне мржње. Узгред, исти тај Леви је 2008. године објавио књигу „Непријатељи друштва“ – своју преписку са Велбеком.

Као што видимо, редакција недељника се из године у годину свесно бавила провокацијама. Јасно је да не би могла тиме да се бави да то није улазило у планове властодржаца.

Начин на који се води истрага терористичког напада, како је био муњевито организован не само гигантски марш солидарности у Паризу, већ и добро изрежиране акције под паролом „Ја сам Шарли“ – све то тера да се замислимо.

Учесници ових акција били су обучени у исте мајице, носили су исте плакате, огромне оловке од папира – као да је све било припремљено унапред. Наравно, сваки терористички напад изазива осуду, осећај солидарности са жртвама и захтева неопходне и одговарајуће мере. Међутим, шоу-акција таквих димензија била је реализована по први пут. Не треба заборављати да идеја реалне консолидације француског друштва, а да не говоримо о светском, акцијом није била предвиђена. Њена парола „Ја сам Шарли“ поделила је друштво на присталице политике часописа и на њене противнике, а таквих није мало, не само међу муслиманима.

У Русији су мишљења такође подељена, појавили су се домаћи „Шарли“ и „Антишарли“. Чувени протођакон Андреј Курајев након стрељања редакције изјавио је: „Ја сам Шарли!“ Након објављивања новог броја са богохулном карикатуром Мухамеда, Курајев је на свом блогу написао „Ја нисам Шарли… Када је часопис излазио, ништа нисам знао о томе, и, разуме се, нисам био Шарли. Оно што видим сада – изазива одбојност. Ти цртежи се више и не виде: заливени су крвљу аутора. Управо та крв убијених нас је терала да се поистоветимо са њима. Данас, поново и сасвим живи и успешни, људи који не пате ни од чега, укључили су свој „креатив“ генијалног нивоа. А поред ових, живих, не желим да будем близу…“.

– Шарлисти ће и даље да провоцирају вернике, а антишарлисти ће се борити против њих. О каквој се консолидацији онда може говорити? Није мање битан ни тренутак у којем се све догађа. Десничарске партије, међу којима је и најпопуларнија, на челу са Марин Ле Пен, нису биле позване (чак бих рекла да нису допуштене) у поворку која је прошла Паризом. На тај начин је био учвршћен још један – идеолошки – расцеп у француском друштву.

Ови маршеви и одушевљени повици „Ја сам Шарли“ одвукли су пажњу од најбитнијих проблема. Као прво, ко је одговаран за реализацију изопачених представа о слободи речи, која на крају није само вређање осећања људи различитих религија и националности, већ и претња њиховим животима, претња цивилном свету, претња за државу? Као друго, зашто су побили терористе?

Бернар-Анри Леви

По свежем трагу, у директном преносу…

– Зар нису могли да се приликом хапшења користе нервно-паралитички меци, друга слична средства? А можда француском правосуђу, односно онима који доносе одлуке, нису били потребни живи сведоци и учесници напада? И на крају: које су циљеве имали организатори масовних акција протеста?

Француски аналитичар Тјери Мејсан је назвао терористички напад „француским 11. септембром“. По његовом мишљењу, то није била освета новинарима већ провоцирање европског грађанског рата у оквирима стратегије „сукоба цивилизација“. Они који су наручили ову професионално изведену операцију против Charlie Hebdо, пише Мејсан, знали су да ће изазвати раскол између Француза-муслимана којих је око 6 милиона и Француза-не-муслимана. Мада ми, засад, не знамо, ко је организовао и надгледао овај напад, можемо да претпоставимо коме је то одговарало. По мишљењу Мејсана, наручиоци се, највероватније, налазе у Вашингтону, јер је највероватнији циљ у тежњи да се поделе Европа и свет, да се посеје хаос који је, као што је познато, могуће контролисати.

САД су свих ових година користиле теорију „контролисаног хаоса“ у пракси на Блиском Истоку. Сада је, изгледа, дошао ред на старицу Европу.

– Што се тиче јаког таласа протеста против „варварског исламистичког фундаментализма“ он је, практично, био подигнут по сценарију антиисламске кампање коју су САД развиле после 11. септембра 2001. године. Та кампања је омогућила Вашингтону да се експлозија 9/11 искористе као изговор да помоћу силе реализује своје геополитичке амбиције. Имајући у виду савремену ситуацију, не треба искључити да ће NATO активизирати силу у Сирији и Ираку, користећи Исламску државу као главну претњу модерном свету (од 2001. ову улогу је играла Ал Каида).

Обама је ове јесени изјавио са говорнице ОУН да је Исламска држава главна претња свету (поред Русије и грознице Ебола, која јењава). Терористички напад у Паризу је, чини се, очигледан доказ речи председника САД. Треба деловати!

– Американци ће, вероватно, „морати“ да се врате у Ирак. У сваком случају, разлога за то биће довољно. Са друге стране, избијање грађанског рата у Француској може да буде само почетак опсежне кампање усмерене на слабљење Европе коју Америка све теже може да контролише и да усмерава у повољном за себе смеру.

Спољни интерес, као и спољни траг догађаја у Француској је очигледан. Француска је била локомотива интервенције Запада у Либији. Имајући у виду директну везу париских терориста са Исламском државом (у сваком случају, управо ову верзију разрађују сви светски медији), није искључено да ће овог пута управо Париз постати иницијатор инвазије у Сирију. То је јасно схватио њен председник Башар Асад. У интервјуу париском недељнику Gazette littéraire, он је напоменуо да догађаји у Паризу треба да позову на одговорност европску политику, јер је управо она крива за догађаје на Блиском Истоку, а и у Француској.

Само, познавање историје наводи ме на мисао да ће Европа под будним руководством Вашингтона највероватније начинити другачији избор – биће предузет директан притисак на режим Асада. Мислим да ће циљеви париске провокације постати видљиви у најскорије време.

Један од циљева, изгледа, већ је постигнут. Два дана пре терористичког напада председник Француске Оланд је у директном преносу изјавио да не би било лоше да се Русији укину санкције. Он се надао прогресу у преговорима лидера Русије, Украјине, Француске, Немачке у Астани 15. јануара. Након терористичког напада преговори су били одложени. Изгледа на дуже време.

– Заиста, изгледа, да је Оланду неко послао „свилен гајтан“. Међутим, убеђена сам – рачунало се на то да сви европски политичари морају да дођу до одређених закључака после ове трагедије. А најважнији је: мора да се игра строго по правилима Великог Брата.

Бернар-Анри  Леви, 66 година. Рођен је у Алжиру у породици јеврејског предузимача-капиталисте у сфери дрвне индустрије. Породица се 1954. преселила у Француску.

Леви је оснивач школе „Нове филозофије“, критичар модерног марксизма. Аутор преко 20 књига са оштром политичком тематиком.

Године 1977. снимио је филм „Дан и ноћ“. У главним улогама су били:Левијева  супруга, глумица Ариел Домбасле, и Ален Делон.

У фебруару 2014, Леви је позивао европске спортисте да прекину учешће у олимпијским играма у Сочију у знак протеста против догађаја у Кијеву.  

Превела Марија Петрова

Факти.орг